#velikamorava — Public Fediverse posts

Сусрет поред Мораве

Децембарско зимско предвече над Великом Моравом било је од оних што се памте по тишини. Није било ветра који би носио снег, већ само лагани, ледени дах који је долазио са реке и полако се пењао уз обалу. Вода је текла споро, као да се и она уморила од сталног кретања. По површини су плутали ситни комадићи танког леда, ломили се ударајући у сплав-ресторан са звуком сличним крцкању разбијених чаша.

У даљини, светла са старог моста трептала су као хладне звезде. Али овде, у парку, није било ничега осим тишине и корака. Као да је читав свет остао тамо, а овде се сажела само једна прича – његова.

Милан је ишао стазом коју је знао боље него сопствене дланове, иако је већ више од десет година избегавао да је пређе после мрака. Имао је педесет и две године. Коса му је била проседа на слепоочницама, али још увек густа. Очи су му остале исте – тамне, дубоке, са оним трагом сталне замишљености који су неки људи погрешно тумачили као тмурност. На себи је имао стари тамноплави капут који је купио још 2013. у једној београдској радњи на Теразијама, пре него што је све кренуло низбрдо. Капут је био преузак у раменима, али Милан га је и даље носио. Није био од оних који лако мењају ствари.

Парк је био празан. Само су се чули кораци и повремено шкрипање грана под теретом смрзнутог снега. На крају стазе, тамо где се стара липа надвијала над водом као стара прича која одбија да умре, стајала је клупа. На њој је седела Јелена.

Није га чекала дуго. Видела га је још из даљине, силуету коју је препознала и по држању рамена и по начину на који је мало повијао главу када хода. Устала је тек када је био на десетак метара. Није му махнула. Само је стајала, са рукама у џеповима кратког капута од овчије вуне, и гледала га као да покушава да види колико је од оног дечака из гимназије остало у овом човеку.

„Милане,“ рекла је када је стигао. Глас јој је био топлији него што је очекивао. „Мислила сам да ћеш доћи сутра. Или никад.“

„Ни ја нисам био сигуран,“ одговорио је. Сео је на крај клупе, остављајући између њих простор који је био ни превише велик ни превише мали – тачно онај који дозвољава разговор, а брани случајни додир.

Ћутали су дуго. Река је радила свој посао. Лед се ломио. Негде далеко, у правцу града, чуо се пригушени звук звона са цркве.

„Зашто сада?“ упитала је Јелена, не гледајући га. „После толико година. После свега.“

Милан је дубоко удахнуо. Хладноћа му је ушла у плућа као танак нож. „Зато што сам схватио да више немам снаге да се правим да се то није догодило. Сваке ноћи, кад затворим очи, видим лице. Не само њено. Видим и своје. И онда се питам – ко је од нас двоје био стварнији? Да ли сам ја измислио ту љубав да бих преживео остатак живота, или је она стварно постојала, па је онда неко од нас двоје побегао?“

Јелена је извукла из торбе малу, пожутелу књижицу. Кожни повез је био толико излизан да се боја више није могла препознати. Отворила ју је на месту где је била уметнута фотографија – стара школска слика из 1990. године, четврти гимназије, ред испред старог здања са високим прозорима. Марија је стајала у трећем реду, мало у страну од осталих, са осмехом који је био преширок за њено тадашње, још увек детиње лице.

„Ово је послала пре три године,“ рекла је Јелена. „Кад је млађа ћерка завршила основну. Написала је да је држи на полици у дневној соби. И да сваке године, на годишњицу матуре, извади је и дуго гледа.“

Милан је узео фотографију. Прсти су му дрхтали, али не од хладноће. Погледао је себе на слици са косом која му је падала преко чела, са осмехом који је био превише искрен да би био модеран. Поред њега, два места лево, стајала је Марија. Гледала је право у објектив, али је Милан знао да је у том тренутку гледала њега.

„Није те заборавила,“ наставила је Јелена. „Само је… изабрала. Има мужа, две ћерке. Кућу у Батајници, са баштом коју одржава викендом. Ради у малој издавачкој кући, уређује књиге поезије и прозе младих аутора. Пише и сама, али не објављује. Каже да је то само за њу. И за ћерке, кад буду довољно велике.“

„А зашто онда није…“ Милош је застао. Реченица му се сломила негде у грлу.

„Зато што живот није роман,“ одговорила је Јелена тихо, без икакве осуде. „Зато што је у једном тренутку, негде између двадесет и две и двадесет три године, схватила да ако остане, ако вас двоје покушате да наставите оно што сте тада били – све ће се распасти. Не зато што нисте волели довољно. Већ зато што сте волели превише. Превише за такав узак животни пут који нам нуди овај век. Превише за рачуне, за посао од осам до четири, за родитеље који питају ’када ћете децу’, за комшије који мере сваки поглед.“

Милан је дуго гледао ка Морави. Ледени комадићи су се сударали, тихо крцкали, па настављали пут. „Понекад се питао да ли је могао да је задржи. Да ли је једна реч, један корак, један позив могао да промени све. Али сада је знао – живот није низ пропуштених прилика, већ низ избора који нас воде тамо где морамо да стигнемо.“

„Знаш шта је смешно?“ рекао је на крају, а глас му је био храпав као код окорелих пушача. „Ја нисам дошао овде да је тражим назад. Нисам ни дошао да сазнам да ли ме још воли. Само сам хтео да сазнам… да ли сам био стваран. Да ли сам уопште постојао за неког другог осим за себе. Јер понекад, кад сам сам у стану, чини ми се да сам цео живот био само сенка која пролази поред прозора.“

Јелена се насмешила. Није то био весели смех. Био је то смех људи који су преживели довољно да више не верују ни у срећне крајеве ни у потпуне пропасти.

„Био си стваран,“ рекла је. „И још увек јеси. Она има ту фотографију. Има приче које прича ћеркама о дечаку који је писао песме на полеђини менија у старом млечном ресторану на Теразијама. Има успомену на то како сте једне јулске ноћи 1991. украли дрвени чамац испод моста и веслали до средине Мораве само да бисте гледали звезде. Има и нешто што ти никад није рекла – да је у Београд отишла са твојим стиховима у ранцу. Све их је сачувала. Не зато што те чека. Већ зато што је то био најбољи, најчистији део ње. Део који се никад више није вратио.“

Милан је осетио како му се нешто у грудима полако одмрзава. Није то био плач. Ни олакшање. Било је то нешто између као кад после дуге зиме први пут осетиш да ти кожа на рукама више није ледена.

„А знаш ли шта је још чудније?“ наставила је Јелена. „Пре годину дана, кад је била овде у посети родитељима у „Катанги“, прошла је овом истом стазом. Села је на ову клупу. Седела је дуго. И рекла ми је после, телефоном, да је схватила да више не тражи тебе. Тражила је девојчицу која је била она. И да је, на неки начин, нашла.“

Милан је први пут те вечери заиста погледао Јелену. Не као познаницу из прошлости. Као човека који је такође прешао дуг пут.

„А ти?“ упитао је. „Шта ти тражиш, Јелена?“

Она се насмејала, овај пут право, са малим борама у угловима очију. „Ја више ништа не тражим. Само понекад дођем овде. Да проверим да ли је река још увек иста. Да ли су клупе још увек мокре. Да ли стари платан на ушћу Раванице још увек памти.“

Устала је. Ветар јој је заиграо косу. Окренула се да пође, али се онда зауставила.

„Милане?“

„Да?“

„Ако те некад поново буде срамота што си волео тако јако… сети се да је то једино што нас чини живима. Све остало је само чекање. Чекање да неко други одлучи уместо нас. Чекање да време прође. Чекање да се сетимо.“

Отишла је полако стазом. Милан је остао да седи. Река је наставила свој пут. Лед се ломио. Месец се померао иза грана. А он је, први пут после много година, осетио да му је топло. Не у телу. У нечем много дубљем.

Није знао да ли ће икада поново видети Марију. Није знао ни да ли ће њене ћерке икада сазнати целу причу. Али знао је једно: да је љубав коју је дао није нестала. Само се преселила. Постала је део нечије друге реке. Постала је део њега самог.

Када је кренуо назад, снег је шкрипао под његовим корацима. Сваки корак био је тежак, али више није био празан. Као да је у њему било нешто ново – мир који није значио крај, већ почетак.

И тако је Милан, корачајући кроз снег, осетио да је део нечега већег од себе. Љубави које су прошле, лица која су нестала, приче које су остале недовршене – све је то текло заједно са Моравом. Без журбе. Без жаљења. Само даље. Као што је текла и пре двадесет пет година. Као што ће тећи и кад их више не буде.

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #velikaMorava

Сусрет поред Мораве

Децембарско зимско предвече над Великом Моравом било је од оних што се памте по тишини. Није било ветра који би носио снег, већ само лагани, ледени дах који је долазио са реке и полако се пењао уз обалу. Вода је текла споро, као да се и она уморила од сталног кретања. По површини су плутали ситни комадићи танког леда, ломили се ударајући у сплав-ресторан са звуком сличним крцкању разбијених чаша.

У даљини, светла са старог моста трептала су као хладне звезде. Али овде, у парку, није било ничега осим тишине и корака. Као да је читав свет остао тамо, а овде се сажела само једна прича – његова.

Милан је ишао стазом коју је знао боље него сопствене дланове, иако је већ више од десет година избегавао да је пређе после мрака. Имао је педесет и две године. Коса му је била проседа на слепоочницама, али још увек густа. Очи су му остале исте – тамне, дубоке, са оним трагом сталне замишљености који су неки људи погрешно тумачили као тмурност. На себи је имао стари тамноплави капут који је купио још 2013. у једној београдској радњи на Теразијама, пре него што је све кренуло низбрдо. Капут је био преузак у раменима, али Милан га је и даље носио. Није био од оних који лако мењају ствари.

Парк је био празан. Само су се чули кораци и повремено шкрипање грана под теретом смрзнутог снега. На крају стазе, тамо где се стара липа надвијала над водом као стара прича која одбија да умре, стајала је клупа. На њој је седела Јелена.

Није га чекала дуго. Видела га је још из даљине, силуету коју је препознала и по држању рамена и по начину на који је мало повијао главу када хода. Устала је тек када је био на десетак метара. Није му махнула. Само је стајала, са рукама у џеповима кратког капута од овчије вуне, и гледала га као да покушава да види колико је од оног дечака из гимназије остало у овом човеку.

„Милане,“ рекла је када је стигао. Глас јој је био топлији него што је очекивао. „Мислила сам да ћеш доћи сутра. Или никад.“

„Ни ја нисам био сигуран,“ одговорио је. Сео је на крај клупе, остављајући између њих простор који је био ни превише велик ни превише мали – тачно онај који дозвољава разговор, а брани случајни додир.

Ћутали су дуго. Река је радила свој посао. Лед се ломио. Негде далеко, у правцу града, чуо се пригушени звук звона са цркве.

„Зашто сада?“ упитала је Јелена, не гледајући га. „После толико година. После свега.“

Милан је дубоко удахнуо. Хладноћа му је ушла у плућа као танак нож. „Зато што сам схватио да више немам снаге да се правим да се то није догодило. Сваке ноћи, кад затворим очи, видим лице. Не само њено. Видим и своје. И онда се питам – ко је од нас двоје био стварнији? Да ли сам ја измислио ту љубав да бих преживео остатак живота, или је она стварно постојала, па је онда неко од нас двоје побегао?“

Јелена је извукла из торбе малу, пожутелу књижицу. Кожни повез је био толико излизан да се боја више није могла препознати. Отворила ју је на месту где је била уметнута фотографија – стара школска слика из 1990. године, четврти гимназије, ред испред старог здања са високим прозорима. Марија је стајала у трећем реду, мало у страну од осталих, са осмехом који је био преширок за њено тадашње, још увек детиње лице.

„Ово је послала пре три године,“ рекла је Јелена. „Кад је млађа ћерка завршила основну. Написала је да је држи на полици у дневној соби. И да сваке године, на годишњицу матуре, извади је и дуго гледа.“

Милан је узео фотографију. Прсти су му дрхтали, али не од хладноће. Погледао је себе на слици са косом која му је падала преко чела, са осмехом који је био превише искрен да би био модеран. Поред њега, два места лево, стајала је Марија. Гледала је право у објектив, али је Милан знао да је у том тренутку гледала њега.

„Није те заборавила,“ наставила је Јелена. „Само је… изабрала. Има мужа, две ћерке. Кућу у Батајници, са баштом коју одржава викендом. Ради у малој издавачкој кући, уређује књиге поезије и прозе младих аутора. Пише и сама, али не објављује. Каже да је то само за њу. И за ћерке, кад буду довољно велике.“

„А зашто онда није…“ Милош је застао. Реченица му се сломила негде у грлу.

„Зато што живот није роман,“ одговорила је Јелена тихо, без икакве осуде. „Зато што је у једном тренутку, негде између двадесет и две и двадесет три године, схватила да ако остане, ако вас двоје покушате да наставите оно што сте тада били – све ће се распасти. Не зато што нисте волели довољно. Већ зато што сте волели превише. Превише за такав узак животни пут који нам нуди овај век. Превише за рачуне, за посао од осам до четири, за родитеље који питају ’када ћете децу’, за комшије који мере сваки поглед.“

Милан је дуго гледао ка Морави. Ледени комадићи су се сударали, тихо крцкали, па настављали пут. „Понекад се питао да ли је могао да је задржи. Да ли је једна реч, један корак, један позив могао да промени све. Али сада је знао – живот није низ пропуштених прилика, већ низ избора који нас воде тамо где морамо да стигнемо.“

„Знаш шта је смешно?“ рекао је на крају, а глас му је био храпав као код окорелих пушача. „Ја нисам дошао овде да је тражим назад. Нисам ни дошао да сазнам да ли ме још воли. Само сам хтео да сазнам… да ли сам био стваран. Да ли сам уопште постојао за неког другог осим за себе. Јер понекад, кад сам сам у стану, чини ми се да сам цео живот био само сенка која пролази поред прозора.“

Јелена се насмешила. Није то био весели смех. Био је то смех људи који су преживели довољно да више не верују ни у срећне крајеве ни у потпуне пропасти.

„Био си стваран,“ рекла је. „И још увек јеси. Она има ту фотографију. Има приче које прича ћеркама о дечаку који је писао песме на полеђини менија у старом млечном ресторану на Теразијама. Има успомену на то како сте једне јулске ноћи 1991. украли дрвени чамац испод моста и веслали до средине Мораве само да бисте гледали звезде. Има и нешто што ти никад није рекла – да је у Београд отишла са твојим стиховима у ранцу. Све их је сачувала. Не зато што те чека. Већ зато што је то био најбољи, најчистији део ње. Део који се никад више није вратио.“

Милан је осетио како му се нешто у грудима полако одмрзава. Није то био плач. Ни олакшање. Било је то нешто између као кад после дуге зиме први пут осетиш да ти кожа на рукама више није ледена.

„А знаш ли шта је још чудније?“ наставила је Јелена. „Пре годину дана, кад је била овде у посети родитељима у „Катанги“, прошла је овом истом стазом. Села је на ову клупу. Седела је дуго. И рекла ми је после, телефоном, да је схватила да више не тражи тебе. Тражила је девојчицу која је била она. И да је, на неки начин, нашла.“

Милан је први пут те вечери заиста погледао Јелену. Не као познаницу из прошлости. Као човека који је такође прешао дуг пут.

„А ти?“ упитао је. „Шта ти тражиш, Јелена?“

Она се насмејала, овај пут право, са малим борама у угловима очију. „Ја више ништа не тражим. Само понекад дођем овде. Да проверим да ли је река још увек иста. Да ли су клупе још увек мокре. Да ли стари платан на ушћу Раванице још увек памти.“

Устала је. Ветар јој је заиграо косу. Окренула се да пође, али се онда зауставила.

„Милане?“

„Да?“

„Ако те некад поново буде срамота што си волео тако јако… сети се да је то једино што нас чини живима. Све остало је само чекање. Чекање да неко други одлучи уместо нас. Чекање да време прође. Чекање да се сетимо.“

Отишла је полако стазом. Милан је остао да седи. Река је наставила свој пут. Лед се ломио. Месец се померао иза грана. А он је, први пут после много година, осетио да му је топло. Не у телу. У нечем много дубљем.

Није знао да ли ће икада поново видети Марију. Није знао ни да ли ће њене ћерке икада сазнати целу причу. Али знао је једно: да је љубав коју је дао није нестала. Само се преселила. Постала је део нечије друге реке. Постала је део њега самог.

Када је кренуо назад, снег је шкрипао под његовим корацима. Сваки корак био је тежак, али више није био празан. Као да је у њему било нешто ново – мир који није значио крај, већ почетак.

И тако је Милан, корачајући кроз снег, осетио да је део нечега већег од себе. Љубави које су прошле, лица која су нестала, приче које су остале недовршене – све је то текло заједно са Моравом. Без журбе. Без жаљења. Само даље. Као што је текла и пре двадесет пет година. Као што ће тећи и кад их више не буде.

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #velikaMorava

ПРАВО И ПРАВДА

Кафана „Код старог моста“ у Ћуприји била је као музеј у коме се јело и пило. На зидовима су висиле пожутеле фотографије старе вароши: мост преко Мораве, пијаца са кочијама, лица људи који су давно нестали. Изнад врата стајала је стара лампа од месинга, а у углу дрвени сат са клатном, који је куцао споро, као да броји године. На полицама су се налазили предмети стари век: бакарни џезве, порцеланске шоље са орнаментима, и једна прашњава књига закона из Краљевине Југославије. Све је било у патини, као да кафана није само место за пиће, већ и чувар времена.

За једним масивним дрвеним столом до прозора који је гледао на мост седела су тројица људи. Судија Милорад, висок, са седим косама и продорним плавим очима које су гледале мирно, али дубоко. Његов поглед је био као чекић: није ударао, али је тежио да донесе меру. На себи је имао опуштену гардеробу – вунени пуловер и сако од твида који је изгледао као да је више за удобност него за форму.

Поред њега је седео државни тужилац Радован, човек оштрог лица, црних очију које су светлуцале као да увек траже кривца. Његов поглед је био оштрица, продоран и непоколебљив. Иако је носио једноставну кошуљу и прслук, у њему се осећала дисциплина и ред, као да је сваки покрет био део неке процедуре.

Трећи је био бранилац Александар, човек из познате адвокатске канцеларије. Његове зелене очи су имале топлину, али и лукавство, као да у сваком тренутку могу да пронађу рупу у закону. На себи је имао плетени џемпер и шал ноншалантно пребачен преко рамена. У руци је држао лулу из које се дизао мирисан дим дувана, који је давао атмосфери додатну боју. Његов осмех је био као врата кроз која правда може да уђе, ако је закон не затвори.

На столу су стајале посебне чаше за грејану ракију, са дршком, да се не опеку прсти. У чинијама је била салата од киселог купуса, посута туцаном црвеном паприком која је мирисала на зиму и на сећање. Сваки гутљај ракије био је као искра у разговору, сваки залогај као запета у реченици.

„Знаш, Милораде,“ започе тужилац Радован, мешајући ракију у чаши, „право је јасно. Оно је написано, закони су донети, правила постоје. Али правда… правда је нешто друго. Њу не можеш увек ухватити у чланове и ставове.“

Судија се насмеши, плаве очи му засијају у полумраку кафане. „Право је оквир, Радоване. Без оквира, правда би била само осећај. А осећај је варљив. Један човек мисли да је праведно ово, други оно. Зато постоји право – да да меру.“

Александар, бранилац, пусти облак дима из луле и одмахну главом. „Али шта ако та мера није праведна? Шта ако закон каже да је човек крив, а сви знамо да је околност другачија? Тада право постаје зид, а правда остаје напољу.“

„У судници,“ настави Милорад, „ја морам да гледам доказе, прописе, процедуре. Ако бих судио по осећају, онда бих био самовољан. А судија не сме бити самовољан.“

„Али судија мора бити човек,“ дода Александар, док је лагано тапкао лулу по пепељари од месинга. „А човек зна да право није увек правда. Сети се оног случаја из супермаркета – младић је украо комад пршуте јер није имао шта да једе. Закон каже: крађа. Али правда каже: глад.“

Радован се умеша, црне очи му засијају као варнице. „И шта онда? Да пустимо сваког ко украде, јер је гладан? Где је граница? Ако право изгуби снагу, онда ће правда постати изговор.“

Кафана је брујала од разговора других гостију, али за њих тројицу време је стало. Сваки гутљај ракије био је као запета у њиховој расправи. Свака реч била је део старе дилеме коју ни векови нису решили.

„Право,“ рече Милорад, „је као мост. Он спаја обале. Правда је река која тече испод. Понекад мост стоји чврсто, понекад га вода поткопава. Али без моста, људи не могу прећи.“

„А ја кажем,“ одговори Александар, „да мост мора да прати реку. Ако се река промени, ако људи осете да је неправедно, онда мост мора да се поправи. Иначе ће се срушити.“

Радован се насмеја, подигавши чашу са дршком. „Ви адвокати увек хоћете да мењате мостове. А ја морам да чувам ред. Ако свако гради свој мост, настаје хаос.“

„Знаш,“ рече Милорад тихо, „понекад у судници осетим да ме слепа правда гледа кроз прозор. Као да је ту, али не може да уђе. А ја морам да закључам врата, јер закон каже тако.“

„А ја,“ дода Александар, „понекад осетим да сам ја тај прозор. Да кроз моје речи правда може да уђе. Али онда ти, Радоване, затвориш врата доказима и прописима.“

Радован уздахну. „Јер ако пустим правду без доказа, онда сам ја крив. Моја дужност је да браним закон, а не осећај.“

Ноћ је падала, а кроз прозор се видела река. Њихове чаше су биле празне, али разговор је остао пун. Сваки је знао да сутра мора назад у своју улогу: судија у судницу, тужилац у канцеларију, бранилац у адвокатску фирму. Али вечерас су били само другари.

„Право је потребно,“ рече Милорад. „Без њега нема реда.“

„Правда је неопходна,“ дода Александар. „Без ње живот нема смисла.“

„А ми,“ закључи Радован, „смо ту да их помиримо. Ако можемо.“

Кафана је остала пуна мириса ракије, дувана и купуса са паприком. А за столом где су седели судија, тужилац и бранилац, остала је празна чаша и једна невидљива реч: правда. Она која никада неће бити ухваћена у чланове закона, али која ће увек живети у разговорима, у пријатељству, у покушају да се помири са правом.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusanStamenkovic #dusanrotary #srbija #velikaMorava

ПРАВО И ПРАВДА

Кафана „Код старог моста“ у Ћуприји била је као музеј у коме се јело и пило. На зидовима су висиле пожутеле фотографије старе вароши: мост преко Мораве, пијаца са кочијама, лица људи који су давно нестали. Изнад врата стајала је стара лампа од месинга, а у углу дрвени сат са клатном, који је куцао споро, као да броји године. На полицама су се налазили предмети стари век: бакарни џезве, порцеланске шоље са орнаментима, и једна прашњава књига закона из Краљевине Југославије. Све је било у патини, као да кафана није само место за пиће, већ и чувар времена.

За једним масивним дрвеним столом до прозора који је гледао на мост седела су тројица људи. Судија Милорад, висок, са седим косама и продорним плавим очима које су гледале мирно, али дубоко. Његов поглед је био као чекић: није ударао, али је тежио да донесе меру. На себи је имао опуштену гардеробу – вунени пуловер и сако од твида који је изгледао као да је више за удобност него за форму.

Поред њега је седео државни тужилац Радован, човек оштрог лица, црних очију које су светлуцале као да увек траже кривца. Његов поглед је био оштрица, продоран и непоколебљив. Иако је носио једноставну кошуљу и прслук, у њему се осећала дисциплина и ред, као да је сваки покрет био део неке процедуре.

Трећи је био бранилац Александар, човек из познате адвокатске канцеларије. Његове зелене очи су имале топлину, али и лукавство, као да у сваком тренутку могу да пронађу рупу у закону. На себи је имао плетени џемпер и шал ноншалантно пребачен преко рамена. У руци је држао лулу из које се дизао мирисан дим дувана, који је давао атмосфери додатну боју. Његов осмех је био као врата кроз која правда може да уђе, ако је закон не затвори.

На столу су стајале посебне чаше за грејану ракију, са дршком, да се не опеку прсти. У чинијама је била салата од киселог купуса, посута туцаном црвеном паприком која је мирисала на зиму и на сећање. Сваки гутљај ракије био је као искра у разговору, сваки залогај као запета у реченици.

„Знаш, Милораде,“ започе тужилац Радован, мешајући ракију у чаши, „право је јасно. Оно је написано, закони су донети, правила постоје. Али правда… правда је нешто друго. Њу не можеш увек ухватити у чланове и ставове.“

Судија се насмеши, плаве очи му засијају у полумраку кафане. „Право је оквир, Радоване. Без оквира, правда би била само осећај. А осећај је варљив. Један човек мисли да је праведно ово, други оно. Зато постоји право – да да меру.“

Александар, бранилац, пусти облак дима из луле и одмахну главом. „Али шта ако та мера није праведна? Шта ако закон каже да је човек крив, а сви знамо да је околност другачија? Тада право постаје зид, а правда остаје напољу.“

„У судници,“ настави Милорад, „ја морам да гледам доказе, прописе, процедуре. Ако бих судио по осећају, онда бих био самовољан. А судија не сме бити самовољан.“

„Али судија мора бити човек,“ дода Александар, док је лагано тапкао лулу по пепељари од месинга. „А човек зна да право није увек правда. Сети се оног случаја из супермаркета – младић је украо комад пршуте јер није имао шта да једе. Закон каже: крађа. Али правда каже: глад.“

Радован се умеша, црне очи му засијају као варнице. „И шта онда? Да пустимо сваког ко украде, јер је гладан? Где је граница? Ако право изгуби снагу, онда ће правда постати изговор.“

Кафана је брујала од разговора других гостију, али за њих тројицу време је стало. Сваки гутљај ракије био је као запета у њиховој расправи. Свака реч била је део старе дилеме коју ни векови нису решили.

„Право,“ рече Милорад, „је као мост. Он спаја обале. Правда је река која тече испод. Понекад мост стоји чврсто, понекад га вода поткопава. Али без моста, људи не могу прећи.“

„А ја кажем,“ одговори Александар, „да мост мора да прати реку. Ако се река промени, ако људи осете да је неправедно, онда мост мора да се поправи. Иначе ће се срушити.“

Радован се насмеја, подигавши чашу са дршком. „Ви адвокати увек хоћете да мењате мостове. А ја морам да чувам ред. Ако свако гради свој мост, настаје хаос.“

„Знаш,“ рече Милорад тихо, „понекад у судници осетим да ме слепа правда гледа кроз прозор. Као да је ту, али не може да уђе. А ја морам да закључам врата, јер закон каже тако.“

„А ја,“ дода Александар, „понекад осетим да сам ја тај прозор. Да кроз моје речи правда може да уђе. Али онда ти, Радоване, затвориш врата доказима и прописима.“

Радован уздахну. „Јер ако пустим правду без доказа, онда сам ја крив. Моја дужност је да браним закон, а не осећај.“

Ноћ је падала, а кроз прозор се видела река. Њихове чаше су биле празне, али разговор је остао пун. Сваки је знао да сутра мора назад у своју улогу: судија у судницу, тужилац у канцеларију, бранилац у адвокатску фирму. Али вечерас су били само другари.

„Право је потребно,“ рече Милорад. „Без њега нема реда.“

„Правда је неопходна,“ дода Александар. „Без ње живот нема смисла.“

„А ми,“ закључи Радован, „смо ту да их помиримо. Ако можемо.“

Кафана је остала пуна мириса ракије, дувана и купуса са паприком. А за столом где су седели судија, тужилац и бранилац, остала је празна чаша и једна невидљива реч: правда. Она која никада неће бити ухваћена у чланове закона, али која ће увек живети у разговорима, у пријатељству, у покушају да се помири са правом.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusanStamenkovic #dusanrotary #srbija #velikaMorava