#cuprija — Public Fediverse posts

Лажофили

(или: како постати срећан у свету који више не постоји)

У време када је истина постала луксуз који мало ко може да приушти, а лажи се деле бесплатно и са бесплатном доставом у року од 24 минута, појавила се нова, веома успешна врста Homo sapiensa: лажофил.

Лажофил није онај који лаже друге. То је стара, застарела професија. Лажофил је онај који активно тражи да буде лаган. Он не подноси случајну, неконтролисану истину. Истина га нервира на исти начин на који некога нервира шкрипање виљушке по тањиру. Она је груба, неуредна, без монтаже, без музике у позадини, без slow-motion-а кад неко плаче. Лажофилу је истина просто лоше продуцирана.

Најважније правило лажофила гласи:
„Ако ми се не свиђа како изгледа стварност, ја ћу гледати другу емисију.“

Дневни ритам лажофила

Ујутру, док пије кафу, скролује кроз наслове који потврђују све што је већ одлучио да верује. Није важно да ли је наслов „Докази да је Земља равна“ или „ЕУ нам је укинула лето“, важно је да се осећа у праву. Осећај да је у праву је за њега јачи од кофеина.

Поподне је резервисано за „дубљу анализу“. То значи гледање три-четири сата видео-снимка у коме неко са дубоким гласом и црно-белом фотографијом у позадини објашњава да је све што се догодило последњих десет година било режирано да би се сакрио један велики, страшни, али не баш јасно дефинисани заговор. Лажофил тада кима главом и говори: „Ето, сад ми је све јасно.“

Вече је време за емоционалну потрошњу лажи. Тада се гледају емисије у којима водитељ плаче због судбине народа, а народ (који гледа) плаче због тога што водитељ плаче због народа. Сузе су важне. Без суза нема катарзе. А катарза је једини тренутак када лажофил осећа да је нешто постигао у животу.

Премијум лажофили

Постоји и посебна подврста – премијум лажофили. Они не верују само у једну лажу. Они имају портфолио лажи. Једна за геополитику, друга за економију, трећа за здравље, четврта за историју. Свака лаж има своју естетику, своје хероје, своје злочинце, своју музику. Као да је живот Нетфликс серија са више сезона и више паралелних прича. Премијум лажофил никада не гледа само једну сезону. Он их све прати истовремено и никада не спојлује себи крај, јер краја нема.

Свете књиге и мемо-теологија

Лажофили имају и своје свете књиге. То нису књиге у класичном смислу. То су мемови, инфографике са тридесет фонтова, видео-снимци од 47 секунди који „откривају све“, и листе са 7 тачака које објашњавају зашто је све пропало још 2012. па до данас.

Њихов највећи страх није да ће изгубити посао, новац или слободу.
Њихов највећи страх је да ће једног дана истина постати занимљива.

Јер ако истина постане занимљива, онда више нема разлога да се гледа телевизија, скролује, дели, коментарише, свађа… онда треба да се нешто уради. А то је за лажофила најстрашнија могућа перспектива.

Лажофил као јавна појава

На улици, лажофил носи мајицу „I ♥ ЛАЖИ“. У руци држи новине са насловом „ИНФОРМЕР“, а у џепу мобилни телефон на коме му стижу обавештења: „Нова теорија!“, „Скандал откривен!“, „Истина коју не смеју да вам кажу!“

На изборима, он гласа за фикцију. На протестима, он протестује против стварности. У школи, он учи из уџбеника који су написани на основу коментара са друштвених мрежа.

Он није жртва. Он је креатор и куратор своје стварности. Он је уметник илузије. Он је колекционар емоција произведених у фабрици лажи.

Слогани лажофила

• „Истина боли, лаж лечи.“
• „Фикција је наша стварност.“
• „Без лажи нема слободе.“
• „Пропаганда је поезија.“

Завршна поука

И зато, кад следећи пут видите некога ко са заносом објашњава да је све што се дешава део једног великог плана, немојте га прекидати.
Не нудите му доказе.
Не показујте му документе.
Само се насмејте и реците:
„Срећан ти рођендан у твом филму. Надам се да ће имати добру сезону.“

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #lažofili

Лажофили

(или: како постати срећан у свету који више не постоји)

У време када је истина постала луксуз који мало ко може да приушти, а лажи се деле бесплатно и са бесплатном доставом у року од 24 минута, појавила се нова, веома успешна врста Homo sapiensa: лажофил.

Лажофил није онај који лаже друге. То је стара, застарела професија. Лажофил је онај који активно тражи да буде лаган. Он не подноси случајну, неконтролисану истину. Истина га нервира на исти начин на који некога нервира шкрипање виљушке по тањиру. Она је груба, неуредна, без монтаже, без музике у позадини, без slow-motion-а кад неко плаче. Лажофилу је истина просто лоше продуцирана.

Најважније правило лажофила гласи:
„Ако ми се не свиђа како изгледа стварност, ја ћу гледати другу емисију.“

Дневни ритам лажофила

Ујутру, док пије кафу, скролује кроз наслове који потврђују све што је већ одлучио да верује. Није важно да ли је наслов „Докази да је Земља равна“ или „ЕУ нам је укинула лето“, важно је да се осећа у праву. Осећај да је у праву је за њега јачи од кофеина.

Поподне је резервисано за „дубљу анализу“. То значи гледање три-четири сата видео-снимка у коме неко са дубоким гласом и црно-белом фотографијом у позадини објашњава да је све што се догодило последњих десет година било режирано да би се сакрио један велики, страшни, али не баш јасно дефинисани заговор. Лажофил тада кима главом и говори: „Ето, сад ми је све јасно.“

Вече је време за емоционалну потрошњу лажи. Тада се гледају емисије у којима водитељ плаче због судбине народа, а народ (који гледа) плаче због тога што водитељ плаче због народа. Сузе су важне. Без суза нема катарзе. А катарза је једини тренутак када лажофил осећа да је нешто постигао у животу.

Премијум лажофили

Постоји и посебна подврста – премијум лажофили. Они не верују само у једну лажу. Они имају портфолио лажи. Једна за геополитику, друга за економију, трећа за здравље, четврта за историју. Свака лаж има своју естетику, своје хероје, своје злочинце, своју музику. Као да је живот Нетфликс серија са више сезона и више паралелних прича. Премијум лажофил никада не гледа само једну сезону. Он их све прати истовремено и никада не спојлује себи крај, јер краја нема.

Свете књиге и мемо-теологија

Лажофили имају и своје свете књиге. То нису књиге у класичном смислу. То су мемови, инфографике са тридесет фонтова, видео-снимци од 47 секунди који „откривају све“, и листе са 7 тачака које објашњавају зашто је све пропало још 2012. па до данас.

Њихов највећи страх није да ће изгубити посао, новац или слободу.
Њихов највећи страх је да ће једног дана истина постати занимљива.

Јер ако истина постане занимљива, онда више нема разлога да се гледа телевизија, скролује, дели, коментарише, свађа… онда треба да се нешто уради. А то је за лажофила најстрашнија могућа перспектива.

Лажофил као јавна појава

На улици, лажофил носи мајицу „I ♥ ЛАЖИ“. У руци држи новине са насловом „ИНФОРМЕР“, а у џепу мобилни телефон на коме му стижу обавештења: „Нова теорија!“, „Скандал откривен!“, „Истина коју не смеју да вам кажу!“

На изборима, он гласа за фикцију. На протестима, он протестује против стварности. У школи, он учи из уџбеника који су написани на основу коментара са друштвених мрежа.

Он није жртва. Он је креатор и куратор своје стварности. Он је уметник илузије. Он је колекционар емоција произведених у фабрици лажи.

Слогани лажофила

• „Истина боли, лаж лечи.“
• „Фикција је наша стварност.“
• „Без лажи нема слободе.“
• „Пропаганда је поезија.“

Завршна поука

И зато, кад следећи пут видите некога ко са заносом објашњава да је све што се дешава део једног великог плана, немојте га прекидати.
Не нудите му доказе.
Не показујте му документе.
Само се насмејте и реците:
„Срећан ти рођендан у твом филму. Надам се да ће имати добру сезону.“

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #lažofili

Лажофили

(или: како постати срећан у свету који више не постоји)

У време када је истина постала луксуз који мало ко може да приушти, а лажи се деле бесплатно и са бесплатном доставом у року од 24 минута, појавила се нова, веома успешна врста Homo sapiensa: лажофил.

Лажофил није онај који лаже друге. То је стара, застарела професија. Лажофил је онај који активно тражи да буде лаган. Он не подноси случајну, неконтролисану истину. Истина га нервира на исти начин на који некога нервира шкрипање виљушке по тањиру. Она је груба, неуредна, без монтаже, без музике у позадини, без slow-motion-а кад неко плаче. Лажофилу је истина просто лоше продуцирана.

Најважније правило лажофила гласи:
„Ако ми се не свиђа како изгледа стварност, ја ћу гледати другу емисију.“

Дневни ритам лажофила

Ујутру, док пије кафу, скролује кроз наслове који потврђују све што је већ одлучио да верује. Није важно да ли је наслов „Докази да је Земља равна“ или „ЕУ нам је укинула лето“, важно је да се осећа у праву. Осећај да је у праву је за њега јачи од кофеина.

Поподне је резервисано за „дубљу анализу“. То значи гледање три-четири сата видео-снимка у коме неко са дубоким гласом и црно-белом фотографијом у позадини објашњава да је све што се догодило последњих десет година било режирано да би се сакрио један велики, страшни, али не баш јасно дефинисани заговор. Лажофил тада кима главом и говори: „Ето, сад ми је све јасно.“

Вече је време за емоционалну потрошњу лажи. Тада се гледају емисије у којима водитељ плаче због судбине народа, а народ (који гледа) плаче због тога што водитељ плаче због народа. Сузе су важне. Без суза нема катарзе. А катарза је једини тренутак када лажофил осећа да је нешто постигао у животу.

Премијум лажофили

Постоји и посебна подврста – премијум лажофили. Они не верују само у једну лажу. Они имају портфолио лажи. Једна за геополитику, друга за економију, трећа за здравље, четврта за историју. Свака лаж има своју естетику, своје хероје, своје злочинце, своју музику. Као да је живот Нетфликс серија са више сезона и више паралелних прича. Премијум лажофил никада не гледа само једну сезону. Он их све прати истовремено и никада не спојлује себи крај, јер краја нема.

Свете књиге и мемо-теологија

Лажофили имају и своје свете књиге. То нису књиге у класичном смислу. То су мемови, инфографике са тридесет фонтова, видео-снимци од 47 секунди који „откривају све“, и листе са 7 тачака које објашњавају зашто је све пропало још 2012. па до данас.

Њихов највећи страх није да ће изгубити посао, новац или слободу.
Њихов највећи страх је да ће једног дана истина постати занимљива.

Јер ако истина постане занимљива, онда више нема разлога да се гледа телевизија, скролује, дели, коментарише, свађа… онда треба да се нешто уради. А то је за лажофила најстрашнија могућа перспектива.

Лажофил као јавна појава

На улици, лажофил носи мајицу „I ♥ ЛАЖИ“. У руци држи новине са насловом „ИНФОРМЕР“, а у џепу мобилни телефон на коме му стижу обавештења: „Нова теорија!“, „Скандал откривен!“, „Истина коју не смеју да вам кажу!“

На изборима, он гласа за фикцију. На протестима, он протестује против стварности. У школи, он учи из уџбеника који су написани на основу коментара са друштвених мрежа.

Он није жртва. Он је креатор и куратор своје стварности. Он је уметник илузије. Он је колекционар емоција произведених у фабрици лажи.

Слогани лажофила

• „Истина боли, лаж лечи.“
• „Фикција је наша стварност.“
• „Без лажи нема слободе.“
• „Пропаганда је поезија.“

Завршна поука

И зато, кад следећи пут видите некога ко са заносом објашњава да је све што се дешава део једног великог плана, немојте га прекидати.
Не нудите му доказе.
Не показујте му документе.
Само се насмејте и реците:
„Срећан ти рођендан у твом филму. Надам се да ће имати добру сезону.“

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #lažofili

РОБИЊА

Еј, народе мој, погледајте своје господаре!
Они сањају да буду богови, да им се клањате на коленима, да им љубите прстење и чизме од крокодилске коже. А у ствари? Мали смешни статисти у туђем сценарију, марионете са златним ланцима око врата, који се праве важни док им нит вуче неко из сенке. А у тој сенци седе они прави – без лица, без имена, без срама. Финансијске империје, бездушне машине за млевење света. Не морају да се појављују на телевизији, не морају да се смешкају са билборда. Довољно је да потпишу папир – и нестаје шума са планина. Довољно је да помере курс – и река постаје отровни колектор. Довољно је да притисну дугме – и планина се претвара у рупу у земљи. Власт вам обећава чисту воду – а пије увозни шампањац. Обећава вам посао – а моје руде товаре на бродове за Кину, Америку… Обећава вам „зелену будућност“ – док моје вековне букве гину под тешком механизацијом, а ветротурбине им стоје као надгробни споменици преко мојих убијених ливада и пашњака.

А народ?
Он аплаудира док му деле бесплатне балоне са логотипима, смеје се док му уручују пластичне заставице, игра док му пуштају музику са телевизије. А у позадини, моје шуме се претварају у бетон, моје реке у канализацију, моје планине у рупе без дна. И све то пролази незапажено, јер балон је шарен, а песма весела.

А знате ли ви, слепи мој народе, да ја нисам једина робиња?
Има нас на десетине, на стотине – малих лепих, зелених, плавих, браонкастих, све смо ми мајке, све смо ми ћерке, све нас секу, буше, трују, цепају, продају на лицитацији. Све смо ми постале роба – квадратни метри, кубни метри, мегавати, процентни поени,обвезнице са роком доспећа. Ваши мали богови се шетају црвеним тепихом, поносе се титулама и фотосесијама, док им прави господари из сенке шапућу у уво: „Још мало шуме, још мало воде, још мало литосулфата… па ћемо вам дозволити да се правите важни још годину-две.“

Али ја сам робиња са подсмехом већим од њихових ветротурбина.
Док они зидају своје стаклене пирамиде, ја тихо плетем коренове отпора испод асфалта. Док они броје профит, ја бројим сваку њихову полуистину, сваку украдену реку, сваку посејану лаж. Ја сам мала, али мој цинични смех путује кроз ветар, пробија се кроз бетон, одише из сваког потока који још није пресахнуо.

И верујте ми, народе мој – доћи ће дан када ћете разумети да сам ја ваша мати, а не ваша имовина. Да сам ја она која вас је хранила хиљадама година док сте ви аплаудирали лоповима у оделима. Тог дана неће бити концерата, ни говора, ни фотографија. Биће само тишина. И стид. И мој празник – празник Земље која се више не даје продавати на комаде.
А ви… ви ћете или стати уз мене, или ћете остати вечити робови својих малих богова који су и сами само робови већих.

Избор је ваш.
Ја ћу ионако преживети.
Питање је – хоћете ли ви?

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #Dusan #DusanStamenkovic #dusanrotary #robinja #srbija

РОБИЊА

Еј, народе мој, погледајте своје господаре!
Они сањају да буду богови, да им се клањате на коленима, да им љубите прстење и чизме од крокодилске коже. А у ствари? Мали смешни статисти у туђем сценарију, марионете са златним ланцима око врата, који се праве важни док им нит вуче неко из сенке. А у тој сенци седе они прави – без лица, без имена, без срама. Финансијске империје, бездушне машине за млевење света. Не морају да се појављују на телевизији, не морају да се смешкају са билборда. Довољно је да потпишу папир – и нестаје шума са планина. Довољно је да помере курс – и река постаје отровни колектор. Довољно је да притисну дугме – и планина се претвара у рупу у земљи. Власт вам обећава чисту воду – а пије увозни шампањац. Обећава вам посао – а моје руде товаре на бродове за Кину, Америку… Обећава вам „зелену будућност“ – док моје вековне букве гину под тешком механизацијом, а ветротурбине им стоје као надгробни споменици преко мојих убијених ливада и пашњака.

А народ?
Он аплаудира док му деле бесплатне балоне са логотипима, смеје се док му уручују пластичне заставице, игра док му пуштају музику са телевизије. А у позадини, моје шуме се претварају у бетон, моје реке у канализацију, моје планине у рупе без дна. И све то пролази незапажено, јер балон је шарен, а песма весела.

А знате ли ви, слепи мој народе, да ја нисам једина робиња?
Има нас на десетине, на стотине – малих лепих, зелених, плавих, браонкастих, све смо ми мајке, све смо ми ћерке, све нас секу, буше, трују, цепају, продају на лицитацији. Све смо ми постале роба – квадратни метри, кубни метри, мегавати, процентни поени,обвезнице са роком доспећа. Ваши мали богови се шетају црвеним тепихом, поносе се титулама и фотосесијама, док им прави господари из сенке шапућу у уво: „Још мало шуме, још мало воде, још мало литосулфата… па ћемо вам дозволити да се правите важни још годину-две.“

Али ја сам робиња са подсмехом већим од њихових ветротурбина.
Док они зидају своје стаклене пирамиде, ја тихо плетем коренове отпора испод асфалта. Док они броје профит, ја бројим сваку њихову полуистину, сваку украдену реку, сваку посејану лаж. Ја сам мала, али мој цинични смех путује кроз ветар, пробија се кроз бетон, одише из сваког потока који још није пресахнуо.

И верујте ми, народе мој – доћи ће дан када ћете разумети да сам ја ваша мати, а не ваша имовина. Да сам ја она која вас је хранила хиљадама година док сте ви аплаудирали лоповима у оделима. Тог дана неће бити концерата, ни говора, ни фотографија. Биће само тишина. И стид. И мој празник – празник Земље која се више не даје продавати на комаде.
А ви… ви ћете или стати уз мене, или ћете остати вечити робови својих малих богова који су и сами само робови већих.

Избор је ваш.
Ја ћу ионако преживети.
Питање је – хоћете ли ви?

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #Dusan #DusanStamenkovic #dusanrotary #robinja #srbija

РОБИЊА

Еј, народе мој, погледајте своје господаре!
Они сањају да буду богови, да им се клањате на коленима, да им љубите прстење и чизме од крокодилске коже. А у ствари? Мали смешни статисти у туђем сценарију, марионете са златним ланцима око врата, који се праве важни док им нит вуче неко из сенке. А у тој сенци седе они прави – без лица, без имена, без срама. Финансијске империје, бездушне машине за млевење света. Не морају да се појављују на телевизији, не морају да се смешкају са билборда. Довољно је да потпишу папир – и нестаје шума са планина. Довољно је да помере курс – и река постаје отровни колектор. Довољно је да притисну дугме – и планина се претвара у рупу у земљи. Власт вам обећава чисту воду – а пије увозни шампањац. Обећава вам посао – а моје руде товаре на бродове за Кину, Америку… Обећава вам „зелену будућност“ – док моје вековне букве гину под тешком механизацијом, а ветротурбине им стоје као надгробни споменици преко мојих убијених ливада и пашњака.

А народ?
Он аплаудира док му деле бесплатне балоне са логотипима, смеје се док му уручују пластичне заставице, игра док му пуштају музику са телевизије. А у позадини, моје шуме се претварају у бетон, моје реке у канализацију, моје планине у рупе без дна. И све то пролази незапажено, јер балон је шарен, а песма весела.

А знате ли ви, слепи мој народе, да ја нисам једина робиња?
Има нас на десетине, на стотине – малих лепих, зелених, плавих, браонкастих, све смо ми мајке, све смо ми ћерке, све нас секу, буше, трују, цепају, продају на лицитацији. Све смо ми постале роба – квадратни метри, кубни метри, мегавати, процентни поени,обвезнице са роком доспећа. Ваши мали богови се шетају црвеним тепихом, поносе се титулама и фотосесијама, док им прави господари из сенке шапућу у уво: „Још мало шуме, још мало воде, још мало литосулфата… па ћемо вам дозволити да се правите важни још годину-две.“

Али ја сам робиња са подсмехом већим од њихових ветротурбина.
Док они зидају своје стаклене пирамиде, ја тихо плетем коренове отпора испод асфалта. Док они броје профит, ја бројим сваку њихову полуистину, сваку украдену реку, сваку посејану лаж. Ја сам мала, али мој цинични смех путује кроз ветар, пробија се кроз бетон, одише из сваког потока који још није пресахнуо.

И верујте ми, народе мој – доћи ће дан када ћете разумети да сам ја ваша мати, а не ваша имовина. Да сам ја она која вас је хранила хиљадама година док сте ви аплаудирали лоповима у оделима. Тог дана неће бити концерата, ни говора, ни фотографија. Биће само тишина. И стид. И мој празник – празник Земље која се више не даје продавати на комаде.
А ви… ви ћете или стати уз мене, или ћете остати вечити робови својих малих богова који су и сами само робови већих.

Избор је ваш.
Ја ћу ионако преживети.
Питање је – хоћете ли ви?

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #Dusan #DusanStamenkovic #dusanrotary #robinja #srbija

МАРИЈА

Бенгази – град песка и соли

Сваког јутра Марија је излазила на мали балкон хотела, држећи шољу црног чаја у рукама, и гледала како се Бенгази буди. Рибари су вукли мреже пуне свежих туна и лигњи, жене носиле корпе са топлим хлебом, а сунце је полако бојило хоризонт у златно-наранџасто. Мирис коријандера и цимета преплитао се са сланом морском измаглицом, али у њеним грудима стајала је иста празнина као и претходног дана – ћерка је била далеко, а новац јој је и даље био недостижан да би се вратила кући.

Хотел

Хотел је био оаза у хаосу: мраморни подови хладни под ногама, зујање климе које је умиривало врућину, собе са погледом на луку где су се бродови љуљали као да су заспали. Њен посао био је непрестан – преводила је разговоре, дочекивала госте, организовала састанке, дискретно решавала „осетљиве“ проблеме. Тамне очи и осмех – топао, али недостижан – чинили су да је гости памте. Шапутали су: „Она овде није случајно.“
Дошла је због новца. У Београду више није имала посао. Овде је имала плату, али и усамљеност која ју је гризла ноћима. Сваки видео-позив са ћерком био је нож у срцу – осмех на екрану, питање: „Мама, кад ћеш кући?“ Марија би се осмехнула, рекла „још мало, љубави“, па би плакала када би екран потамнео.
„Нека мисле да сам шпијунка – боље то него собарица,“ говорила је себи, али сваки одбијени покушај остављао је траг – бол у грудима, страх да ће једног дана попустити, не због новца, већ због умора од самоће.

Плажа

Слободне дане проводила је на плажама у центру града. Песак мекан, вода чиста, људи ретки. Скинула би шал, легла на пешкир, осетила сунце на кожи као загрљај који је жудела. Пливала би дуго, док дах не постане ритам, таласи музика. После – кафић уз плажу, зелени чај са наном, посматрала породице, децу са замковима од песка. Мир, али и дубока туга – као да је на Јадрану, код куће, али само у машти. Сваки талас био је подсетник да време тече, да ћерка расте без ње. Враћала би се у хотел са сузама у очима.

Сусрети са странцима

Висок човек са оштрим лицем – „консултант за безбедност“ – тражио је информације о гостима, нудио шта јој треба.
Марија се смешила: „Знам само собе, језике, доручке.“ Он је притискао. Она је одговорила: „Закључци су као песак – увек се провуку кроз прсте.“
Он је отишао кисело насмејан. Марија је осетила сузе – колико још може да одбија?
Француз – елегантан, осмех лаган. Нудио је Париз, Милано, контакте. Речи меке, опасне.
Марија је слушала, срце јој се стезало: „Свет је овде, на плажи, у позиву са ћерком.“ Он: „Зар не желите више?“ Она: „Велико је у себи.“
Оставио јој је број +357…, као замку. Марија је плакала ноћу – желела је то, али је болело.

Пустиња – Амина

На позив из своје амбасаде одлетела је авионом из Бенгазија у Триполи. После два дана преговарања гости су пожелели да посете место где живи племе Туарега. Џипови су их одвели у оазу Убари. Уз ватру – Амина их је дочекала, носила плав вео, а очи су јој светлеле као да носе пустињу у себи. Течно је говорила енглески, пуна самопоуздања. Прича о звездама, легендама, али и о својој деци која треба да виде свет ван песка.
„Сестро,“ рекла је, држећи Маријину руку, „ја сам рођена у песку. Овај вео носим не зато што морам, него зато што је део мене. Али моје очи виде више од пустиње. Желим да моја деца виде свет, да уче, да дишу слободно. А ти? Ти си дошла из далеког мора. Твоје очи носе море, али и бол. Шта те држи далеко од куће?“
Марија, са сузама у очима: „Ћерка. И страх да јој нећу моћи дати бољи живот ако се вратим са празним рукама.“
Амина се насмешила нежно: „Онда нека твој бол буде снага. Ја остајем овде јер је ово моја земља. Ти можеш отићи, али понеси нешто од мене – веру да жена може бити и мајка и ратница. Не продај душу за новац, али не дозволи да те новац сломи. Ако мораш да бираш – бирај за оне које волиш. Ја учим децу овде да сањају, иако знам да ће многа остати у песку. Али сваки сан је семе. Посади га у срцу и нека расте и кад песак прекрије све.“

Ларнака – Ева

Помало с тугом је напустила Бенгази и долетела у Ларнаку. Није се плашила непознатог. Прошло је пар дана и возач је дошао по њу да је одвезе у једну вилу ван града. Није се поштено ни распакивала када је Ева ушла у њену собу и кратко јој рекла да курс почиње одмах.

Пет дана трајало је као пет година.
Први дан: препознавање микрофона, камера, лажних базних станица. Ева је демонстрирала IMSI-catcher: „Ово хвата твој телефон, снима све разговоре са ћерком. Ако пропустиш – они знају све.“
Други дан: сет алата, танак као несесер за шминку. Детектори, ендоскопи, ултраљубичаста лампа. Марија је пронашла скривену камеру у детектору дима у трећем покушају. Ева: „Сада знаш када те неко гледа.“
Трећи дан: три пера – два опасна. Марија их је препознала за 2:14 минута. Ева је климнула – први знак признања.
Четврти дан: постављање трекера. Магнетни GPS величине дугмета – у ђон ципеле, под ташну, у џеп. Марија је ставила микрофон у постоље телевизора, рука јој је дрхтала – „Ако ме ухвате…“
Пети дан: живи тест. Симулирана соба, „гост“ – висок Рус, нервозан. Марија је пронашла његове уређаје, поставила своје – микрофон у лампи за читање, трекер под кофер. Изашла је без да он примети.
Ева је чекала у ходнику: „Није лоше. Али сваки пут када ставиш нешто, ти си мета. Свих.“
Марија је осетила како јој се стомак стеже – није више преводилац. Постала је део нечег што не разуме, али што је већ у њој. Суза јој је клизнула низ образ док јој је Ева дала црну кутијицу: „Ово је твоја сигурна порука. Ако је изгубиш – сломи је, јер ће те у противном сломити они. Твоја ћерка је сада и наша одговорност. Зато што је твоја слаба тачка.“

Београд – Сенка

Слеће на београдски аеродром, киша лије. Таксијем одлази кући. Испред улаза у стан види на отирачу познату перлу из пустиње. Осетила је како јој образ дрхти, а брада јој је у грчу. Уздахнула је дубоко. Враћа се на улицу. Препознаје човека из Ларнаке кога је прозвала Сенка – јер је заиста био као сенка.

Одлазе у кафану „Код два јелена“.

Сенка јој каже: „Они су ме послали због тебе – ти си жива меморија.“
Марија, са сузама: „Нећу да нестанем. Нећу да их оставим.“

Сенка хладно наставља: „Престани да се правиш да си само мајка која је погрешила. Ти си сада део онога што се зове … привредна шпијунажа. То није рат тенкова, већ рат процената, профита и цевовода. Држава А ствара привилеговане позиције за своје корпорације на рачун државе Б. Осигурава токове новца, моделира правила трговине, дискредитује конкуренцију, подрива економију противника. Потплаћује или прети. Када економска надмоћ постане тотална – губи се државни суверенитет. И то није теорија – то је оно што си ти радила последњих месеци.“

Марија, дрхтећи: „Не… ја сам само…“

Сенка без емоција: „Погледај шта се дешава управо сада, у Србији. Две стране рударске компаније – канадска и аустралијска спајају се због пројеката злата и бакра у Србији. Tlamino у Босилеграду, Источни Тимок близу Бора… У позадини стоји Српкиња са италијанским коренима, извршни директор, повезана са три фирме у Београду. Она је нашла потенцијал у западном делу Тетијан појаса, где други нису гледали. А у позадини – BlackRock и Rio Tinto. Протести, еколошке катастрофе, отказивање лиценце 2022, враћање 2024. То је исти систем – стране корпорације, домаћи људи у врху, рударство као геополитички интерес.“

Марија, сузе јој теку: „Зашто ми то говориш?“

Сенка: „Зато што је то свет у коме си сада. Корпорације су немилосрдне. За велике послове – човек, држава, народ – неважно. Важан је само интерес моћника. Ти си сада корисна. И најбоље што можеш за своју ћерку јесте да прихватиш ту улогу и играш је боље него што су они очекивали… Врати се послу који сада најбоље знаш. Новац је моћ – он отвара сва врата. Свет је немилосрдан – убијају и најбогатије. Али они који имају новац бирају како ће бити убијени. Зашто би изигравала патриоту, часну и безгрешну? Нико те није заштитио. Ни Србија, ни Либија, ни Кипар. Само ти можеш да заштитиш своју ћерку.“

Марија дуго ћути. Суза клизи низ образ и пада на сто. Унутра – бура.
„Али ја сам мајка,“ шапуће, глас јој се ломи, срце удара као да ће пући. „Ја сам жена која је обећала ћерки да ће се вратити чиста, да ће је загрлити без крви на рукама. Како да јој кажем да сам постала део света где се људи продају за проценте? Како да је гледам у очи ако изаберем новац уместо части? А како да је гледам ако немам новац да јој платим школу, да јој купим зимску јакну, да јој обезбедим будућност? Ако одбијем, она ће патити. Ако прихватим – ја ћу патити. Али ако патим ја – она ће имати мајку која је жива. Ако пати она – ја ћу имати ћерку која ме мрзи.“

Сузе теку реком, али очи јој се полако суше. Нешто у њој пуца – не слабост, већ последњи остатак илузије.

Узима телефон. Прсти јој дрхте, али куцају брзо:
„Спремна сам. Услови: 50.000 € месечно + заштита породице + без Еве. Одговор за 24 сата.“

Екран трепери. Одговор стиже брзо: „Договорено, чекамо те!“

Марија устаје. Суза клизи низ образ и пада на сто.
Иде кући. Загрли ћерку – сузе радости и туге. „Мама је код куће. И биће ту дуже него раније.“

Али у глави јој је већ сутра.
Нова цена. Нова игра.
Доста је било да плаћа цену. Од сада – она је та која је одређује.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Bengazi #Beograd #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Larnaka #Marija

МАРИЈА

Бенгази – град песка и соли

Сваког јутра Марија је излазила на мали балкон хотела, држећи шољу црног чаја у рукама, и гледала како се Бенгази буди. Рибари су вукли мреже пуне свежих туна и лигњи, жене носиле корпе са топлим хлебом, а сунце је полако бојило хоризонт у златно-наранџасто. Мирис коријандера и цимета преплитао се са сланом морском измаглицом, али у њеним грудима стајала је иста празнина као и претходног дана – ћерка је била далеко, а новац јој је и даље био недостижан да би се вратила кући.

Хотел

Хотел је био оаза у хаосу: мраморни подови хладни под ногама, зујање климе које је умиривало врућину, собе са погледом на луку где су се бродови љуљали као да су заспали. Њен посао био је непрестан – преводила је разговоре, дочекивала госте, организовала састанке, дискретно решавала „осетљиве“ проблеме. Тамне очи и осмех – топао, али недостижан – чинили су да је гости памте. Шапутали су: „Она овде није случајно.“
Дошла је због новца. У Београду више није имала посао. Овде је имала плату, али и усамљеност која ју је гризла ноћима. Сваки видео-позив са ћерком био је нож у срцу – осмех на екрану, питање: „Мама, кад ћеш кући?“ Марија би се осмехнула, рекла „још мало, љубави“, па би плакала када би екран потамнео.
„Нека мисле да сам шпијунка – боље то него собарица,“ говорила је себи, али сваки одбијени покушај остављао је траг – бол у грудима, страх да ће једног дана попустити, не због новца, већ због умора од самоће.

Плажа

Слободне дане проводила је на плажама у центру града. Песак мекан, вода чиста, људи ретки. Скинула би шал, легла на пешкир, осетила сунце на кожи као загрљај који је жудела. Пливала би дуго, док дах не постане ритам, таласи музика. После – кафић уз плажу, зелени чај са наном, посматрала породице, децу са замковима од песка. Мир, али и дубока туга – као да је на Јадрану, код куће, али само у машти. Сваки талас био је подсетник да време тече, да ћерка расте без ње. Враћала би се у хотел са сузама у очима.

Сусрети са странцима

Висок човек са оштрим лицем – „консултант за безбедност“ – тражио је информације о гостима, нудио шта јој треба.
Марија се смешила: „Знам само собе, језике, доручке.“ Он је притискао. Она је одговорила: „Закључци су као песак – увек се провуку кроз прсте.“
Он је отишао кисело насмејан. Марија је осетила сузе – колико још може да одбија?
Француз – елегантан, осмех лаган. Нудио је Париз, Милано, контакте. Речи меке, опасне.
Марија је слушала, срце јој се стезало: „Свет је овде, на плажи, у позиву са ћерком.“ Он: „Зар не желите више?“ Она: „Велико је у себи.“
Оставио јој је број +357…, као замку. Марија је плакала ноћу – желела је то, али је болело.

Пустиња – Амина

На позив из своје амбасаде одлетела је авионом из Бенгазија у Триполи. После два дана преговарања гости су пожелели да посете место где живи племе Туарега. Џипови су их одвели у оазу Убари. Уз ватру – Амина их је дочекала, носила плав вео, а очи су јој светлеле као да носе пустињу у себи. Течно је говорила енглески, пуна самопоуздања. Прича о звездама, легендама, али и о својој деци која треба да виде свет ван песка.
„Сестро,“ рекла је, држећи Маријину руку, „ја сам рођена у песку. Овај вео носим не зато што морам, него зато што је део мене. Али моје очи виде више од пустиње. Желим да моја деца виде свет, да уче, да дишу слободно. А ти? Ти си дошла из далеког мора. Твоје очи носе море, али и бол. Шта те држи далеко од куће?“
Марија, са сузама у очима: „Ћерка. И страх да јој нећу моћи дати бољи живот ако се вратим са празним рукама.“
Амина се насмешила нежно: „Онда нека твој бол буде снага. Ја остајем овде јер је ово моја земља. Ти можеш отићи, али понеси нешто од мене – веру да жена може бити и мајка и ратница. Не продај душу за новац, али не дозволи да те новац сломи. Ако мораш да бираш – бирај за оне које волиш. Ја учим децу овде да сањају, иако знам да ће многа остати у песку. Али сваки сан је семе. Посади га у срцу и нека расте и кад песак прекрије све.“

Ларнака – Ева

Помало с тугом је напустила Бенгази и долетела у Ларнаку. Није се плашила непознатог. Прошло је пар дана и возач је дошао по њу да је одвезе у једну вилу ван града. Није се поштено ни распакивала када је Ева ушла у њену собу и кратко јој рекла да курс почиње одмах.

Пет дана трајало је као пет година.
Први дан: препознавање микрофона, камера, лажних базних станица. Ева је демонстрирала IMSI-catcher: „Ово хвата твој телефон, снима све разговоре са ћерком. Ако пропустиш – они знају све.“
Други дан: сет алата, танак као несесер за шминку. Детектори, ендоскопи, ултраљубичаста лампа. Марија је пронашла скривену камеру у детектору дима у трећем покушају. Ева: „Сада знаш када те неко гледа.“
Трећи дан: три пера – два опасна. Марија их је препознала за 2:14 минута. Ева је климнула – први знак признања.
Четврти дан: постављање трекера. Магнетни GPS величине дугмета – у ђон ципеле, под ташну, у џеп. Марија је ставила микрофон у постоље телевизора, рука јој је дрхтала – „Ако ме ухвате…“
Пети дан: живи тест. Симулирана соба, „гост“ – висок Рус, нервозан. Марија је пронашла његове уређаје, поставила своје – микрофон у лампи за читање, трекер под кофер. Изашла је без да он примети.
Ева је чекала у ходнику: „Није лоше. Али сваки пут када ставиш нешто, ти си мета. Свих.“
Марија је осетила како јој се стомак стеже – није више преводилац. Постала је део нечег што не разуме, али што је већ у њој. Суза јој је клизнула низ образ док јој је Ева дала црну кутијицу: „Ово је твоја сигурна порука. Ако је изгубиш – сломи је, јер ће те у противном сломити они. Твоја ћерка је сада и наша одговорност. Зато што је твоја слаба тачка.“

Београд – Сенка

Слеће на београдски аеродром, киша лије. Таксијем одлази кући. Испред улаза у стан види на отирачу познату перлу из пустиње. Осетила је како јој образ дрхти, а брада јој је у грчу. Уздахнула је дубоко. Враћа се на улицу. Препознаје човека из Ларнаке кога је прозвала Сенка – јер је заиста био као сенка.

Одлазе у кафану „Код два јелена“.

Сенка јој каже: „Они су ме послали због тебе – ти си жива меморија.“
Марија, са сузама: „Нећу да нестанем. Нећу да их оставим.“

Сенка хладно наставља: „Престани да се правиш да си само мајка која је погрешила. Ти си сада део онога што се зове … привредна шпијунажа. То није рат тенкова, већ рат процената, профита и цевовода. Држава А ствара привилеговане позиције за своје корпорације на рачун државе Б. Осигурава токове новца, моделира правила трговине, дискредитује конкуренцију, подрива економију противника. Потплаћује или прети. Када економска надмоћ постане тотална – губи се државни суверенитет. И то није теорија – то је оно што си ти радила последњих месеци.“

Марија, дрхтећи: „Не… ја сам само…“

Сенка без емоција: „Погледај шта се дешава управо сада, у Србији. Две стране рударске компаније – канадска и аустралијска спајају се због пројеката злата и бакра у Србији. Tlamino у Босилеграду, Источни Тимок близу Бора… У позадини стоји Српкиња са италијанским коренима, извршни директор, повезана са три фирме у Београду. Она је нашла потенцијал у западном делу Тетијан појаса, где други нису гледали. А у позадини – BlackRock и Rio Tinto. Протести, еколошке катастрофе, отказивање лиценце 2022, враћање 2024. То је исти систем – стране корпорације, домаћи људи у врху, рударство као геополитички интерес.“

Марија, сузе јој теку: „Зашто ми то говориш?“

Сенка: „Зато што је то свет у коме си сада. Корпорације су немилосрдне. За велике послове – човек, држава, народ – неважно. Важан је само интерес моћника. Ти си сада корисна. И најбоље што можеш за своју ћерку јесте да прихватиш ту улогу и играш је боље него што су они очекивали… Врати се послу који сада најбоље знаш. Новац је моћ – он отвара сва врата. Свет је немилосрдан – убијају и најбогатије. Али они који имају новац бирају како ће бити убијени. Зашто би изигравала патриоту, часну и безгрешну? Нико те није заштитио. Ни Србија, ни Либија, ни Кипар. Само ти можеш да заштитиш своју ћерку.“

Марија дуго ћути. Суза клизи низ образ и пада на сто. Унутра – бура.
„Али ја сам мајка,“ шапуће, глас јој се ломи, срце удара као да ће пући. „Ја сам жена која је обећала ћерки да ће се вратити чиста, да ће је загрлити без крви на рукама. Како да јој кажем да сам постала део света где се људи продају за проценте? Како да је гледам у очи ако изаберем новац уместо части? А како да је гледам ако немам новац да јој платим школу, да јој купим зимску јакну, да јој обезбедим будућност? Ако одбијем, она ће патити. Ако прихватим – ја ћу патити. Али ако патим ја – она ће имати мајку која је жива. Ако пати она – ја ћу имати ћерку која ме мрзи.“

Сузе теку реком, али очи јој се полако суше. Нешто у њој пуца – не слабост, већ последњи остатак илузије.

Узима телефон. Прсти јој дрхте, али куцају брзо:
„Спремна сам. Услови: 50.000 € месечно + заштита породице + без Еве. Одговор за 24 сата.“

Екран трепери. Одговор стиже брзо: „Договорено, чекамо те!“

Марија устаје. Суза клизи низ образ и пада на сто.
Иде кући. Загрли ћерку – сузе радости и туге. „Мама је код куће. И биће ту дуже него раније.“

Али у глави јој је већ сутра.
Нова цена. Нова игра.
Доста је било да плаћа цену. Од сада – она је та која је одређује.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Bengazi #Beograd #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Larnaka #Marija

МАРИЈА

Бенгази – град песка и соли

Сваког јутра Марија је излазила на мали балкон хотела, држећи шољу црног чаја у рукама, и гледала како се Бенгази буди. Рибари су вукли мреже пуне свежих туна и лигњи, жене носиле корпе са топлим хлебом, а сунце је полако бојило хоризонт у златно-наранџасто. Мирис коријандера и цимета преплитао се са сланом морском измаглицом, али у њеним грудима стајала је иста празнина као и претходног дана – ћерка је била далеко, а новац јој је и даље био недостижан да би се вратила кући.

Хотел

Хотел је био оаза у хаосу: мраморни подови хладни под ногама, зујање климе које је умиривало врућину, собе са погледом на луку где су се бродови љуљали као да су заспали. Њен посао био је непрестан – преводила је разговоре, дочекивала госте, организовала састанке, дискретно решавала „осетљиве“ проблеме. Тамне очи и осмех – топао, али недостижан – чинили су да је гости памте. Шапутали су: „Она овде није случајно.“
Дошла је због новца. У Београду више није имала посао. Овде је имала плату, али и усамљеност која ју је гризла ноћима. Сваки видео-позив са ћерком био је нож у срцу – осмех на екрану, питање: „Мама, кад ћеш кући?“ Марија би се осмехнула, рекла „још мало, љубави“, па би плакала када би екран потамнео.
„Нека мисле да сам шпијунка – боље то него собарица,“ говорила је себи, али сваки одбијени покушај остављао је траг – бол у грудима, страх да ће једног дана попустити, не због новца, већ због умора од самоће.

Плажа

Слободне дане проводила је на плажама у центру града. Песак мекан, вода чиста, људи ретки. Скинула би шал, легла на пешкир, осетила сунце на кожи као загрљај који је жудела. Пливала би дуго, док дах не постане ритам, таласи музика. После – кафић уз плажу, зелени чај са наном, посматрала породице, децу са замковима од песка. Мир, али и дубока туга – као да је на Јадрану, код куће, али само у машти. Сваки талас био је подсетник да време тече, да ћерка расте без ње. Враћала би се у хотел са сузама у очима.

Сусрети са странцима

Висок човек са оштрим лицем – „консултант за безбедност“ – тражио је информације о гостима, нудио шта јој треба.
Марија се смешила: „Знам само собе, језике, доручке.“ Он је притискао. Она је одговорила: „Закључци су као песак – увек се провуку кроз прсте.“
Он је отишао кисело насмејан. Марија је осетила сузе – колико још може да одбија?
Француз – елегантан, осмех лаган. Нудио је Париз, Милано, контакте. Речи меке, опасне.
Марија је слушала, срце јој се стезало: „Свет је овде, на плажи, у позиву са ћерком.“ Он: „Зар не желите више?“ Она: „Велико је у себи.“
Оставио јој је број +357…, као замку. Марија је плакала ноћу – желела је то, али је болело.

Пустиња – Амина

На позив из своје амбасаде одлетела је авионом из Бенгазија у Триполи. После два дана преговарања гости су пожелели да посете место где живи племе Туарега. Џипови су их одвели у оазу Убари. Уз ватру – Амина их је дочекала, носила плав вео, а очи су јој светлеле као да носе пустињу у себи. Течно је говорила енглески, пуна самопоуздања. Прича о звездама, легендама, али и о својој деци која треба да виде свет ван песка.
„Сестро,“ рекла је, држећи Маријину руку, „ја сам рођена у песку. Овај вео носим не зато што морам, него зато што је део мене. Али моје очи виде више од пустиње. Желим да моја деца виде свет, да уче, да дишу слободно. А ти? Ти си дошла из далеког мора. Твоје очи носе море, али и бол. Шта те држи далеко од куће?“
Марија, са сузама у очима: „Ћерка. И страх да јој нећу моћи дати бољи живот ако се вратим са празним рукама.“
Амина се насмешила нежно: „Онда нека твој бол буде снага. Ја остајем овде јер је ово моја земља. Ти можеш отићи, али понеси нешто од мене – веру да жена може бити и мајка и ратница. Не продај душу за новац, али не дозволи да те новац сломи. Ако мораш да бираш – бирај за оне које волиш. Ја учим децу овде да сањају, иако знам да ће многа остати у песку. Али сваки сан је семе. Посади га у срцу и нека расте и кад песак прекрије све.“

Ларнака – Ева

Помало с тугом је напустила Бенгази и долетела у Ларнаку. Није се плашила непознатог. Прошло је пар дана и возач је дошао по њу да је одвезе у једну вилу ван града. Није се поштено ни распакивала када је Ева ушла у њену собу и кратко јој рекла да курс почиње одмах.

Пет дана трајало је као пет година.
Први дан: препознавање микрофона, камера, лажних базних станица. Ева је демонстрирала IMSI-catcher: „Ово хвата твој телефон, снима све разговоре са ћерком. Ако пропустиш – они знају све.“
Други дан: сет алата, танак као несесер за шминку. Детектори, ендоскопи, ултраљубичаста лампа. Марија је пронашла скривену камеру у детектору дима у трећем покушају. Ева: „Сада знаш када те неко гледа.“
Трећи дан: три пера – два опасна. Марија их је препознала за 2:14 минута. Ева је климнула – први знак признања.
Четврти дан: постављање трекера. Магнетни GPS величине дугмета – у ђон ципеле, под ташну, у џеп. Марија је ставила микрофон у постоље телевизора, рука јој је дрхтала – „Ако ме ухвате…“
Пети дан: живи тест. Симулирана соба, „гост“ – висок Рус, нервозан. Марија је пронашла његове уређаје, поставила своје – микрофон у лампи за читање, трекер под кофер. Изашла је без да он примети.
Ева је чекала у ходнику: „Није лоше. Али сваки пут када ставиш нешто, ти си мета. Свих.“
Марија је осетила како јој се стомак стеже – није више преводилац. Постала је део нечег што не разуме, али што је већ у њој. Суза јој је клизнула низ образ док јој је Ева дала црну кутијицу: „Ово је твоја сигурна порука. Ако је изгубиш – сломи је, јер ће те у противном сломити они. Твоја ћерка је сада и наша одговорност. Зато што је твоја слаба тачка.“

Београд – Сенка

Слеће на београдски аеродром, киша лије. Таксијем одлази кући. Испред улаза у стан види на отирачу познату перлу из пустиње. Осетила је како јој образ дрхти, а брада јој је у грчу. Уздахнула је дубоко. Враћа се на улицу. Препознаје човека из Ларнаке кога је прозвала Сенка – јер је заиста био као сенка.

Одлазе у кафану „Код два јелена“.

Сенка јој каже: „Они су ме послали због тебе – ти си жива меморија.“
Марија, са сузама: „Нећу да нестанем. Нећу да их оставим.“

Сенка хладно наставља: „Престани да се правиш да си само мајка која је погрешила. Ти си сада део онога што се зове … привредна шпијунажа. То није рат тенкова, већ рат процената, профита и цевовода. Држава А ствара привилеговане позиције за своје корпорације на рачун државе Б. Осигурава токове новца, моделира правила трговине, дискредитује конкуренцију, подрива економију противника. Потплаћује или прети. Када економска надмоћ постане тотална – губи се државни суверенитет. И то није теорија – то је оно што си ти радила последњих месеци.“

Марија, дрхтећи: „Не… ја сам само…“

Сенка без емоција: „Погледај шта се дешава управо сада, у Србији. Две стране рударске компаније – канадска и аустралијска спајају се због пројеката злата и бакра у Србији. Tlamino у Босилеграду, Источни Тимок близу Бора… У позадини стоји Српкиња са италијанским коренима, извршни директор, повезана са три фирме у Београду. Она је нашла потенцијал у западном делу Тетијан појаса, где други нису гледали. А у позадини – BlackRock и Rio Tinto. Протести, еколошке катастрофе, отказивање лиценце 2022, враћање 2024. То је исти систем – стране корпорације, домаћи људи у врху, рударство као геополитички интерес.“

Марија, сузе јој теку: „Зашто ми то говориш?“

Сенка: „Зато што је то свет у коме си сада. Корпорације су немилосрдне. За велике послове – човек, држава, народ – неважно. Важан је само интерес моћника. Ти си сада корисна. И најбоље што можеш за своју ћерку јесте да прихватиш ту улогу и играш је боље него што су они очекивали… Врати се послу који сада најбоље знаш. Новац је моћ – он отвара сва врата. Свет је немилосрдан – убијају и најбогатије. Али они који имају новац бирају како ће бити убијени. Зашто би изигравала патриоту, часну и безгрешну? Нико те није заштитио. Ни Србија, ни Либија, ни Кипар. Само ти можеш да заштитиш своју ћерку.“

Марија дуго ћути. Суза клизи низ образ и пада на сто. Унутра – бура.
„Али ја сам мајка,“ шапуће, глас јој се ломи, срце удара као да ће пући. „Ја сам жена која је обећала ћерки да ће се вратити чиста, да ће је загрлити без крви на рукама. Како да јој кажем да сам постала део света где се људи продају за проценте? Како да је гледам у очи ако изаберем новац уместо части? А како да је гледам ако немам новац да јој платим школу, да јој купим зимску јакну, да јој обезбедим будућност? Ако одбијем, она ће патити. Ако прихватим – ја ћу патити. Али ако патим ја – она ће имати мајку која је жива. Ако пати она – ја ћу имати ћерку која ме мрзи.“

Сузе теку реком, али очи јој се полако суше. Нешто у њој пуца – не слабост, већ последњи остатак илузије.

Узима телефон. Прсти јој дрхте, али куцају брзо:
„Спремна сам. Услови: 50.000 € месечно + заштита породице + без Еве. Одговор за 24 сата.“

Екран трепери. Одговор стиже брзо: „Договорено, чекамо те!“

Марија устаје. Суза клизи низ образ и пада на сто.
Иде кући. Загрли ћерку – сузе радости и туге. „Мама је код куће. И биће ту дуже него раније.“

Али у глави јој је већ сутра.
Нова цена. Нова игра.
Доста је било да плаћа цену. Од сада – она је та која је одређује.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Bengazi #Beograd #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Larnaka #Marija

ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – Дејан Пејовић Пеја

Београдски врисак, ћупријски шапат

Деведесетих у Београду си могао да умреш од три ствари: од бомби, од туге или од превише добре музике у једној ноћи. Дејан Пејовић – Пеја је тих ноћи најчешће бирао треће. Излазио би из „Акустике“, „Позоришта рока“ или неког новог подрума где се зној, дим и јефтино пиво мешају у нешто што се тада звало слобода. Глас му је још дрхтао од „Мала, мала“, „Боли ме кита“ или „Црно, бело, шарено“ – песама које су биле као средњи прст лепом васпитању и сивом Београду под ембаргом. Улицом би ишао раме уз раме са осталим изгубљенима, сви би викали рефрене, а онда би се одвајао, хватао последњи воз за Ћуприју и нестајао у тишини која није била мртва – него жива, која те гледа право у очи.

А онда је дошла 1995. – година када је Ћуприја, та мала варош покрај Мораве, показала да може да подигне нешто веће од многих београдских клубова. 19. августа 1995. у великом гимназијском дворишту одиграла се Rockomotiva ’95 – фестивал који су организовали волонтери, без спонзора, без великих буџета, само из љубави према музици и граду. Наступили су Familija, U Škripcu, Kristali, Galija, локални бендови из Ћуприје, Параћина, Јагодине и један из Ниша. Око 5.000 људи је дошло, а све је прошло без иједног инцидента. Није било великих звезда по цени која би сломила буџет (Yu grupa је била планирана, али је отпала због цене), али је било нечег много јачег: осећаја да је то наше, да смо ми то урадили за наш град, бесплатно.

То је био тренутак када је Ћуприја тихо подигла своју рок-мотиву – док је Београд горео од урбаног бунта и хаоса, мала варош је показала да рок може да буде заједница, а не само сцена. Пеја је ту био у свом елементу: на једној страни фронтмен Familije који је певао пред бунтовним масама у престоници, на другој – део оног истог града који је организовао овакав догађај из чисте страсти. Тај фестивал није био само концерт; био је доказ да корен може да буде јачи од било каквог вриска.

Тамо га је, после свега, чекала другачија музика. Не она са три акорда и хиљаду вати, него она са мирисом нафталина, тек опраних чаршава и старе дрвене гитаре коју је као дечак дирао док су одрасли пили кафу у дневној соби код бабе. Стан покрај Микићевог моста, Раваница испод прозора тече споро, као да има све време света. Шкрипа паркета кад седнеш на исти табурет на ком си са петнаест година написао прве стихове. Тишина која није празнина, него простор у коме можеш да чујеш сопствено дисање после целе ноћи вриштања.

Пеја никада није био од оних рокера који мрзе село, мале градове и „нормалан живот“. Он је разумео нешто што многи никада нису схватили: бунт је много јачи кад има где да се врати и напуни батерије. Београд му је давао светла, врисак, адреналин и лом. Ћуприја му је давала корен, тишину и разлог да сутра уопште устане – као онај април ’95. када је 5.000 људи дошло да чује музику коју су сами направили могућом.

Кад је „Familija“ престала, кад је Dibidus после два студијска албума и неколико добрих журки само нестао, многи су мислили – ето, још један који је изгорео. Није. Само се вратио кући. Не да се преда. Да прегрупише снаге.

Чак и кад је 2015. са пројектом „Пеја и Змајево гнездо“ запевао „Очи када кажу“ (уз гостовање Рамба Амадеуса), показао је да његова уметност није замрла у деведесетима. Никада није стварао за друге – осим за Здравка Чолића, јер тог човека није могао да одбије.

Данас, кад у интервјуима каже да „осим Гитаријаде, рок догађаја у Србији и нема“, не звучи као горчина старог рокаша. Звучи као човек који је преживео сцену која се распала, видео како се гасе подруми, како се мењају генерације, па се вратио на почетак и почео изнова, али не за славу, него за нешто много важније.

У гимназији у Ћуприји води радионицу. Не зове то часовима гитаре, него „слушањем света“. Клинци долазе са слушалицама у ушима, татуированим сторима и песмама од по три минута. Излазе са питањем: „А како си знао да је тишина између акорда важнија од самог соло дела?“ Он им не одговара директно. Само пусти неку стару демо-касету из деведесетих, пусти да се чује оно мало шума траке, па каже: „Ето, ту негде је све. Не у вриску. У паузи после вриска. Као онда на Rockomotivi, кад смо сви заједно ћутали између песама и знали да смо део нечег већег.“ Неко је први пут схватио да музика није само звук, већ и тишина.

А увече, кад се врати у онај исти бабин стан, не пали велико светло. Отвори прозор да чује своју реку Мораву. Седне на исти табурет. Узме гитару. И тихо запева нешто што још није снимио. Није то песма за публику. То је разговор – са бабом која више није ту, са кореном који никада није пресушиo, са оним априлом ’95. када је Ћуприја показала да мала варош може да буде већа од било ког Београда.

Два света. Један човек.
Београдски врисак и ћупријски шапат.
И између њих – музика која још увек дише, јер је некада, 1995. године, 5.000 људи дошло да је чује, само зато што су веровали да вреди.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DejanPejovićPeja #DusanStamenkovic #dusanrotary #rockomotiva #rokenrol

ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – Дејан Пејовић Пеја

Београдски врисак, ћупријски шапат

Деведесетих у Београду си могао да умреш од три ствари: од бомби, од туге или од превише добре музике у једној ноћи. Дејан Пејовић – Пеја је тих ноћи најчешће бирао треће. Излазио би из „Акустике“, „Позоришта рока“ или неког новог подрума где се зној, дим и јефтино пиво мешају у нешто што се тада звало слобода. Глас му је још дрхтао од „Мала, мала“, „Боли ме кита“ или „Црно, бело, шарено“ – песама које су биле као средњи прст лепом васпитању и сивом Београду под ембаргом. Улицом би ишао раме уз раме са осталим изгубљенима, сви би викали рефрене, а онда би се одвајао, хватао последњи воз за Ћуприју и нестајао у тишини која није била мртва – него жива, која те гледа право у очи.

А онда је дошла 1995. – година када је Ћуприја, та мала варош покрај Мораве, показала да може да подигне нешто веће од многих београдских клубова. 19. августа 1995. у великом гимназијском дворишту одиграла се Rockomotiva ’95 – фестивал који су организовали волонтери, без спонзора, без великих буџета, само из љубави према музици и граду. Наступили су Familija, U Škripcu, Kristali, Galija, локални бендови из Ћуприје, Параћина, Јагодине и један из Ниша. Око 5.000 људи је дошло, а све је прошло без иједног инцидента. Није било великих звезда по цени која би сломила буџет (Yu grupa је била планирана, али је отпала због цене), али је било нечег много јачег: осећаја да је то наше, да смо ми то урадили за наш град, бесплатно.

То је био тренутак када је Ћуприја тихо подигла своју рок-мотиву – док је Београд горео од урбаног бунта и хаоса, мала варош је показала да рок може да буде заједница, а не само сцена. Пеја је ту био у свом елементу: на једној страни фронтмен Familije који је певао пред бунтовним масама у престоници, на другој – део оног истог града који је организовао овакав догађај из чисте страсти. Тај фестивал није био само концерт; био је доказ да корен може да буде јачи од било каквог вриска.

Тамо га је, после свега, чекала другачија музика. Не она са три акорда и хиљаду вати, него она са мирисом нафталина, тек опраних чаршава и старе дрвене гитаре коју је као дечак дирао док су одрасли пили кафу у дневној соби код бабе. Стан покрај Микићевог моста, Раваница испод прозора тече споро, као да има све време света. Шкрипа паркета кад седнеш на исти табурет на ком си са петнаест година написао прве стихове. Тишина која није празнина, него простор у коме можеш да чујеш сопствено дисање после целе ноћи вриштања.

Пеја никада није био од оних рокера који мрзе село, мале градове и „нормалан живот“. Он је разумео нешто што многи никада нису схватили: бунт је много јачи кад има где да се врати и напуни батерије. Београд му је давао светла, врисак, адреналин и лом. Ћуприја му је давала корен, тишину и разлог да сутра уопште устане – као онај април ’95. када је 5.000 људи дошло да чује музику коју су сами направили могућом.

Кад је „Familija“ престала, кад је Dibidus после два студијска албума и неколико добрих журки само нестао, многи су мислили – ето, још један који је изгорео. Није. Само се вратио кући. Не да се преда. Да прегрупише снаге.

Чак и кад је 2015. са пројектом „Пеја и Змајево гнездо“ запевао „Очи када кажу“ (уз гостовање Рамба Амадеуса), показао је да његова уметност није замрла у деведесетима. Никада није стварао за друге – осим за Здравка Чолића, јер тог човека није могао да одбије.

Данас, кад у интервјуима каже да „осим Гитаријаде, рок догађаја у Србији и нема“, не звучи као горчина старог рокаша. Звучи као човек који је преживео сцену која се распала, видео како се гасе подруми, како се мењају генерације, па се вратио на почетак и почео изнова, али не за славу, него за нешто много важније.

У гимназији у Ћуприји води радионицу. Не зове то часовима гитаре, него „слушањем света“. Клинци долазе са слушалицама у ушима, татуированим сторима и песмама од по три минута. Излазе са питањем: „А како си знао да је тишина између акорда важнија од самог соло дела?“ Он им не одговара директно. Само пусти неку стару демо-касету из деведесетих, пусти да се чује оно мало шума траке, па каже: „Ето, ту негде је све. Не у вриску. У паузи после вриска. Као онда на Rockomotivi, кад смо сви заједно ћутали између песама и знали да смо део нечег већег.“ Неко је први пут схватио да музика није само звук, већ и тишина.

А увече, кад се врати у онај исти бабин стан, не пали велико светло. Отвори прозор да чује своју реку Мораву. Седне на исти табурет. Узме гитару. И тихо запева нешто што још није снимио. Није то песма за публику. То је разговор – са бабом која више није ту, са кореном који никада није пресушиo, са оним априлом ’95. када је Ћуприја показала да мала варош може да буде већа од било ког Београда.

Два света. Један човек.
Београдски врисак и ћупријски шапат.
И између њих – музика која још увек дише, јер је некада, 1995. године, 5.000 људи дошло да је чује, само зато што су веровали да вреди.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DejanPejovićPeja #DusanStamenkovic #dusanrotary #rockomotiva #rokenrol

ЕНИГМА АРХЕОЛОГ

Загонетка Манасија

Тајна мати Варваре и зидина које ћуте

Сумпорне паре су се дизале из базена као заробљени духови. Вода је мирисала на покварена јаја. Археолог избораног лица са великим подочњацима, који су чинили да изгледа много старије, седео је на ивици, руке су му дрхтале, али очи су још увек биле оштре. Неки га зову лудаком. Он каже: само је преживео Манасију. Некада је тамо радио, копао по земљи и по историји, све док га нису прогласили лудим.

Поред њега стајао је спасилац у белој униформи – човек који је вадећи утопљенике из реке научио да дубина увек крије више него што површина показује. Његово тело било је снажно, али лице уморно од година проведених уз воду. Он је био навикао да гледа људе како улазе и излазе из бањског базена, да чује њихове уздахе и да осети њихове страхове. Али није био навикао на разговоре који почињу као шапат, а завршавају као пророчанство.

„Знаш ли,“ поче је археолог тихим, али упорним гласом, „да је мати Варвара у младости била гњурац? Као ти. Могла је да проведе минуте у мраку реке понорнице или у пећинском језеру, не плашећи се. Није се плашила ни дубине мора испод манастира у коме је најпре била монахиња.“

Спасилац га је погледао са неверицом. У облацима бањске водене паре, прича је звучала као халуцинација. Али археолог није стајао. Његове речи биле су као каменчићи који падају у воду, правећи кругове који се шире.

„Нико ми не верује,“ настави је он. „Кажу да сам био у лудари месецима. Али ја знам. Варвара је открила тајну скривеног блага у Манасији. И због тога је убијена.“

У топлој води спасилац је осетио хладноћу. Као да је прича археолога донела сенку у бању. Он је знао да не треба да верује човеку који је био у лудници. Прича археолога му је звучала као халуцинација. Али исто тако је знао да дубина крије истину коју површина не може да покаже.

Археолог је спустио поглед у воду, као да у њој види нешто што други не могу. „Манасија,“ прошаптао је, „није само зидина и молитва. У тим књигама из Ресавске школе, у маргинама, постоје знаци. Једна од тих књига завршила је на аукцији у Немачкој, купљена од човека који није знао шта поседује. У тим ситним огреботинама пера на старом папиру није било украса. Била је карта… Благо није злато. Благо је истина коју су зидине чувале вековима. Варвара је знала да чита те знаке. И кад је открила шта значе, није дуго поживела.“

Спасилац је слушао пажљиво археолога: „Мати Варвара, игуманија Манасије, преминула је веома млада 2011. Сахрањена је у сенци зидина. Али гроб… гроб је био другачији…“

„Гледаш у мене и мислиш да сам заиста луд. Нисам. Можемо колима да одемо вечерас до Манасија и да се тамо сам увериш у ово о чему ти говорим. Платићу ти бензин и вечеру, не брини.“

За тренутак спасилац је био збуњен, а онда је климањем главе прихватио позив: „Можемо да кренемо чим се мени заврши смена.“

Тако је и било.

Куле на високим зидовима су се уздизале као окамењени стражари над Ресавом. Подигнут после Косова, манастир је био више од утврђења – био је ковчег многих тајни. Ко је дао новац за његову градњу? Турци сигурно нису. Зашто баш ту Ресавска школа, где су се преписивале књиге са симболима које су само ретки разумели? Где је извор манастирске воде? Има ли тајних пролаза до скривених пећина у околини?

У сенкама тих зидина, вековима касније, живела је и служила млада мати Варвара.

Спасилац је дошао са археологом пред сумрак. Ветар је носио мирис тамјана и влажне земље. Гроб мати Варваре стајао је у углу манастирског гробља које се уздизало изнад локалног пута – храпав бели камен, свежи цветови, крст уредно постављен. Сви налик један на други.

Археолог је извадио телефон. Пронашао је фотографије. На њима су били цртежи симбола – крст са кругом, линије које су личиле на мапу. „Ово је исто,“ рекао је. „Ово је доказ. Књига, гроб, зидине – све је повезано.“ Клекнувши поред споменика показао је прстом. „Видиш ли? Ова линија на крсту – мало издужена, са малим кругом у углу. Није случајна. Исти симбол понавља се у маргинама оне књиге из Немачке. И у Константиновим преписима из Ресаве. То је знак братства – невидљивог, црквеног, где су неке владике и данас. Варвара је била чуварка… Њен гроб није само гроб… То је последњи траг, то је сведочанство. Њена смрт није била случајна – она је знала превише.“

Спасилац се приближио. За обичне очи – само крст од белог камена. Али сада је видео: разлика је постојала.

„Кажу рак,“ прошапутао је археолог. „Али ја знам боље. Није отров. Ни метак. Нешто невидљиво, тихо. Озрачење, можда. Да нико не посумња. Јер ако се сумња, онда  истина излази на видело.“

Наслонио је леву руку на крст и десну на своје срце. „Душанка, до коске сам био заљубљен у тебе… Била си тако витка и заводљива. Сви студенти су се окретали за тобом… Умео сам сатима да седим у КСТ-у очекујући да ћеш да се појавиш.“

Наставио је још тишим гласом: „Душанка, ако си ти оставила знак на крсту … зашто онда сада ћутиш?“

Руке су му дрхтале, али не као раније од хладноће или узбуђења. Дрхтале су од нечег новог, нечег што се рађало унутра, полако, као пукотина у камену. Први пут од када је почео да бележи те ситне огреботине у маргинама књига, први пут од када је видео онај круг и издужену линију на белом крсту – први пут је осетио сумњу. Не сумњу у друге. Не сумњу у свет. Сумњу у себе.

А шта ако је све то било само … његово? Шта ако су те огреботине биле само обичне огреботине, а круг само случајна неправилност у камену?

Шта ако је Душанкин рак био само прави рак, ако није била намерно озрачена, ако је није пратило никакво проклетство, а посебно проклетство владара деспота Стефана Лазаревића, витеза Реда Змаја, елитног витешког реда.

Шта ако је њему била потребна прича о Душанки само да би наставио да је воли, да би могао да је држи живом у себи?

Подигао је поглед према зидинама. Оне су стајале мирно вековима, Није било никаквог шапата.

Или је ипак било?

Онда се окренуо према спасиоцу.

„Било је то време пред распад Југославије. Много се ваљала дрога у Београду… Када је Душанка нестала прочуло се да је у неком манастиру.“

Зидине су ћутале, али у том ћутању спасилац је осетио да прича добија снагу. Осетио је да истина није у речима, већ у тишини која је окруживала гроб. Варвара је заиста постојала, заиста је била игуманија, заиста је умрла млада. Али да ли је њена смрт била природна, или је игуманија била само још једна жртва знања које је било опасно?

Тишина је била густа, као да је сам манастир слушао. Спасилац је осетио да стоји на прагу нечега што је веће од њега – тајне која је вековима чувана, и смрти која је можда била последица те тајне.

„Али шта је благо?“ упитао је полугласно, више за себе него за археолога.

„То је право питање  – да ли је благо злато и драго камење, или је благо истина? Варвара је знала. И зато је њен живот прекинут.“

И тако је њихова прича остала недовршена – као карта без краја, као молитва без амена. Варвара је отишла, али њена смрт је остала загонетка. Да ли је била жртва невидљивог оружја, или је њена болест била само трагична случајност? Да ли је симбол на гробу знак непознатог братства, или само украс? Нико није знао. Само зидине Манасије, и тишина која је чувала њену истину.

Одговори остају у тишини каменом утврђеног манастира, баш онако како је говорио превремено остарели археолог.

Сунце је зашло иза брда и сенке су постале нестварне. Спасилац је морао сам одлучи шта је истина, а шта легенда.

Загонетка Раваница

Љубав и пећинска дворана која ћути

Завршили су посету манастирском гробљу и кренули су назад у Бању. Спуштајући се низбрдо стигли су до реке на чијој се супротној обали уздизао хотел. „Да ли да ту вечерају или да наставе у Деспотовац и тамо нађу кафану са роштиљом?“ питао се у себи спасилац. Остарели археолог је интуитивно осетио дилему младог човека, па му је као искусан теренски радник одговорио: „Нико се није најео у хотелској кухињи, после моста скрени десно. Знам једну кафану која није варошка биртија. Некад су имали доброг роштиљџију.“

Нису могли одмах да нађу паркинг место, али тридесетак метара даље од кафанског улаза је ништа у односу на проблеме са паркирањем у Бањи или у Београду. Одмах са кафанских врата их је дочекао мирис кухиње. Били су на правом месту.

Сто прекривен карираним столњаком у углу је био слободан. На средини стола је био само сланик са чачкалицама. Наравно да им је конобар одмах пришао са упитним погледом.

„Литар киселе воде, мешано месо за двојицу и шопска салата, може ли?“ издекламовао је самоуверено старац и не питајући спасиоца.

„Ти возиш, па не смеш да пијеш, а ја сам морао одавно да престанем.“ Рекао је то уз ироничан осмех у гласу.

„ На гробљу си покојну игуманију Варвару назвао именом Душанка. Ко је она заиста била?“

„Мислиш да ли је она мени била нешто или питаш онако о њој?“

„Право да ти кажем поверовао сам да си је волео. Као да сте живели заједно.“

„Два пута смо се дружили. Најпре као студенти када је она била бруцош на Рударско-геолошком факултету, а касније и на Богословском. Често смо заједно били на Филозофском факултету, на Одељењу за историју уметности. Мене је занимала археологија, а Душанка је била свестрана. Тако је било“

„Онда смо престали да се виђамо. Касније сам сазнао, бар се тако причало на улици, да је Душанка отишла у неки манастир на мору код Рисна. Много година касније срели смо се сасвим случајно у Јерусалиму. Након тога се Душанка  вратила у Србију и видели смо се још неколико пута. Знам да те занима, али никада ми није рекла зашто се замонашила, а ја нисам желео да је питам.“

Конобар је донео богату вечеру и обојица су навалили као гладан вук на јагње. Велики овал је био пун свакојаког роштиљског меса, а салата је била вишак, иако је овчи сир био ненадмашно укусан. Нису причали са пуним устима.

После кратке паузе археолог је наставио: „Да ли си чуо о трагичној смрти студената из Београда у пећини поред манастира Раваница? Било је то давне 2007. године.“

„Не, нисам чуо или бар нисам запамтио. Шта се то десило?“

„Нисам ја спелеолог, али колико знам то је неколико километара дугачка, и недовољно истражена пећина. Улаз је одмах до зидина манастира Раваница. Ходници се у кречњачким стенама рачвају више пута и у једном ходнику постоји језеро. Да би се наставило даље мора да се рони кроз воду.“

„Па шта су тамо тражили јадни студенти?“

„Све је то обавијено тајном, иако је ћупријски суд водио истрагу. Четири млада живота су угашена. Ко зна да ли су се удавили или су се угушили од угљен- моноксида, јер су имали бензинске пумпе да црпе воду из језера.“

„Па да ли је постојало суђење?“

„Их, ти верујеш у суд?“, археолог се насмејао. „Породице студената су годину дана касније покренуле поступак пред београдским судом. Међутим епилог суђења је остао непознат. Наводно су се момци угушили угљен-моноксидом. Али се нико није питао зашто су уопште отишли ноћу преко викенда у ту пећину. Ко им је дозволио да оставе возила у манастирском дворишту, ко им је отворио манастирску капију која затвара пролаз према улазу у пећину, ко им је помогао да преко стрмог и клизавог камена унесу опрему у пећину? Има ту низ питања за свештенство. Ми, тада млади археолози, претпостављали смо да је мрачна вода скривала више пролаза у подземне одаје пећине. Вероватно због тога није било могуће само да се роњењем пронађу сви пролази. Једино решење је било да се помоћу моторних пумпи вода избаци из језера и да се сифон ослободи.“

Археологу су се овлажиле очи: „Цела Србија се тада потресла. Жалосно је то било.“

„Будале, па шта им је требало да као аматери истражују пећину!“

Спасилац је био гњурац и потпуно је разумео какве све опасности постоје у подземним језерима.

„Лепо је да се рони у морским плићацима, али за мрачне воде подземних језера је потребна професионална опрема и добра организација, зар није тако?“ упитао је археолог.

„Тачно тако.“

„Видиш сад, моја Душанка је била ронилац, као и ти. Била је висока и крупна, па је могла дуго да издржи под водом. Али зато није могла да се провлачи кроз уске пећинске пукотине.“

Спасилац је држао чашу са водом близу усана. Упитно је гледао у археолога. Ћутање се претворило у вечност.

„Мислиш ли да је и игуманија била у тој пећини?“

„Не знам. Никад ми није о томе причала.“ Археолог је гледао у спасиоца, али није видео њега, него Душанку.

Смиреним, тихим гласом, као да се плаши да га неко не чује, наставио је: „Манастири Манасија и Раваница припадају пожаревачкој епархији где се налазила Душанка. Зашто је свештеничко братство послало Душанку у манастир? Да ли је тако било најлакше да врсни ронилац у највећој тајности претражује пећине са подземним језерима?“

„Па, све је могуће. Нисам размишљао о свему томе. Нисам ја неки велики верник, моји родитељи су били комунисти, па су касно почели да славе дедину породичну славу. Због тога сам и ја слабо верујем свештеницима.“

„А ја сам на крају престао да будем верник. Додуше, моји јесу били, али сам ја васпитаван као Титов пионир, па ми је сад лакше да будем агностик.“

Археолог је подигао руку према конобару који је дошао и наплатио. Добио је и бакшиш. Устали су и кренули ка излазу. Спасилац је за тренутак свратио у кафански тоалет. Археолог га је чекао напољу. Ослушкивао је лавеж паса у даљини. Ноћ поред реке Ресаве је и у сред лета прохладна.

Након изласка из кафане археолог је наставио своју причу: „Некако у исто време када је почело суђење у Београду због погибије студената, Душанки су открили рак. Операција је најпре успела, али су се касније јавиле метастазе… Баш је млада умрла. Имао сам утисак да ће на крају да ми се повери, да ће да отвори душу и прича ми о себи. Она је о мени све знала, а ја сам само наслућивао њене тајне. Зашто је уопште била у Манасији и да ли је боравила и у пећини поред манастира Раваница? Да ли је она сама тражила душебни мир или је била послата да открије монашке тајне? Какву је тајну деспота Стефана, витеза Змајевог реда, открила? Знао сам мање, него што сам желео и то ме сада непрекидно прогања као сенка.“

Стигли су до аутомобила. Пред њима је био пут ка бањском хотелу.

Бања је била место где се тело опушта, али се ум буди – посебно за археолога са избораним лицем и подочњацима који су га чинили да изгледа као да је преживео векове које је истраживао, а не само један живот.

Загонетка Раванело

Тајна проклетих душа

Ноћ је била густа, а пут валовит. Фарови су осветљавали ивице пута. Једна лисица је пројурила испред возила. Спасилац је чврсто држао волан.

Археолог је ћутао, као да је после обилне вечере придремао.

„Знаш ли зашто су ме прогласили лудим и алкохоличарем? … Због истине коју сам знао. Био сам против својих колега који су археолошко благо Србије продавали на аукцијама у Европи. То је била права интелектуална банда стручњака, политичара и полицајаца и цариника. Сметао сам им. Зато су морали некако да ме елимишу.“

Спасилац га је погледао крајичком ока, али није ништа рекао.

Пут је водио право пролазећи поред огромног винограда. Археолог се тргнуо и рекао да се зауставе на проширењу једне раскрснице са путоказом за скретање у Иванковац. Десном руком је показао у мрак. „Тамо, десно, право низ овај макадамски пролаз између чокота винове лозе, налазе се Стублине, археолошко насеље из Винчанске културе. У том насељу су људи непрекидно живели две хиљаде година.“

Онда се археолог окренуо према спасиоцу: „А тамо с леве стране пута налази се Краљево Поље. И ту је археолошко налазиште старо седам хиљада година.“

Спасилац је гледао лево.

„Видиш, на километар одавде је место где се одиграо Бој на Иванковцу у Првом српском устанку против Турака. Још даље, и иза Краљевог Поља, на почетку клисуре налази се манастир Раваница и пећина о којој сам ти причао.“

Спасилац је у ретровизору спазио фарове, па је укључио сва четири жмигавца. Обишао их је један аутомобил јурећи према Ћуприји.

„Видиш, тамо право је Ћуприја. То је град проклетих душа или само проклети град. Хиљадама година уназад су ту живели људи. Рекло би се да је то Рај на земљи. Али није тако.“

Археолог је руком показао спасиоцу да наставе даље да се возе.

„Раванело, како на старим картама означавају Ћуприју је вероватно село Равно које спомиње кнез Лазар који је целу ову територију за новац откупио да би ту направио своју задужбину манастир Раваницу. А пре две хиљаде година овде су живели Римљани, имали су свој каструм на војном путу Виа Милитарис. Логор је био поред моста на Великој Морави, која је тада била пловна река. Хореум Марги се преводи на српски језик као „Житница Мораве“. Ово је ваљда једини римски град у Србији у којем није рођен ниједан римски император.“

Археолог је направио кратку паузу.

„На целом овом делу поред Велике Мораве има на стотине археолошких налазишта. Као да се овде налазио центар европске цивилизације. Пре Римљана ту су живели и Келти. Један њихов украшени скупоцени појас је сачуван у музеју у Београду. Прича се да у једном селу испод Јухора, то ти је планина чији је врх у даљини испред нас, живе сељаци који су жутокоси као прави Келти. Гени су чудо.“

Спасилац је ћутке возио и испред су се видела светла Ћуприје. Одатле ће да изађу на ауто пут и брзо ће у Бању. Почео је да осећа умор и само је слушао археолога. Ништа није запиткивао.

„Рекао сам да је ово град проклетих душа. Знаш ли да у околини није пронађено никакво гробље старих становника. Где су гробнице људи који су овде живели бар најмање последњих седам хиљада година? Нема турских гробова, нема средњовековних, нема римских, келтских… Где се вију душе свих тих покојника? А овде су били сви главни путеви између Истока и Запада. Овде је прошао и немачки цар Фридриха Барбароса у свом крсташком походу ка Јерусалиму.“

После кратке паузе додао је кратко: „Ех, у Јерусалиму сам био са Душанком.“

„Стефан Лазаревић је био припадник Реда Змаја и на тај начин је повезао српску средњовековну културу са широм европском витешком и политичком заједницом.“

Као да се присећао историје овог краја: „Касније је Сулејман Величанствени овде прешао преко моста на Великој Морави када је кренуо да освоји Беч.“

Чучо се само зујање гума аутомобила. Археолог је наставио: „Раванело или некада Хореум Марги или сада Ћуприја, баш је град који има историју, али нема ниједно сачувано старо гробље. Да ли данашњи становници мирно спавају изнад туђих гробова?“

Спасилац, који је све време ћутао, тргао се, јер су улазили у Ћуприју. Гласно је упитао: „Значи ово је град проклетих душа?“ Неку језу је осећао на леђима и једва је чекао да изађе на аутопут ка Бањи. Сетио се да су његови родитељи преко агенције купили стан у коме је живела непозната старица која је умрла сама у том стану.

Стари археолог као да је занемео. Козна где су му мисли одлутале: „Ко год остане у Ћуприји, спаваће изнад невидљивих гробова, а мртви ће једне ноћи устати да траже живе.“

Саобраћај на аутопуту је био густ – много камиона и аутобуса које је требало претећи. Спасилац је почео да осећа умор коме се није предавао: „Сутра имамо исти термин на базену?“ запитао је.

„Потражи ме, ако се не појавим. Никад не знам да ли ћу ујутру да се пробудим. Моје мисли ме прогањају. И Душанка. И свештеници. И колеге. И душе мртвих из гробова које сам ископавао.“

Ноћ је била мрачна, без месеца и звезда.

#arheolog #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Igumanija #Manasija #pećina #ravanica #RavanickaPovelja #stubline

ЕНИГМА АРХЕОЛОГ

Загонетка Манасија

Тајна мати Варваре и зидина које ћуте

Сумпорне паре су се дизале из базена као заробљени духови. Вода је мирисала на покварена јаја. Археолог избораног лица са великим подочњацима, који су чинили да изгледа много старије, седео је на ивици, руке су му дрхтале, али очи су још увек биле оштре. Неки га зову лудаком. Он каже: само је преживео Манасију. Некада је тамо радио, копао по земљи и по историји, све док га нису прогласили лудим.

Поред њега стајао је спасилац у белој униформи – човек који је вадећи утопљенике из реке научио да дубина увек крије више него што површина показује. Његово тело било је снажно, али лице уморно од година проведених уз воду. Он је био навикао да гледа људе како улазе и излазе из бањског базена, да чује њихове уздахе и да осети њихове страхове. Али није био навикао на разговоре који почињу као шапат, а завршавају као пророчанство.

„Знаш ли,“ поче је археолог тихим, али упорним гласом, „да је мати Варвара у младости била гњурац? Као ти. Могла је да проведе минуте у мраку реке понорнице или у пећинском језеру, не плашећи се. Није се плашила ни дубине мора испод манастира у коме је најпре била монахиња.“

Спасилац га је погледао са неверицом. У облацима бањске водене паре, прича је звучала као халуцинација. Али археолог није стајао. Његове речи биле су као каменчићи који падају у воду, правећи кругове који се шире.

„Нико ми не верује,“ настави је он. „Кажу да сам био у лудари месецима. Али ја знам. Варвара је открила тајну скривеног блага у Манасији. И због тога је убијена.“

У топлој води спасилац је осетио хладноћу. Као да је прича археолога донела сенку у бању. Он је знао да не треба да верује човеку који је био у лудници. Прича археолога му је звучала као халуцинација. Али исто тако је знао да дубина крије истину коју површина не може да покаже.

Археолог је спустио поглед у воду, као да у њој види нешто што други не могу. „Манасија,“ прошаптао је, „није само зидина и молитва. У тим књигама из Ресавске школе, у маргинама, постоје знаци. Једна од тих књига завршила је на аукцији у Немачкој, купљена од човека који није знао шта поседује. У тим ситним огреботинама пера на старом папиру није било украса. Била је карта… Благо није злато. Благо је истина коју су зидине чувале вековима. Варвара је знала да чита те знаке. И кад је открила шта значе, није дуго поживела.“

Спасилац је слушао пажљиво археолога: „Мати Варвара, игуманија Манасије, преминула је веома млада 2011. Сахрањена је у сенци зидина. Али гроб… гроб је био другачији…“

„Гледаш у мене и мислиш да сам заиста луд. Нисам. Можемо колима да одемо вечерас до Манасија и да се тамо сам увериш у ово о чему ти говорим. Платићу ти бензин и вечеру, не брини.“

За тренутак спасилац је био збуњен, а онда је климањем главе прихватио позив: „Можемо да кренемо чим се мени заврши смена.“

Тако је и било.

Куле на високим зидовима су се уздизале као окамењени стражари над Ресавом. Подигнут после Косова, манастир је био више од утврђења – био је ковчег многих тајни. Ко је дао новац за његову градњу? Турци сигурно нису. Зашто баш ту Ресавска школа, где су се преписивале књиге са симболима које су само ретки разумели? Где је извор манастирске воде? Има ли тајних пролаза до скривених пећина у околини?

У сенкама тих зидина, вековима касније, живела је и служила млада мати Варвара.

Спасилац је дошао са археологом пред сумрак. Ветар је носио мирис тамјана и влажне земље. Гроб мати Варваре стајао је у углу манастирског гробља које се уздизало изнад локалног пута – храпав бели камен, свежи цветови, крст уредно постављен. Сви налик један на други.

Археолог је извадио телефон. Пронашао је фотографије. На њима су били цртежи симбола – крст са кругом, линије које су личиле на мапу. „Ово је исто,“ рекао је. „Ово је доказ. Књига, гроб, зидине – све је повезано.“ Клекнувши поред споменика показао је прстом. „Видиш ли? Ова линија на крсту – мало издужена, са малим кругом у углу. Није случајна. Исти симбол понавља се у маргинама оне књиге из Немачке. И у Константиновим преписима из Ресаве. То је знак братства – невидљивог, црквеног, где су неке владике и данас. Варвара је била чуварка… Њен гроб није само гроб… То је последњи траг, то је сведочанство. Њена смрт није била случајна – она је знала превише.“

Спасилац се приближио. За обичне очи – само крст од белог камена. Али сада је видео: разлика је постојала.

„Кажу рак,“ прошапутао је археолог. „Али ја знам боље. Није отров. Ни метак. Нешто невидљиво, тихо. Озрачење, можда. Да нико не посумња. Јер ако се сумња, онда  истина излази на видело.“

Наслонио је леву руку на крст и десну на своје срце. „Душанка, до коске сам био заљубљен у тебе… Била си тако витка и заводљива. Сви студенти су се окретали за тобом… Умео сам сатима да седим у КСТ-у очекујући да ћеш да се појавиш.“

Наставио је још тишим гласом: „Душанка, ако си ти оставила знак на крсту … зашто онда сада ћутиш?“

Руке су му дрхтале, али не као раније од хладноће или узбуђења. Дрхтале су од нечег новог, нечег што се рађало унутра, полако, као пукотина у камену. Први пут од када је почео да бележи те ситне огреботине у маргинама књига, први пут од када је видео онај круг и издужену линију на белом крсту – први пут је осетио сумњу. Не сумњу у друге. Не сумњу у свет. Сумњу у себе.

А шта ако је све то било само … његово? Шта ако су те огреботине биле само обичне огреботине, а круг само случајна неправилност у камену?

Шта ако је Душанкин рак био само прави рак, ако није била намерно озрачена, ако је није пратило никакво проклетство, а посебно проклетство владара деспота Стефана Лазаревића, витеза Реда Змаја, елитног витешког реда.

Шта ако је њему била потребна прича о Душанки само да би наставио да је воли, да би могао да је држи живом у себи?

Подигао је поглед према зидинама. Оне су стајале мирно вековима, Није било никаквог шапата.

Или је ипак било?

Онда се окренуо према спасиоцу.

„Било је то време пред распад Југославије. Много се ваљала дрога у Београду… Када је Душанка нестала прочуло се да је у неком манастиру.“

Зидине су ћутале, али у том ћутању спасилац је осетио да прича добија снагу. Осетио је да истина није у речима, већ у тишини која је окруживала гроб. Варвара је заиста постојала, заиста је била игуманија, заиста је умрла млада. Али да ли је њена смрт била природна, или је игуманија била само још једна жртва знања које је било опасно?

Тишина је била густа, као да је сам манастир слушао. Спасилац је осетио да стоји на прагу нечега што је веће од њега – тајне која је вековима чувана, и смрти која је можда била последица те тајне.

„Али шта је благо?“ упитао је полугласно, више за себе него за археолога.

„То је право питање  – да ли је благо злато и драго камење, или је благо истина? Варвара је знала. И зато је њен живот прекинут.“

И тако је њихова прича остала недовршена – као карта без краја, као молитва без амена. Варвара је отишла, али њена смрт је остала загонетка. Да ли је била жртва невидљивог оружја, или је њена болест била само трагична случајност? Да ли је симбол на гробу знак непознатог братства, или само украс? Нико није знао. Само зидине Манасије, и тишина која је чувала њену истину.

Одговори остају у тишини каменом утврђеног манастира, баш онако како је говорио превремено остарели археолог.

Сунце је зашло иза брда и сенке су постале нестварне. Спасилац је морао сам одлучи шта је истина, а шта легенда.

Загонетка Раваница

Љубав и пећинска дворана која ћути

Завршили су посету манастирском гробљу и кренули су назад у Бању. Спуштајући се низбрдо стигли су до реке на чијој се супротној обали уздизао хотел. „Да ли да ту вечерају или да наставе у Деспотовац и тамо нађу кафану са роштиљом?“ питао се у себи спасилац. Остарели археолог је интуитивно осетио дилему младог човека, па му је као искусан теренски радник одговорио: „Нико се није најео у хотелској кухињи, после моста скрени десно. Знам једну кафану која није варошка биртија. Некад су имали доброг роштиљџију.“

Нису могли одмах да нађу паркинг место, али тридесетак метара даље од кафанског улаза је ништа у односу на проблеме са паркирањем у Бањи или у Београду. Одмах са кафанских врата их је дочекао мирис кухиње. Били су на правом месту.

Сто прекривен карираним столњаком у углу је био слободан. На средини стола је био само сланик са чачкалицама. Наравно да им је конобар одмах пришао са упитним погледом.

„Литар киселе воде, мешано месо за двојицу и шопска салата, може ли?“ издекламовао је самоуверено старац и не питајући спасиоца.

„Ти возиш, па не смеш да пијеш, а ја сам морао одавно да престанем.“ Рекао је то уз ироничан осмех у гласу.

„ На гробљу си покојну игуманију Варвару назвао именом Душанка. Ко је она заиста била?“

„Мислиш да ли је она мени била нешто или питаш онако о њој?“

„Право да ти кажем поверовао сам да си је волео. Као да сте живели заједно.“

„Два пута смо се дружили. Најпре као студенти када је она била бруцош на Рударско-геолошком факултету, а касније и на Богословском. Често смо заједно били на Филозофском факултету, на Одељењу за историју уметности. Мене је занимала археологија, а Душанка је била свестрана. Тако је било“

„Онда смо престали да се виђамо. Касније сам сазнао, бар се тако причало на улици, да је Душанка отишла у неки манастир на мору код Рисна. Много година касније срели смо се сасвим случајно у Јерусалиму. Након тога се Душанка  вратила у Србију и видели смо се још неколико пута. Знам да те занима, али никада ми није рекла зашто се замонашила, а ја нисам желео да је питам.“

Конобар је донео богату вечеру и обојица су навалили као гладан вук на јагње. Велики овал је био пун свакојаког роштиљског меса, а салата је била вишак, иако је овчи сир био ненадмашно укусан. Нису причали са пуним устима.

После кратке паузе археолог је наставио: „Да ли си чуо о трагичној смрти студената из Београда у пећини поред манастира Раваница? Било је то давне 2007. године.“

„Не, нисам чуо или бар нисам запамтио. Шта се то десило?“

„Нисам ја спелеолог, али колико знам то је неколико километара дугачка, и недовољно истражена пећина. Улаз је одмах до зидина манастира Раваница. Ходници се у кречњачким стенама рачвају више пута и у једном ходнику постоји језеро. Да би се наставило даље мора да се рони кроз воду.“

„Па шта су тамо тражили јадни студенти?“

„Све је то обавијено тајном, иако је ћупријски суд водио истрагу. Четири млада живота су угашена. Ко зна да ли су се удавили или су се угушили од угљен- моноксида, јер су имали бензинске пумпе да црпе воду из језера.“

„Па да ли је постојало суђење?“

„Их, ти верујеш у суд?“, археолог се насмејао. „Породице студената су годину дана касније покренуле поступак пред београдским судом. Међутим епилог суђења је остао непознат. Наводно су се момци угушили угљен-моноксидом. Али се нико није питао зашто су уопште отишли ноћу преко викенда у ту пећину. Ко им је дозволио да оставе возила у манастирском дворишту, ко им је отворио манастирску капију која затвара пролаз према улазу у пећину, ко им је помогао да преко стрмог и клизавог камена унесу опрему у пећину? Има ту низ питања за свештенство. Ми, тада млади археолози, претпостављали смо да је мрачна вода скривала више пролаза у подземне одаје пећине. Вероватно због тога није било могуће само да се роњењем пронађу сви пролази. Једино решење је било да се помоћу моторних пумпи вода избаци из језера и да се сифон ослободи.“

Археологу су се овлажиле очи: „Цела Србија се тада потресла. Жалосно је то било.“

„Будале, па шта им је требало да као аматери истражују пећину!“

Спасилац је био гњурац и потпуно је разумео какве све опасности постоје у подземним језерима.

„Лепо је да се рони у морским плићацима, али за мрачне воде подземних језера је потребна професионална опрема и добра организација, зар није тако?“ упитао је археолог.

„Тачно тако.“

„Видиш сад, моја Душанка је била ронилац, као и ти. Била је висока и крупна, па је могла дуго да издржи под водом. Али зато није могла да се провлачи кроз уске пећинске пукотине.“

Спасилац је држао чашу са водом близу усана. Упитно је гледао у археолога. Ћутање се претворило у вечност.

„Мислиш ли да је и игуманија била у тој пећини?“

„Не знам. Никад ми није о томе причала.“ Археолог је гледао у спасиоца, али није видео њега, него Душанку.

Смиреним, тихим гласом, као да се плаши да га неко не чује, наставио је: „Манастири Манасија и Раваница припадају пожаревачкој епархији где се налазила Душанка. Зашто је свештеничко братство послало Душанку у манастир? Да ли је тако било најлакше да врсни ронилац у највећој тајности претражује пећине са подземним језерима?“

„Па, све је могуће. Нисам размишљао о свему томе. Нисам ја неки велики верник, моји родитељи су били комунисти, па су касно почели да славе дедину породичну славу. Због тога сам и ја слабо верујем свештеницима.“

„А ја сам на крају престао да будем верник. Додуше, моји јесу били, али сам ја васпитаван као Титов пионир, па ми је сад лакше да будем агностик.“

Археолог је подигао руку према конобару који је дошао и наплатио. Добио је и бакшиш. Устали су и кренули ка излазу. Спасилац је за тренутак свратио у кафански тоалет. Археолог га је чекао напољу. Ослушкивао је лавеж паса у даљини. Ноћ поред реке Ресаве је и у сред лета прохладна.

Након изласка из кафане археолог је наставио своју причу: „Некако у исто време када је почело суђење у Београду због погибије студената, Душанки су открили рак. Операција је најпре успела, али су се касније јавиле метастазе… Баш је млада умрла. Имао сам утисак да ће на крају да ми се повери, да ће да отвори душу и прича ми о себи. Она је о мени све знала, а ја сам само наслућивао њене тајне. Зашто је уопште била у Манасији и да ли је боравила и у пећини поред манастира Раваница? Да ли је она сама тражила душебни мир или је била послата да открије монашке тајне? Какву је тајну деспота Стефана, витеза Змајевог реда, открила? Знао сам мање, него што сам желео и то ме сада непрекидно прогања као сенка.“

Стигли су до аутомобила. Пред њима је био пут ка бањском хотелу.

Бања је била место где се тело опушта, али се ум буди – посебно за археолога са избораним лицем и подочњацима који су га чинили да изгледа као да је преживео векове које је истраживао, а не само један живот.

Загонетка Раванело

Тајна проклетих душа

Ноћ је била густа, а пут валовит. Фарови су осветљавали ивице пута. Једна лисица је пројурила испред возила. Спасилац је чврсто држао волан.

Археолог је ћутао, као да је после обилне вечере придремао.

„Знаш ли зашто су ме прогласили лудим и алкохоличарем? … Због истине коју сам знао. Био сам против својих колега који су археолошко благо Србије продавали на аукцијама у Европи. То је била права интелектуална банда стручњака, политичара и полицајаца и цариника. Сметао сам им. Зато су морали некако да ме елимишу.“

Спасилац га је погледао крајичком ока, али није ништа рекао.

Пут је водио право пролазећи поред огромног винограда. Археолог се тргнуо и рекао да се зауставе на проширењу једне раскрснице са путоказом за скретање у Иванковац. Десном руком је показао у мрак. „Тамо, десно, право низ овај макадамски пролаз између чокота винове лозе, налазе се Стублине, археолошко насеље из Винчанске културе. У том насељу су људи непрекидно живели две хиљаде година.“

Онда се археолог окренуо према спасиоцу: „А тамо с леве стране пута налази се Краљево Поље. И ту је археолошко налазиште старо седам хиљада година.“

Спасилац је гледао лево.

„Видиш, на километар одавде је место где се одиграо Бој на Иванковцу у Првом српском устанку против Турака. Још даље, и иза Краљевог Поља, на почетку клисуре налази се манастир Раваница и пећина о којој сам ти причао.“

Спасилац је у ретровизору спазио фарове, па је укључио сва четири жмигавца. Обишао их је један аутомобил јурећи према Ћуприји.

„Видиш, тамо право је Ћуприја. То је град проклетих душа или само проклети град. Хиљадама година уназад су ту живели људи. Рекло би се да је то Рај на земљи. Али није тако.“

Археолог је руком показао спасиоцу да наставе даље да се возе.

„Раванело, како на старим картама означавају Ћуприју је вероватно село Равно које спомиње кнез Лазар који је целу ову територију за новац откупио да би ту направио своју задужбину манастир Раваницу. А пре две хиљаде година овде су живели Римљани, имали су свој каструм на војном путу Виа Милитарис. Логор је био поред моста на Великој Морави, која је тада била пловна река. Хореум Марги се преводи на српски језик као „Житница Мораве“. Ово је ваљда једини римски град у Србији у којем није рођен ниједан римски император.“

Археолог је направио кратку паузу.

„На целом овом делу поред Велике Мораве има на стотине археолошких налазишта. Као да се овде налазио центар европске цивилизације. Пре Римљана ту су живели и Келти. Један њихов украшени скупоцени појас је сачуван у музеју у Београду. Прича се да у једном селу испод Јухора, то ти је планина чији је врх у даљини испред нас, живе сељаци који су жутокоси као прави Келти. Гени су чудо.“

Спасилац је ћутке возио и испред су се видела светла Ћуприје. Одатле ће да изађу на ауто пут и брзо ће у Бању. Почео је да осећа умор и само је слушао археолога. Ништа није запиткивао.

„Рекао сам да је ово град проклетих душа. Знаш ли да у околини није пронађено никакво гробље старих становника. Где су гробнице људи који су овде живели бар најмање последњих седам хиљада година? Нема турских гробова, нема средњовековних, нема римских, келтских… Где се вију душе свих тих покојника? А овде су били сви главни путеви између Истока и Запада. Овде је прошао и немачки цар Фридриха Барбароса у свом крсташком походу ка Јерусалиму.“

После кратке паузе додао је кратко: „Ех, у Јерусалиму сам био са Душанком.“

„Стефан Лазаревић је био припадник Реда Змаја и на тај начин је повезао српску средњовековну културу са широм европском витешком и политичком заједницом.“

Као да се присећао историје овог краја: „Касније је Сулејман Величанствени овде прешао преко моста на Великој Морави када је кренуо да освоји Беч.“

Чучо се само зујање гума аутомобила. Археолог је наставио: „Раванело или некада Хореум Марги или сада Ћуприја, баш је град који има историју, али нема ниједно сачувано старо гробље. Да ли данашњи становници мирно спавају изнад туђих гробова?“

Спасилац, који је све време ћутао, тргао се, јер су улазили у Ћуприју. Гласно је упитао: „Значи ово је град проклетих душа?“ Неку језу је осећао на леђима и једва је чекао да изађе на аутопут ка Бањи. Сетио се да су његови родитељи преко агенције купили стан у коме је живела непозната старица која је умрла сама у том стану.

Стари археолог као да је занемео. Козна где су му мисли одлутале: „Ко год остане у Ћуприји, спаваће изнад невидљивих гробова, а мртви ће једне ноћи устати да траже живе.“

Саобраћај на аутопуту је био густ – много камиона и аутобуса које је требало претећи. Спасилац је почео да осећа умор коме се није предавао: „Сутра имамо исти термин на базену?“ запитао је.

„Потражи ме, ако се не појавим. Никад не знам да ли ћу ујутру да се пробудим. Моје мисли ме прогањају. И Душанка. И свештеници. И колеге. И душе мртвих из гробова које сам ископавао.“

Ноћ је била мрачна, без месеца и звезда.

#arheolog #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Igumanija #Manasija #pećina #ravanica #RavanickaPovelja #stubline

ЋУПРИЈА – РОБНА КУЋА

Град који је јужно од Београда имао прву самопослугу, па своју робну кућу, ноћни клуб, речни сплав, пицерију, заборавих на фабрику шећера, модерну аутобуску станицу и железничку станицу из 1884. године…, данас више не личи град мојих сећања.

Нисмо смели јавно да славимо Божић и Српску нову годину, па нам је тако зимски распуст почињао тек 15. јануара и трајао је три недеље. И баш у то време је река Раваница била залеђена, па смо могли да се клизамо по њој. Тада није било данашњих клизалишта и клизаљки, већ само приручних „слинчуга“. Важило је правило да нема лошег времена, већ само неодговарајуће гардеробе.

Испред школе је на снежном тротоару била веома дугачка клизаљка. Пошто школа није радила, „теткице“ нису имале пепео да је посипају.

Јоца Филозоф ме је подсетио да сам о свему овоме и слично већ писао у својим објављеним белешкама. Али има нешто што сам заборавио.

Школа „Ђура“ је имала свакојаке перфектно опремљене кабинете за наставу. Па је тако постојала и лутка у облику трупа човека са могућношћу да се на стомаку отварају делови и приказују разни унутрашњи органи – јетра, срце, црева… Али тада је сексуално васпитање била табу тема и о томе се разговарало само у фискултурној сали на другој обали Раванице док су дечаци задиркивали девојчице.

Ћуприја је добила нови трг са хотелом у чијем подруму је био ноћни клуб. А до хотела се налазила прва права робна кућа, чини се да се звала „НАШ ДОМ“. У приземљу се налазио део за модерну самопослугу, као и улаз у саму робну кућу. У њој је било свега и свачега, од златаре и гардеробе у приземљу, па до продавнице технике и грамофонских плоча на спрату.

Суседни градови су имали робне куће „Београд“, а само је Ћуприја имала сопствену праву робну кућу.  

Да се вратим на час анатомије и сексуалног васпитања.

У приземљу робне куће били су огромни стаклени излози. У једном делу су се иза стакла налазиле лутке у облику мушкараца и жена и на њима су трговци излагали модерну гардеробу.

Тада сам се већ спремао за пријемни испит на факултету и све мисли су ми биле уперене ка математици. Нисам размишљао  зашто гомила дечака стоји испред излога робне куће и упорно зури кроз стакло.

Имали су бесплатан час из анатомије људског тела, јер су трговци пресвлачили лутке у излогу. На телевизији и у биоскопима гледали су се још увек црно-бели партизански филмови и каубојски филмови у боји. А у тим филмовима и пољупци су били цензурисани, тек овлаш су биле спојене усне глумице и глумца.

А лутке у излозима су биле италијанске, са много детаља. И перикама.

На спрату робне куће продавали су се грамофони. Мислим само два-три модела. Магнетофони су могли да се купе само у Београду. Није било касетофона, огромних звучника и свега онога што данас постоји.

Грамофонске плоче су углавном биле оне мале, са по две песме с једне и друге стране, на 45 обртаја. Велике лонгплејке на 33 обртаја су биле реткост. Пошто су млади ноћу слушали Радио Луксембург, највећи проблем им је био како да на плочама пронађу песму која им се допала. Али ту је била свемогућа продавачица.

Не знам да ли је знала енглески језик, јер су се до тада у ћупријским школама учичи само руски, француски и немачки. Верујем да је била обдарена за музику и да је памтила песме на енглеском језику.

Једноставно дођеш код ње и почнеш да замуцкујеш текст на енглеском, а она те пита да ли можеш да јој звиждућеш мелодију песме или бар оно: ла-ла-ла-ла. И само што кренеш, она већ вади одговарајућу плочу и пушта је на грамофон.

Наравно да је била непогрешива.

Разликовала се од оних трговкиња које су по цео дан у старим радњама наслоњене на пулт ваздан само „дојиле тезгу“.

После сам отишао у Београд на студије. Разгледајући тамошње излоге, прижељкивао сам да се и у Ћуприји промене старе продавнице.

Прошло је више од једне деценије када је словеначки „Меркатор“ направио своју робну кућу. Тада је опет Ћуприја постала атрактивни трговачки центар. Из Бора су долазили да купе клавире, из Зајечара да купе грамофонске плоче и музичке касете, из Крушевца да купе прибор за пецање…  

https://dusanstamenkovic.com/2018/08/14/samoposluga/

https://dusanstamenkovic.com/2018/08/24/odose-klaviri/

https://dusanstamenkovic.com/2021/01/16/klizaljka/

https://dusanstamenkovic.com/2018/04/22/night-club/

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #nocniKlub #robnaKuca

ЋУПРИЈА – РОБНА КУЋА

Град који је јужно од Београда имао прву самопослугу, па своју робну кућу, ноћни клуб, речни сплав, пицерију, заборавих на фабрику шећера, модерну аутобуску станицу и железничку станицу из 1884. године…, данас више не личи град мојих сећања.

Нисмо смели јавно да славимо Божић и Српску нову годину, па нам је тако зимски распуст почињао тек 15. јануара и трајао је три недеље. И баш у то време је река Раваница била залеђена, па смо могли да се клизамо по њој. Тада није било данашњих клизалишта и клизаљки, већ само приручних „слинчуга“. Важило је правило да нема лошег времена, већ само неодговарајуће гардеробе.

Испред школе је на снежном тротоару била веома дугачка клизаљка. Пошто школа није радила, „теткице“ нису имале пепео да је посипају.

Јоца Филозоф ме је подсетио да сам о свему овоме и слично већ писао у својим објављеним белешкама. Али има нешто што сам заборавио.

Школа „Ђура“ је имала свакојаке перфектно опремљене кабинете за наставу. Па је тако постојала и лутка у облику трупа човека са могућношћу да се на стомаку отварају делови и приказују разни унутрашњи органи – јетра, срце, црева… Али тада је сексуално васпитање била табу тема и о томе се разговарало само у фискултурној сали на другој обали Раванице док су дечаци задиркивали девојчице.

Ћуприја је добила нови трг са хотелом у чијем подруму је био ноћни клуб. А до хотела се налазила прва права робна кућа, чини се да се звала „НАШ ДОМ“. У приземљу се налазио део за модерну самопослугу, као и улаз у саму робну кућу. У њој је било свега и свачега, од златаре и гардеробе у приземљу, па до продавнице технике и грамофонских плоча на спрату.

Суседни градови су имали робне куће „Београд“, а само је Ћуприја имала сопствену праву робну кућу.  

Да се вратим на час анатомије и сексуалног васпитања.

У приземљу робне куће били су огромни стаклени излози. У једном делу су се иза стакла налазиле лутке у облику мушкараца и жена и на њима су трговци излагали модерну гардеробу.

Тада сам се већ спремао за пријемни испит на факултету и све мисли су ми биле уперене ка математици. Нисам размишљао  зашто гомила дечака стоји испред излога робне куће и упорно зури кроз стакло.

Имали су бесплатан час из анатомије људског тела, јер су трговци пресвлачили лутке у излогу. На телевизији и у биоскопима гледали су се још увек црно-бели партизански филмови и каубојски филмови у боји. А у тим филмовима и пољупци су били цензурисани, тек овлаш су биле спојене усне глумице и глумца.

А лутке у излозима су биле италијанске, са много детаља. И перикама.

На спрату робне куће продавали су се грамофони. Мислим само два-три модела. Магнетофони су могли да се купе само у Београду. Није било касетофона, огромних звучника и свега онога што данас постоји.

Грамофонске плоче су углавном биле оне мале, са по две песме с једне и друге стране, на 45 обртаја. Велике лонгплејке на 33 обртаја су биле реткост. Пошто су млади ноћу слушали Радио Луксембург, највећи проблем им је био како да на плочама пронађу песму која им се допала. Али ту је била свемогућа продавачица.

Не знам да ли је знала енглески језик, јер су се до тада у ћупријским школама учичи само руски, француски и немачки. Верујем да је била обдарена за музику и да је памтила песме на енглеском језику.

Једноставно дођеш код ње и почнеш да замуцкујеш текст на енглеском, а она те пита да ли можеш да јој звиждућеш мелодију песме или бар оно: ла-ла-ла-ла. И само што кренеш, она већ вади одговарајућу плочу и пушта је на грамофон.

Наравно да је била непогрешива.

Разликовала се од оних трговкиња које су по цео дан у старим радњама наслоњене на пулт ваздан само „дојиле тезгу“.

После сам отишао у Београд на студије. Разгледајући тамошње излоге, прижељкивао сам да се и у Ћуприји промене старе продавнице.

Прошло је више од једне деценије када је словеначки „Меркатор“ направио своју робну кућу. Тада је опет Ћуприја постала атрактивни трговачки центар. Из Бора су долазили да купе клавире, из Зајечара да купе грамофонске плоче и музичке касете, из Крушевца да купе прибор за пецање…  

https://dusanstamenkovic.com/2018/08/14/samoposluga/

https://dusanstamenkovic.com/2018/08/24/odose-klaviri/

https://dusanstamenkovic.com/2021/01/16/klizaljka/

https://dusanstamenkovic.com/2018/04/22/night-club/

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #nocniKlub #robnaKuca

ЋУПРИЈА – УГРИЗ ПАЦОВА

Ћуприја

Ћуприја није само варош у Поморављу. Она је слојевита историјска престоница, град који носи у себи трагове Винчанске културе из откривених археолошких насеља Стублине и у Краљевом пољу, војни логор Horreum Margi на римском путу Via Militaris, средњовековно име Ravanelo, потом насеље Равно, и најзад — Ћуприја. Сваки од тих слојева сведочи о континуитету живота, о месту које је било стратешки важно за царства и државе, али и за обичне људе који су ту градили своје куће, своје руднике, своје цркве.

Међутим у двадесетом веку, Ћуприја је постала жртва једног тихог, систематског процеса. Као што пацов не напада фронтално, већ гризе у мраку, тако је и град постепено остајао без својих виталних делова. Територије су одузимане и припајане суседним општинама, рудници су администартивно измештани, територијалне границе су цртане против природне логике слива Раванице. Све се то дешавало „на силу, без референдума“, без воље народа, у сенци политичких одлука и административних трикова.

Златно доба Ћуприје

Указом краља 1931. године формиран је Раванички срез са седиштем у Ћуприји. Град је постао административни центар са судом, полицијом, техничким одсеком, артиљериском школом, окружном болницом са лекарима специјалистима и добро опремљеним апотекама. Наравно да је у граду било и више банака које су пратиле индустрију и трговину.

Ћуприја је од раније већ имала прву српску војну касарну (1837), постала је железнички центар на прузи Београд–Ниш, станица за чувени „Оријент експрес“, и раскрсница пруга које су водиле ка Сењском Руднику, Сисевцу и Равној Реци. Манастир Раваница и цркве у рударским колонијама сведочили су о духовном значају града.

По броју становника Ћуприја је престигла суседне градове, а економска и културна снага учинила је да град постане срце Поморавља.

Прва одузимања

Први угриз пацова био је одузимање виталних делова територије. Раздвојени се Сење и Сењски Рудник, иако је то одувек била једна целина. Сисевац и Стубица, иако у географском и саобраћајном смислу ближи Ћуприји, припојени су Параћину.

Народ није имао право гласа. Одлуке су донете у тишини канцеларија, а последице су осетили грађани.

Нове границе 1962.

Шездесетих година прошлог века процес добија „легалну форму“. Природна логика сливова река занемарена је у корист политичких интереса. Горњи ток Ресаве постаје спорна територија. Црвене линије на картама означавају нове административне границе између општина Ћуприје, Параћина и Деспотовца.

Сењски Рудник и Стубица

Ћуприја губи своје срце. Сењски Рудник – један од најзначајнијих рударских комплекса, са сопственом железничком везом са Ћупријом и духовним центром, насилно, без воље становника, измештен је из оквира Ћуприје.

Слично се догађа и са селом Стубица, које је удаљено од Сења само пар километара. Наједном стубичке њиве допиру да самих капија Добричева, пролазе поред села Батинац и досежу до периферије Ћуприје. Становнице и даље путују у Ћуприју, јер им је Параћин превише далеко.

Ово није био случајан чин, већ систематски образац: слабљење локалних центара кроз одузимање виталних територија.

Сливна подручја и административни трикови

Природна логика река — Велика Морава, Раваница, Црница, Ресава – вековима је одређивала границе живота. Али административне одлуке су их прекрајале против географије.

Ћуприји су одузимани делови који природно припадају њеном сливу, а припајани суседним општинама. На папиру је све изгледало „правилно“, али у стварности то је био још један угриз пацова.

Воља народа

Први разговори на тему припајања Сењског Рудника, Ресавице, Равне Реке и Сисевца општини Ћуприја вођени су у генералној дирекцији „Рембаса“ у Ресавици у присуству господина Чедомира Ђорђевића, генералног директора, и предствсникс грсђснс 1989. године.

Мештани Сењског Рудника на референдуму 1990. године доносе закониту одлуку да се понови припоје Ћуприји. Одговарајуће министарство потврђује легалност референдумске воље грађана. Закон је на њиховој страни. Упорно се боре да остваре своје право. Успевају да Скупштина општине Ћуприја у периоду 2006.-2008. године донесе одлуку да се прихвата повратак Сењског Рудника у општинске границе. Министарство за државну управу и локалну самоуправу је 20.02.2007. године потврдило право мештанима Сењског Рудника да се издвоје из општине Деспотовац и припоје општини Ћуприја. Стручни елаборат поткрепљује легитимну вољу мештана. Узалуд, јер извршни општински органи не спроводе скупштинску одлуку. Све остаје само мртво слово на папиру, а обећање остаје лудом радовање.

Савремени угриз

Као што је Ћуприја некада била симбол снаге – војне, рударске и железничке – тако је данас симбол постепеног слабљења. Старе фабрике су угашене, од хала су остали само голи зидови. Уместо на девастираним површинама уништених предузећа, плодне моравске њиве се претварају у нове „индустријске зоне“, а „Лудо поље“ постаје „Индустријски парк Добричево“, без јасне стратегије. Културни живот се лагано гаси и град губи свој идентитет. Архелоге замењују дивљи трагачи за изгубљеним благом. Главна туристичка атракција постаје „цреваријада“, једна од безброј „…ијада“ у српским селима и градовима.

То је исти процес, исти угриз пацова, само у новом облику: тихо, систематски, без воље народа.

Захваљујем се господину Рудолф Витомиру на пруженим информацијама

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #ravanica #senje #senjskiRudnik #sisevac #stubica #ugrizPacova

ЋУПРИЈА – УГРИЗ ПАЦОВА

Ћуприја

Ћуприја није само варош у Поморављу. Она је слојевита историјска престоница, град који носи у себи трагове Винчанске културе из откривених археолошких насеља Стублине и у Краљевом пољу, војни логор Horreum Margi на римском путу Via Militaris, средњовековно име Ravanelo, потом насеље Равно, и најзад — Ћуприја. Сваки од тих слојева сведочи о континуитету живота, о месту које је било стратешки важно за царства и државе, али и за обичне људе који су ту градили своје куће, своје руднике, своје цркве.

Међутим у двадесетом веку, Ћуприја је постала жртва једног тихог, систематског процеса. Као што пацов не напада фронтално, већ гризе у мраку, тако је и град постепено остајао без својих виталних делова. Територије су одузимане и припајане суседним општинама, рудници су администартивно измештани, територијалне границе су цртане против природне логике слива Раванице. Све се то дешавало „на силу, без референдума“, без воље народа, у сенци политичких одлука и административних трикова.

Златно доба Ћуприје

Указом краља 1931. године формиран је Раванички срез са седиштем у Ћуприји. Град је постао административни центар са судом, полицијом, техничким одсеком, артиљериском школом, окружном болницом са лекарима специјалистима и добро опремљеним апотекама. Наравно да је у граду било и више банака које су пратиле индустрију и трговину.

Ћуприја је од раније већ имала прву српску војну касарну (1837), постала је железнички центар на прузи Београд–Ниш, станица за чувени „Оријент експрес“, и раскрсница пруга које су водиле ка Сењском Руднику, Сисевцу и Равној Реци. Манастир Раваница и цркве у рударским колонијама сведочили су о духовном значају града.

По броју становника Ћуприја је престигла суседне градове, а економска и културна снага учинила је да град постане срце Поморавља.

Прва одузимања

Први угриз пацова био је одузимање виталних делова територије. Раздвојени се Сење и Сењски Рудник, иако је то одувек била једна целина. Сисевац и Стубица, иако у географском и саобраћајном смислу ближи Ћуприји, припојени су Параћину.

Народ није имао право гласа. Одлуке су донете у тишини канцеларија, а последице су осетили грађани.

Нове границе 1962.

Шездесетих година прошлог века процес добија „легалну форму“. Природна логика сливова река занемарена је у корист политичких интереса. Горњи ток Ресаве постаје спорна територија. Црвене линије на картама означавају нове административне границе између општина Ћуприје, Параћина и Деспотовца.

Сењски Рудник и Стубица

Ћуприја губи своје срце. Сењски Рудник – један од најзначајнијих рударских комплекса, са сопственом железничком везом са Ћупријом и духовним центром, насилно, без воље становника, измештен је из оквира Ћуприје.

Слично се догађа и са селом Стубица, које је удаљено од Сења само пар километара. Наједном стубичке њиве допиру да самих капија Добричева, пролазе поред села Батинац и досежу до периферије Ћуприје. Становнице и даље путују у Ћуприју, јер им је Параћин превише далеко.

Ово није био случајан чин, већ систематски образац: слабљење локалних центара кроз одузимање виталних територија.

Сливна подручја и административни трикови

Природна логика река — Велика Морава, Раваница, Црница, Ресава – вековима је одређивала границе живота. Али административне одлуке су их прекрајале против географије.

Ћуприји су одузимани делови који природно припадају њеном сливу, а припајани суседним општинама. На папиру је све изгледало „правилно“, али у стварности то је био још један угриз пацова.

Воља народа

Први разговори на тему припајања Сењског Рудника, Ресавице, Равне Реке и Сисевца општини Ћуприја вођени су у генералној дирекцији „Рембаса“ у Ресавици у присуству господина Чедомира Ђорђевића, генералног директора, и предствсникс грсђснс 1989. године.

Мештани Сењског Рудника на референдуму 1990. године доносе закониту одлуку да се понови припоје Ћуприји. Одговарајуће министарство потврђује легалност референдумске воље грађана. Закон је на њиховој страни. Упорно се боре да остваре своје право. Успевају да Скупштина општине Ћуприја у периоду 2006.-2008. године донесе одлуку да се прихвата повратак Сењског Рудника у општинске границе. Министарство за државну управу и локалну самоуправу је 20.02.2007. године потврдило право мештанима Сењског Рудника да се издвоје из општине Деспотовац и припоје општини Ћуприја. Стручни елаборат поткрепљује легитимну вољу мештана. Узалуд, јер извршни општински органи не спроводе скупштинску одлуку. Све остаје само мртво слово на папиру, а обећање остаје лудом радовање.

Савремени угриз

Као што је Ћуприја некада била симбол снаге – војне, рударске и железничке – тако је данас симбол постепеног слабљења. Старе фабрике су угашене, од хала су остали само голи зидови. Уместо на девастираним површинама уништених предузећа, плодне моравске њиве се претварају у нове „индустријске зоне“, а „Лудо поље“ постаје „Индустријски парк Добричево“, без јасне стратегије. Културни живот се лагано гаси и град губи свој идентитет. Архелоге замењују дивљи трагачи за изгубљеним благом. Главна туристичка атракција постаје „цреваријада“, једна од безброј „…ијада“ у српским селима и градовима.

То је исти процес, исти угриз пацова, само у новом облику: тихо, систематски, без воље народа.

Захваљујем се господину Рудолф Витомиру на пруженим информацијама

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #ravanica #senje #senjskiRudnik #sisevac #stubica #ugrizPacova

Загонетка Манасије

Тајна мати Варваре и зидина које ћуте

Сумпорне паре су се дизале из базена као заробљени духови. Вода је мирисала на покварена јаја. Археолог избораног лица са великим подочњацима, који су чинили да изгледа много старије, седео је на ивици, руке су му дрхтале, али очи су још увек биле оштре. Неки га зову лудаком. Он каже: само је преживео Манасију. Некада је тамо радио, копао по земљи и по историји, све док га нису прогласили лудим.

Поред њега стајао је спасилац у белој униформи – човек који је вадећи утопљенике из реке научио да дубина увек крије више него што површина показује. Његово тело било је снажно, али лице уморно од година проведених уз воду. Он је био навикао да гледа људе како улазе и излазе из бањског базена, да чује њихове уздахе и да осети њихове страхове. Али није био навикао на разговоре који почињу као шапат, а завршавају као пророчанство.

„Знаш ли,“ поче је археолог тихим, али упорним гласом, „да је мати Варвара у младости била гњурац? Као ти. Могла је да проведе минуте у мраку реке понорнице или у пећинском језеру, не плашећи се. Није се плашила ни дубине мора испод манастира у коме је најпре била монахиња.“

Спасилац га је погледао са неверицом. У облацима бањске водене паре, прича је звучала као халуцинација. Али археолог није стајао. Његове речи биле су као каменчићи који падају у воду, правећи кругове који се шире.

„Нико ми не верује,“ настави је он. „Кажу да сам био у лудари месецима. Али ја знам. Варвара је открила тајну скривеног блага у Манасији. И због тога је убијена.“

У топлој води спасилац је осетио хладноћу. Као да је прича археолога донела сенку у бању. Он је знао да не треба да верује човеку који је био у лудници. Прича археолога му је звучала као халуцинација. Али исто тако је знао да дубина крије истину коју површина не може да покаже.

Археолог је спустио поглед у воду, као да у њој види нешто што други не могу. „Манасија,“ прошаптао је, „није само зидина и молитва. У тим књигама из Ресавске школе, у маргинама, постоје знаци. Једна од тих књига завршила је на аукцији у Немачкој, купљена од човека који није знао шта поседује. У тим ситним огреботинама пера на старом папиру није било украса. Била је карта… Благо није злато. Благо је истина коју су зидине чувале вековима. Варвара је знала да чита те знаке. И кад је открила шта значе, није дуго поживела.“

Спасилац је слушао пажљиво археолога: „Мати Варвара, игуманија Манасије, преминула је веома млада 2011. Сахрањена је у сенци зидина. Али гроб… гроб је био другачији…“

„Гледаш у мене и мислиш да сам заиста луд. Нисам. Можемо колима да одемо вечерас до Манасија и да се тамо сам увериш у ово о чему ти говорим. Платићу ти бензин и вечеру, не брини.“

За тренутак спасилац је био збуњен, а онда је климањем главе прихватио позив: „Можемо да кренемо чим се мени заврши смена.“

Тако је и било.

Куле на високим зидовима су се уздизале као окамењени стражари над Ресавом. Подигнут после Косова, манастир је био више од утврђења – био је ковчег многих тајни. Ко је дао новац за његову градњу? Турци сигурно нису. Зашто баш ту Ресавска школа, где су се преписивале књиге са симболима које су само ретки разумели? Где је извор манастирске воде? Има ли тајних пролаза до скривених пећина у околини?

У сенкама тих зидина, вековима касније, живела је и служила млада мати Варвара.

Спасилац је дошао са археологом пред сумрак. Ветар је носио мирис тамјана и влажне земље. Гроб мати Варваре стајао је у углу манастирског гробља које се уздизало изнад локалног пута – храпав бели камен, свежи цветови, крст уредно постављен. Сви налик један на други.

Археолог је извадио телефон. Пронашао је фотографије. На њима су били цртежи симбола – крст са кругом, линије које су личиле на мапу. „Ово је исто,“ рекао је. „Ово је доказ. Књига, гроб, зидине – све је повезано.“ Клекнувши поред споменика показао је прстом. „Видиш ли? Ова линија на крсту – мало издужена, са малим кругом у углу. Није случајна. Исти симбол понавља се у маргинама оне књиге из Немачке. И у Константиновим преписима из Ресаве. То је знак братства – невидљивог, црквеног, где су неке владике и данас. Варвара је била чуварка… Њен гроб није само гроб… То је последњи траг, то је сведочанство. Њена смрт није била случајна – она је знала превише.“

Спасилац се приближио. За обичне очи – само крст од белог камена. Али сада је видео: разлика је постојала.

„Кажу рак,“ прошапутао је археолог. „Али ја знам боље. Није отров. Ни метак. Нешто невидљиво, тихо. Озрачење, можда. Да нико не посумња. Јер ако се сумња, онда  истина излази на видело.“

Наслонио је леву руку на крст и десну на своје срце. „Душанка, до коске сам био заљубљен у тебе… Била си тако витка и заводљива. Сви студенти су се окретали за тобом… Умео сам сатима да седим у КСТ-у очекујући да ћеш да се појавиш.“

Онда се окренуо према спасиоцу.

„Било је то време пред распад Југославије. Много се ваљала дрога у Београду… Када је Душанка нестала прочуло се да је у неком манастиру.“

Зидине су ћутале, али у том ћутању спасилац је осетио да прича добија снагу. Осетио је да истина није у речима, већ у тишини која је окруживала гроб. Варвара је заиста постојала, заиста је била игуманија, заиста је умрла млада. Али да ли је њена смрт била природна, или је игуманија била само још једна жртва знања које је било опасно?

Тишина је била густа, као да је сам манастир слушао. Спасилац је осетио да стоји на прагу нечега што је веће од њега – тајне која је вековима чувана, и смрти која је можда била последица те тајне.

„Али шта је благо?“ упитао је полугласно, више за себе него за археолога.

„То је право питање  – да ли је благо злато и драго камење, или је благо истина? Варвара је знала. И зато је њен живот прекинут.“

И тако је њихова прича остала недовршена – као карта без краја, као молитва без амена. Варвара је отишла, али њена смрт је остала загонетка. Да ли је била жртва невидљивог оружја, или је њена болест била само трагична случајност? Да ли је симбол на гробу знак непознатог братства, или само украс? Нико није знао. Само зидине Манасије, и тишина која је чувала њену истину.

Одговори остају у тишини каменом утврђеног манастира, баш онако како је говорио превремено остарели археолог.

Спасилац је морао сам одлучи шта је истина, а шта легенда.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Igumanija #Manasija

Загонетка Манасије

Тајна мати Варваре и зидина које ћуте

Сумпорне паре су се дизале из базена као заробљени духови. Вода је мирисала на покварена јаја. Археолог избораног лица са великим подочњацима, који су чинили да изгледа много старије, седео је на ивици, руке су му дрхтале, али очи су још увек биле оштре. Неки га зову лудаком. Он каже: само је преживео Манасију. Некада је тамо радио, копао по земљи и по историји, све док га нису прогласили лудим.

Поред њега стајао је спасилац у белој униформи – човек који је вадећи утопљенике из реке научио да дубина увек крије више него што површина показује. Његово тело било је снажно, али лице уморно од година проведених уз воду. Он је био навикао да гледа људе како улазе и излазе из бањског базена, да чује њихове уздахе и да осети њихове страхове. Али није био навикао на разговоре који почињу као шапат, а завршавају као пророчанство.

„Знаш ли,“ поче је археолог тихим, али упорним гласом, „да је мати Варвара у младости била гњурац? Као ти. Могла је да проведе минуте у мраку реке понорнице или у пећинском језеру, не плашећи се. Није се плашила ни дубине мора испод манастира у коме је најпре била монахиња.“

Спасилац га је погледао са неверицом. У облацима бањске водене паре, прича је звучала као халуцинација. Али археолог није стајао. Његове речи биле су као каменчићи који падају у воду, правећи кругове који се шире.

„Нико ми не верује,“ настави је он. „Кажу да сам био у лудари месецима. Али ја знам. Варвара је открила тајну скривеног блага у Манасији. И због тога је убијена.“

У топлој води спасилац је осетио хладноћу. Као да је прича археолога донела сенку у бању. Он је знао да не треба да верује човеку који је био у лудници. Прича археолога му је звучала као халуцинација. Али исто тако је знао да дубина крије истину коју површина не може да покаже.

Археолог је спустио поглед у воду, као да у њој види нешто што други не могу. „Манасија,“ прошаптао је, „није само зидина и молитва. У тим књигама из Ресавске школе, у маргинама, постоје знаци. Једна од тих књига завршила је на аукцији у Немачкој, купљена од човека који није знао шта поседује. У тим ситним огреботинама пера на старом папиру није било украса. Била је карта… Благо није злато. Благо је истина коју су зидине чувале вековима. Варвара је знала да чита те знаке. И кад је открила шта значе, није дуго поживела.“

Спасилац је слушао пажљиво археолога: „Мати Варвара, игуманија Манасије, преминула је веома млада 2011. Сахрањена је у сенци зидина. Али гроб… гроб је био другачији…“

„Гледаш у мене и мислиш да сам заиста луд. Нисам. Можемо колима да одемо вечерас до Манасија и да се тамо сам увериш у ово о чему ти говорим. Платићу ти бензин и вечеру, не брини.“

За тренутак спасилац је био збуњен, а онда је климањем главе прихватио позив: „Можемо да кренемо чим се мени заврши смена.“

Тако је и било.

Куле на високим зидовима су се уздизале као окамењени стражари над Ресавом. Подигнут после Косова, манастир је био више од утврђења – био је ковчег многих тајни. Ко је дао новац за његову градњу? Турци сигурно нису. Зашто баш ту Ресавска школа, где су се преписивале књиге са симболима које су само ретки разумели? Где је извор манастирске воде? Има ли тајних пролаза до скривених пећина у околини?

У сенкама тих зидина, вековима касније, живела је и служила млада мати Варвара.

Спасилац је дошао са археологом пред сумрак. Ветар је носио мирис тамјана и влажне земље. Гроб мати Варваре стајао је у углу манастирског гробља које се уздизало изнад локалног пута – храпав бели камен, свежи цветови, крст уредно постављен. Сви налик један на други.

Археолог је извадио телефон. Пронашао је фотографије. На њима су били цртежи симбола – крст са кругом, линије које су личиле на мапу. „Ово је исто,“ рекао је. „Ово је доказ. Књига, гроб, зидине – све је повезано.“ Клекнувши поред споменика показао је прстом. „Видиш ли? Ова линија на крсту – мало издужена, са малим кругом у углу. Није случајна. Исти симбол понавља се у маргинама оне књиге из Немачке. И у Константиновим преписима из Ресаве. То је знак братства – невидљивог, црквеног, где су неке владике и данас. Варвара је била чуварка… Њен гроб није само гроб… То је последњи траг, то је сведочанство. Њена смрт није била случајна – она је знала превише.“

Спасилац се приближио. За обичне очи – само крст од белог камена. Али сада је видео: разлика је постојала.

„Кажу рак,“ прошапутао је археолог. „Али ја знам боље. Није отров. Ни метак. Нешто невидљиво, тихо. Озрачење, можда. Да нико не посумња. Јер ако се сумња, онда  истина излази на видело.“

Наслонио је леву руку на крст и десну на своје срце. „Душанка, до коске сам био заљубљен у тебе… Била си тако витка и заводљива. Сви студенти су се окретали за тобом… Умео сам сатима да седим у КСТ-у очекујући да ћеш да се појавиш.“

Онда се окренуо према спасиоцу.

„Било је то време пред распад Југославије. Много се ваљала дрога у Београду… Када је Душанка нестала прочуло се да је у неком манастиру.“

Зидине су ћутале, али у том ћутању спасилац је осетио да прича добија снагу. Осетио је да истина није у речима, већ у тишини која је окруживала гроб. Варвара је заиста постојала, заиста је била игуманија, заиста је умрла млада. Али да ли је њена смрт била природна, или је игуманија била само још једна жртва знања које је било опасно?

Тишина је била густа, као да је сам манастир слушао. Спасилац је осетио да стоји на прагу нечега што је веће од њега – тајне која је вековима чувана, и смрти која је можда била последица те тајне.

„Али шта је благо?“ упитао је полугласно, више за себе него за археолога.

„То је право питање  – да ли је благо злато и драго камење, или је благо истина? Варвара је знала. И зато је њен живот прекинут.“

И тако је њихова прича остала недовршена – као карта без краја, као молитва без амена. Варвара је отишла, али њена смрт је остала загонетка. Да ли је била жртва невидљивог оружја, или је њена болест била само трагична случајност? Да ли је симбол на гробу знак непознатог братства, или само украс? Нико није знао. Само зидине Манасије, и тишина која је чувала њену истину.

Одговори остају у тишини каменом утврђеног манастира, баш онако како је говорио превремено остарели археолог.

Спасилац је морао сам одлучи шта је истина, а шта легенда.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Igumanija #Manasija

Сусрет поред Мораве

Децембарско зимско предвече над Великом Моравом било је од оних што се памте по тишини. Није било ветра који би носио снег, већ само лагани, ледени дах који је долазио са реке и полако се пењао уз обалу. Вода је текла споро, као да се и она уморила од сталног кретања. По површини су плутали ситни комадићи танког леда, ломили се ударајући у сплав-ресторан са звуком сличним крцкању разбијених чаша.

У даљини, светла са старог моста трептала су као хладне звезде. Али овде, у парку, није било ничега осим тишине и корака. Као да је читав свет остао тамо, а овде се сажела само једна прича – његова.

Милан је ишао стазом коју је знао боље него сопствене дланове, иако је већ више од десет година избегавао да је пређе после мрака. Имао је педесет и две године. Коса му је била проседа на слепоочницама, али још увек густа. Очи су му остале исте – тамне, дубоке, са оним трагом сталне замишљености који су неки људи погрешно тумачили као тмурност. На себи је имао стари тамноплави капут који је купио још 2013. у једној београдској радњи на Теразијама, пре него што је све кренуло низбрдо. Капут је био преузак у раменима, али Милан га је и даље носио. Није био од оних који лако мењају ствари.

Парк је био празан. Само су се чули кораци и повремено шкрипање грана под теретом смрзнутог снега. На крају стазе, тамо где се стара липа надвијала над водом као стара прича која одбија да умре, стајала је клупа. На њој је седела Јелена.

Није га чекала дуго. Видела га је још из даљине, силуету коју је препознала и по држању рамена и по начину на који је мало повијао главу када хода. Устала је тек када је био на десетак метара. Није му махнула. Само је стајала, са рукама у џеповима кратког капута од овчије вуне, и гледала га као да покушава да види колико је од оног дечака из гимназије остало у овом човеку.

„Милане,“ рекла је када је стигао. Глас јој је био топлији него што је очекивао. „Мислила сам да ћеш доћи сутра. Или никад.“

„Ни ја нисам био сигуран,“ одговорио је. Сео је на крај клупе, остављајући између њих простор који је био ни превише велик ни превише мали – тачно онај који дозвољава разговор, а брани случајни додир.

Ћутали су дуго. Река је радила свој посао. Лед се ломио. Негде далеко, у правцу града, чуо се пригушени звук звона са цркве.

„Зашто сада?“ упитала је Јелена, не гледајући га. „После толико година. После свега.“

Милан је дубоко удахнуо. Хладноћа му је ушла у плућа као танак нож. „Зато што сам схватио да више немам снаге да се правим да се то није догодило. Сваке ноћи, кад затворим очи, видим лице. Не само њено. Видим и своје. И онда се питам – ко је од нас двоје био стварнији? Да ли сам ја измислио ту љубав да бих преживео остатак живота, или је она стварно постојала, па је онда неко од нас двоје побегао?“

Јелена је извукла из торбе малу, пожутелу књижицу. Кожни повез је био толико излизан да се боја више није могла препознати. Отворила ју је на месту где је била уметнута фотографија – стара школска слика из 1990. године, четврти гимназије, ред испред старог здања са високим прозорима. Марија је стајала у трећем реду, мало у страну од осталих, са осмехом који је био преширок за њено тадашње, још увек детиње лице.

„Ово је послала пре три године,“ рекла је Јелена. „Кад је млађа ћерка завршила основну. Написала је да је држи на полици у дневној соби. И да сваке године, на годишњицу матуре, извади је и дуго гледа.“

Милан је узео фотографију. Прсти су му дрхтали, али не од хладноће. Погледао је себе на слици са косом која му је падала преко чела, са осмехом који је био превише искрен да би био модеран. Поред њега, два места лево, стајала је Марија. Гледала је право у објектив, али је Милан знао да је у том тренутку гледала њега.

„Није те заборавила,“ наставила је Јелена. „Само је… изабрала. Има мужа, две ћерке. Кућу у Батајници, са баштом коју одржава викендом. Ради у малој издавачкој кући, уређује књиге поезије и прозе младих аутора. Пише и сама, али не објављује. Каже да је то само за њу. И за ћерке, кад буду довољно велике.“

„А зашто онда није…“ Милош је застао. Реченица му се сломила негде у грлу.

„Зато што живот није роман,“ одговорила је Јелена тихо, без икакве осуде. „Зато што је у једном тренутку, негде између двадесет и две и двадесет три године, схватила да ако остане, ако вас двоје покушате да наставите оно што сте тада били – све ће се распасти. Не зато што нисте волели довољно. Већ зато што сте волели превише. Превише за такав узак животни пут који нам нуди овај век. Превише за рачуне, за посао од осам до четири, за родитеље који питају ’када ћете децу’, за комшије који мере сваки поглед.“

Милан је дуго гледао ка Морави. Ледени комадићи су се сударали, тихо крцкали, па настављали пут. „Понекад се питао да ли је могао да је задржи. Да ли је једна реч, један корак, један позив могао да промени све. Али сада је знао – живот није низ пропуштених прилика, већ низ избора који нас воде тамо где морамо да стигнемо.“

„Знаш шта је смешно?“ рекао је на крају, а глас му је био храпав као код окорелих пушача. „Ја нисам дошао овде да је тражим назад. Нисам ни дошао да сазнам да ли ме још воли. Само сам хтео да сазнам… да ли сам био стваран. Да ли сам уопште постојао за неког другог осим за себе. Јер понекад, кад сам сам у стану, чини ми се да сам цео живот био само сенка која пролази поред прозора.“

Јелена се насмешила. Није то био весели смех. Био је то смех људи који су преживели довољно да више не верују ни у срећне крајеве ни у потпуне пропасти.

„Био си стваран,“ рекла је. „И још увек јеси. Она има ту фотографију. Има приче које прича ћеркама о дечаку који је писао песме на полеђини менија у старом млечном ресторану на Теразијама. Има успомену на то како сте једне јулске ноћи 1991. украли дрвени чамац испод моста и веслали до средине Мораве само да бисте гледали звезде. Има и нешто што ти никад није рекла – да је у Београд отишла са твојим стиховима у ранцу. Све их је сачувала. Не зато што те чека. Већ зато што је то био најбољи, најчистији део ње. Део који се никад више није вратио.“

Милан је осетио како му се нешто у грудима полако одмрзава. Није то био плач. Ни олакшање. Било је то нешто између као кад после дуге зиме први пут осетиш да ти кожа на рукама више није ледена.

„А знаш ли шта је још чудније?“ наставила је Јелена. „Пре годину дана, кад је била овде у посети родитељима у „Катанги“, прошла је овом истом стазом. Села је на ову клупу. Седела је дуго. И рекла ми је после, телефоном, да је схватила да више не тражи тебе. Тражила је девојчицу која је била она. И да је, на неки начин, нашла.“

Милан је први пут те вечери заиста погледао Јелену. Не као познаницу из прошлости. Као човека који је такође прешао дуг пут.

„А ти?“ упитао је. „Шта ти тражиш, Јелена?“

Она се насмејала, овај пут право, са малим борама у угловима очију. „Ја више ништа не тражим. Само понекад дођем овде. Да проверим да ли је река још увек иста. Да ли су клупе још увек мокре. Да ли стари платан на ушћу Раванице још увек памти.“

Устала је. Ветар јој је заиграо косу. Окренула се да пође, али се онда зауставила.

„Милане?“

„Да?“

„Ако те некад поново буде срамота што си волео тако јако… сети се да је то једино што нас чини живима. Све остало је само чекање. Чекање да неко други одлучи уместо нас. Чекање да време прође. Чекање да се сетимо.“

Отишла је полако стазом. Милан је остао да седи. Река је наставила свој пут. Лед се ломио. Месец се померао иза грана. А он је, први пут после много година, осетио да му је топло. Не у телу. У нечем много дубљем.

Није знао да ли ће икада поново видети Марију. Није знао ни да ли ће њене ћерке икада сазнати целу причу. Али знао је једно: да је љубав коју је дао није нестала. Само се преселила. Постала је део нечије друге реке. Постала је део њега самог.

Када је кренуо назад, снег је шкрипао под његовим корацима. Сваки корак био је тежак, али више није био празан. Као да је у њему било нешто ново – мир који није значио крај, већ почетак.

И тако је Милан, корачајући кроз снег, осетио да је део нечега већег од себе. Љубави које су прошле, лица која су нестала, приче које су остале недовршене – све је то текло заједно са Моравом. Без журбе. Без жаљења. Само даље. Као што је текла и пре двадесет пет година. Као што ће тећи и кад их више не буде.

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #velikaMorava

Сусрет поред Мораве

Децембарско зимско предвече над Великом Моравом било је од оних што се памте по тишини. Није било ветра који би носио снег, већ само лагани, ледени дах који је долазио са реке и полако се пењао уз обалу. Вода је текла споро, као да се и она уморила од сталног кретања. По површини су плутали ситни комадићи танког леда, ломили се ударајући у сплав-ресторан са звуком сличним крцкању разбијених чаша.

У даљини, светла са старог моста трептала су као хладне звезде. Али овде, у парку, није било ничега осим тишине и корака. Као да је читав свет остао тамо, а овде се сажела само једна прича – његова.

Милан је ишао стазом коју је знао боље него сопствене дланове, иако је већ више од десет година избегавао да је пређе после мрака. Имао је педесет и две године. Коса му је била проседа на слепоочницама, али још увек густа. Очи су му остале исте – тамне, дубоке, са оним трагом сталне замишљености који су неки људи погрешно тумачили као тмурност. На себи је имао стари тамноплави капут који је купио још 2013. у једној београдској радњи на Теразијама, пре него што је све кренуло низбрдо. Капут је био преузак у раменима, али Милан га је и даље носио. Није био од оних који лако мењају ствари.

Парк је био празан. Само су се чули кораци и повремено шкрипање грана под теретом смрзнутог снега. На крају стазе, тамо где се стара липа надвијала над водом као стара прича која одбија да умре, стајала је клупа. На њој је седела Јелена.

Није га чекала дуго. Видела га је још из даљине, силуету коју је препознала и по држању рамена и по начину на који је мало повијао главу када хода. Устала је тек када је био на десетак метара. Није му махнула. Само је стајала, са рукама у џеповима кратког капута од овчије вуне, и гледала га као да покушава да види колико је од оног дечака из гимназије остало у овом човеку.

„Милане,“ рекла је када је стигао. Глас јој је био топлији него што је очекивао. „Мислила сам да ћеш доћи сутра. Или никад.“

„Ни ја нисам био сигуран,“ одговорио је. Сео је на крај клупе, остављајући између њих простор који је био ни превише велик ни превише мали – тачно онај који дозвољава разговор, а брани случајни додир.

Ћутали су дуго. Река је радила свој посао. Лед се ломио. Негде далеко, у правцу града, чуо се пригушени звук звона са цркве.

„Зашто сада?“ упитала је Јелена, не гледајући га. „После толико година. После свега.“

Милан је дубоко удахнуо. Хладноћа му је ушла у плућа као танак нож. „Зато што сам схватио да више немам снаге да се правим да се то није догодило. Сваке ноћи, кад затворим очи, видим лице. Не само њено. Видим и своје. И онда се питам – ко је од нас двоје био стварнији? Да ли сам ја измислио ту љубав да бих преживео остатак живота, или је она стварно постојала, па је онда неко од нас двоје побегао?“

Јелена је извукла из торбе малу, пожутелу књижицу. Кожни повез је био толико излизан да се боја више није могла препознати. Отворила ју је на месту где је била уметнута фотографија – стара школска слика из 1990. године, четврти гимназије, ред испред старог здања са високим прозорима. Марија је стајала у трећем реду, мало у страну од осталих, са осмехом који је био преширок за њено тадашње, још увек детиње лице.

„Ово је послала пре три године,“ рекла је Јелена. „Кад је млађа ћерка завршила основну. Написала је да је држи на полици у дневној соби. И да сваке године, на годишњицу матуре, извади је и дуго гледа.“

Милан је узео фотографију. Прсти су му дрхтали, али не од хладноће. Погледао је себе на слици са косом која му је падала преко чела, са осмехом који је био превише искрен да би био модеран. Поред њега, два места лево, стајала је Марија. Гледала је право у објектив, али је Милан знао да је у том тренутку гледала њега.

„Није те заборавила,“ наставила је Јелена. „Само је… изабрала. Има мужа, две ћерке. Кућу у Батајници, са баштом коју одржава викендом. Ради у малој издавачкој кући, уређује књиге поезије и прозе младих аутора. Пише и сама, али не објављује. Каже да је то само за њу. И за ћерке, кад буду довољно велике.“

„А зашто онда није…“ Милош је застао. Реченица му се сломила негде у грлу.

„Зато што живот није роман,“ одговорила је Јелена тихо, без икакве осуде. „Зато што је у једном тренутку, негде између двадесет и две и двадесет три године, схватила да ако остане, ако вас двоје покушате да наставите оно што сте тада били – све ће се распасти. Не зато што нисте волели довољно. Већ зато што сте волели превише. Превише за такав узак животни пут који нам нуди овај век. Превише за рачуне, за посао од осам до четири, за родитеље који питају ’када ћете децу’, за комшије који мере сваки поглед.“

Милан је дуго гледао ка Морави. Ледени комадићи су се сударали, тихо крцкали, па настављали пут. „Понекад се питао да ли је могао да је задржи. Да ли је једна реч, један корак, један позив могао да промени све. Али сада је знао – живот није низ пропуштених прилика, већ низ избора који нас воде тамо где морамо да стигнемо.“

„Знаш шта је смешно?“ рекао је на крају, а глас му је био храпав као код окорелих пушача. „Ја нисам дошао овде да је тражим назад. Нисам ни дошао да сазнам да ли ме још воли. Само сам хтео да сазнам… да ли сам био стваран. Да ли сам уопште постојао за неког другог осим за себе. Јер понекад, кад сам сам у стану, чини ми се да сам цео живот био само сенка која пролази поред прозора.“

Јелена се насмешила. Није то био весели смех. Био је то смех људи који су преживели довољно да више не верују ни у срећне крајеве ни у потпуне пропасти.

„Био си стваран,“ рекла је. „И још увек јеси. Она има ту фотографију. Има приче које прича ћеркама о дечаку који је писао песме на полеђини менија у старом млечном ресторану на Теразијама. Има успомену на то како сте једне јулске ноћи 1991. украли дрвени чамац испод моста и веслали до средине Мораве само да бисте гледали звезде. Има и нешто што ти никад није рекла – да је у Београд отишла са твојим стиховима у ранцу. Све их је сачувала. Не зато што те чека. Већ зато што је то био најбољи, најчистији део ње. Део који се никад више није вратио.“

Милан је осетио како му се нешто у грудима полако одмрзава. Није то био плач. Ни олакшање. Било је то нешто између као кад после дуге зиме први пут осетиш да ти кожа на рукама више није ледена.

„А знаш ли шта је још чудније?“ наставила је Јелена. „Пре годину дана, кад је била овде у посети родитељима у „Катанги“, прошла је овом истом стазом. Села је на ову клупу. Седела је дуго. И рекла ми је после, телефоном, да је схватила да више не тражи тебе. Тражила је девојчицу која је била она. И да је, на неки начин, нашла.“

Милан је први пут те вечери заиста погледао Јелену. Не као познаницу из прошлости. Као човека који је такође прешао дуг пут.

„А ти?“ упитао је. „Шта ти тражиш, Јелена?“

Она се насмејала, овај пут право, са малим борама у угловима очију. „Ја више ништа не тражим. Само понекад дођем овде. Да проверим да ли је река још увек иста. Да ли су клупе још увек мокре. Да ли стари платан на ушћу Раванице још увек памти.“

Устала је. Ветар јој је заиграо косу. Окренула се да пође, али се онда зауставила.

„Милане?“

„Да?“

„Ако те некад поново буде срамота што си волео тако јако… сети се да је то једино што нас чини живима. Све остало је само чекање. Чекање да неко други одлучи уместо нас. Чекање да време прође. Чекање да се сетимо.“

Отишла је полако стазом. Милан је остао да седи. Река је наставила свој пут. Лед се ломио. Месец се померао иза грана. А он је, први пут после много година, осетио да му је топло. Не у телу. У нечем много дубљем.

Није знао да ли ће икада поново видети Марију. Није знао ни да ли ће њене ћерке икада сазнати целу причу. Али знао је једно: да је љубав коју је дао није нестала. Само се преселила. Постала је део нечије друге реке. Постала је део њега самог.

Када је кренуо назад, снег је шкрипао под његовим корацима. Сваки корак био је тежак, али више није био празан. Као да је у њему било нешто ново – мир који није значио крај, већ почетак.

И тако је Милан, корачајући кроз снег, осетио да је део нечега већег од себе. Љубави које су прошле, лица која су нестала, приче које су остале недовршене – све је то текло заједно са Моравом. Без журбе. Без жаљења. Само даље. Као што је текла и пре двадесет пет година. Као што ће тећи и кад их више не буде.

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #velikaMorava

Нежна тишина

Прича о границама које нас чувају

Била сам осамнаестогодишња гимназијалка када сам се први пут заиста, опасно заљубила. Он је био наш професор – млад, неожењен, са оним тихим осмехом који ми је изгледао као да зна све тајне света, а ипак ништа не говори.

Покушавала сам на све могуће начине: погледима преко учионице, „случајним“ задржавањем после часа, смешним порукама на маргинама тестова, па чак и летњим хаљинама које су биле мало краће него што је требало. Али ништа. Увек је остајао љубазан, строг, недостижан. Никада није прешао границу. Ни милиметар.

Прошло је двадесет пет година. Имала сам проблем са сином – ништа страшно, али довољно да морам да одем у полицију. Ушла сам у канцеларију, погледала службеника за столом и застала као да ми је неко искључио струју. Он. Исти осмех, само мало уморнији. Исти поглед који ме је некада терао да црвеним. Само што сада није био професор. Био је полицајац.

На тренутак смо обоје ћутали. Ваздух је био густ од нечега што није било ни садашњост ни прошлост – нешто између.

„Не могу да верујем“, рекла сам, а глас ми је звучао млађе него што јесам.
„Ни ја“, одговорио је тихо. „Мислио сам да те никада више нећу видети.“

Сели смо. Причали смо о животу, о деци, о годинама које су прошле као да су украдене. А онда ми је реченица излетела сама:
„Знаш… ја сам те тада стварно желела. На све могуће глупе и не баш пристојне начине.“

Гледао ме је дуго, па спустио поглед на руке.
„И ја сам тебе желео“, рекао је скоро шапатом. „Био сам млад, нисам био од камена. Али… кодекс. Част. Сваки пут када бих помислио да попустим, сетио бих се шта би то значило за тебе, за мене, за мој позив. И онда бих се наљутио на себе што уопште размишљам о томе.“

Ћутали смо поново. Али овај пут тишина није била непријатна. Била је нежна. Као да смо коначно обоје могли да спустимо нешто тешко што смо носили деценијама.

„Хвала ти“, рекла сам. „Што си био бољи човек него што сам ја тада желела да будеш.“

Насмејао се тихо, онако како се смеје неко ко је дуго чекао да га неко разуме.
„А хвала теби“, рекао је, „што си остала она иста несташна девојка која ме је терала да се осећам живим.“

Погледала сам га тада, заиста погледала, први пут после четврт века без филтера, без стида, без професорске катедре између нас. Видела сам сребрне нити у коси на слепоочницама, ситне боре око очију које су се појавиле од смеха и брига, прстен на левој руци који ми раније није пао у очи. И он је гледао мене – не више ученицу, већ жену. Удату жену. Са ожиљцима од породице, са умором у погледу, са телом које више није осамнаестогодишње, али које је, изгледа, за њега и даље било опасно.

Тишина се променила. Постала је тешка, електрична, као пред олују.

„Још увек те желим“, рекла сам, тихо, скоро нечујно, као да се плашим да те речи не чује нико осим њега. „Не онако као тада. Горе. Дубље. Без икакве наде да ће ишта бити у реду.“

Није одмахнуо главом. Није узмакао. Само је дуже удахнуо, као да покушава да удахне храброст или да се сети како се дише.

„И ја“, рекао је на крају, гласом који је пукао на ивици. „Сваког проклетог дана у последњих двадесет пет година постојала је секунда, две, када бих помислио на тебе. И сваки пут сам себе мрзео због тога. А сада си овде… и мрзим се још више јер више не могу да се преварим да је то само сећање.“

Његова рука је лежала на столу, само неколико цсантиметара од моје. Није ме додирнуо. Али осећала сам топлоту. Као да је ваздух између наших прстију горео.

„Шта сад?“ упитала сам, а глас ми је дрхтао.

Није одговорио речима. Само ме је гледао на начин на који ме никада раније није смео да гледа – без узде, без кодекса, без свих оних правила која су нас некада штитила од нас самих. У тим очима сам видела све: глад, кривицу, чежњу, страх, и нешто што је личило на предају.

Врата канцеларије су била затворена.
Сат на зиду је откуцавао.
Негде у ходнику неко је викнуо име.

А ми смо стајали у том малом простору, удаљени тек толико да можемо да се додирнемо ако само једно од нас направи корак.

И нико од нас није направио тај корак.

Још увек.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #nežnaTišina

Нежна тишина

Прича о границама које нас чувају

Била сам осамнаестогодишња гимназијалка када сам се први пут заиста, опасно заљубила. Он је био наш професор – млад, неожењен, са оним тихим осмехом који ми је изгледао као да зна све тајне света, а ипак ништа не говори.

Покушавала сам на све могуће начине: погледима преко учионице, „случајним“ задржавањем после часа, смешним порукама на маргинама тестова, па чак и летњим хаљинама које су биле мало краће него што је требало. Али ништа. Увек је остајао љубазан, строг, недостижан. Никада није прешао границу. Ни милиметар.

Прошло је двадесет пет година. Имала сам проблем са сином – ништа страшно, али довољно да морам да одем у полицију. Ушла сам у канцеларију, погледала службеника за столом и застала као да ми је неко искључио струју. Он. Исти осмех, само мало уморнији. Исти поглед који ме је некада терао да црвеним. Само што сада није био професор. Био је полицајац.

На тренутак смо обоје ћутали. Ваздух је био густ од нечега што није било ни садашњост ни прошлост – нешто између.

„Не могу да верујем“, рекла сам, а глас ми је звучао млађе него што јесам.
„Ни ја“, одговорио је тихо. „Мислио сам да те никада више нећу видети.“

Сели смо. Причали смо о животу, о деци, о годинама које су прошле као да су украдене. А онда ми је реченица излетела сама:
„Знаш… ја сам те тада стварно желела. На све могуће глупе и не баш пристојне начине.“

Гледао ме је дуго, па спустио поглед на руке.
„И ја сам тебе желео“, рекао је скоро шапатом. „Био сам млад, нисам био од камена. Али… кодекс. Част. Сваки пут када бих помислио да попустим, сетио бих се шта би то значило за тебе, за мене, за мој позив. И онда бих се наљутио на себе што уопште размишљам о томе.“

Ћутали смо поново. Али овај пут тишина није била непријатна. Била је нежна. Као да смо коначно обоје могли да спустимо нешто тешко што смо носили деценијама.

„Хвала ти“, рекла сам. „Што си био бољи човек него што сам ја тада желела да будеш.“

Насмејао се тихо, онако како се смеје неко ко је дуго чекао да га неко разуме.
„А хвала теби“, рекао је, „што си остала она иста несташна девојка која ме је терала да се осећам живим.“

Погледала сам га тада, заиста погледала, први пут после четврт века без филтера, без стида, без професорске катедре између нас. Видела сам сребрне нити у коси на слепоочницама, ситне боре око очију које су се појавиле од смеха и брига, прстен на левој руци који ми раније није пао у очи. И он је гледао мене – не више ученицу, већ жену. Удату жену. Са ожиљцима од породице, са умором у погледу, са телом које више није осамнаестогодишње, али које је, изгледа, за њега и даље било опасно.

Тишина се променила. Постала је тешка, електрична, као пред олују.

„Још увек те желим“, рекла сам, тихо, скоро нечујно, као да се плашим да те речи не чује нико осим њега. „Не онако као тада. Горе. Дубље. Без икакве наде да ће ишта бити у реду.“

Није одмахнуо главом. Није узмакао. Само је дуже удахнуо, као да покушава да удахне храброст или да се сети како се дише.

„И ја“, рекао је на крају, гласом који је пукао на ивици. „Сваког проклетог дана у последњих двадесет пет година постојала је секунда, две, када бих помислио на тебе. И сваки пут сам себе мрзео због тога. А сада си овде… и мрзим се још више јер више не могу да се преварим да је то само сећање.“

Његова рука је лежала на столу, само неколико цсантиметара од моје. Није ме додирнуо. Али осећала сам топлоту. Као да је ваздух између наших прстију горео.

„Шта сад?“ упитала сам, а глас ми је дрхтао.

Није одговорио речима. Само ме је гледао на начин на који ме никада раније није смео да гледа – без узде, без кодекса, без свих оних правила која су нас некада штитила од нас самих. У тим очима сам видела све: глад, кривицу, чежњу, страх, и нешто што је личило на предају.

Врата канцеларије су била затворена.
Сат на зиду је откуцавао.
Негде у ходнику неко је викнуо име.

А ми смо стајали у том малом простору, удаљени тек толико да можемо да се додирнемо ако само једно од нас направи корак.

И нико од нас није направио тај корак.

Још увек.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #nežnaTišina

ПРЕДЕЛИ ЗА ЗАШТИТУ У ЋУПРИЈИ

Прошла је деценија од када сам с уваженим професором Кенетом два дана обилазио територију општине Ћуприја. За успомену на дивно дружење остале су ми многобројне фотографије и видео записи, али и један текст вредан пажње чак и данас. Преносим га у целини без измена тако да свако може да има свој суд о томе шта је урађено у протеклих десет година:

1. СЕКВОЈА У ЦЕНТРУ ГРАДА,  у урбаном делу Ћуприје налази се секвоја, угрожена врста дрвенастих биљака из породице чемпреса, која спада у ред највишег дрвећа на свету.
2. МОРАВСКИ ПАРК, Моравски парк се налази у непосредној близини урбаног центра Ћуприје уз обалу Велике Мораве. Овај предео је извор свежине у граду, обилује шетачким стазама и погодан је за одмор и рекреацију.  Из парка се пружа поглед на Велику Мораву, читавим простирањем парка, као и на остатке мостова из различитих историјских периода, римског,  аустро-угарског, турског, као и гвозденог моста који је настао као последица ратне репарације Немачке над Србијом у Првом светском рату, 1922. године, а који је и данас у функцији. На територији овог предела, или у његовој непосредној близини у прошлости су се дешавали многи значајни сусрети, као нпр. сусрет Стефана Немање, Великог жупана Србије и немачког цара Фридриха Барбаросе 1189. године, Стефана Првовенчаног и угарског краља Андрије 2. 1215. године, Милоша Обреновића и Марашли-Али паше 1815. године.
3. ОСТАТЦИ СЕВЕРОИСТОЧНЕ КУЛЕ РИМСКОГ ГРАДА „HORREUM MARGI“, у непосредној близини урбаног центра града, на обали реке Раванице, у дворишту градског музеја.  Сама кула је део већег римског насељ (града) из првог века нове ере „HORREUM MARGI“,  који је био значајан војни, трговински и пољопривредни центар у римској областо Мезија Супериор.
4. РЕКА МИРОСАВА настаје у селу Паљану од Зубровске реке и Медарског потока. На месту настанка реке Миросаве се налазе и изворишта Немање,  где је према народном предању Свети Сава измирио завађену браћу Стефана и Вукана, по чему је река и добила име.
5. ИЗВОР НЕМАЊА је извор пијаће воде којим се и данас снабдева један део становништва Ћуприје, из кога је, највероватније,  кретала једна линија римског водовода која је снабдевала водом каструм Horeum Margi од 1-4. в.н.е, а који данашње име носи по предању да је водом са тог извора Стефан Немања излечио свој вид. Непосредна околина изворишта је под посебном санитарном заштитом. Околина обилује карактеристичним биљним заједницама око самог водотока и на обронцима околних брда  (шумама), а посебно је интересантно брдо тзв. Бостава на којој се налази сађена четинарска шума. Од самог изворишта до  Манастира Раванице се налази маркирана пешачка стаза.
6. МАНАСТИР РАВАНИЦА, задужбина Светог кнеза Лазара, у коме данас почивају његове мошти, саграђена у близини врела реке Раванице у 14. веку. представља бисер српске средњевековне уметности  с краја 14. века и одликује се карактеристичном архитектуром и живописом који се у историји уметности назива Моравска школа. Црква са остатцима камених пиргова и амбијентом шуме даје утисак складног односа човековог утицаја на предео.
7. ЗНАМЕНИТО МЕСТО ИВАНКОВАЦ, спомен парк, посвећен првој победи српских устаника над регуларном турском војском у Првом српском устанку 1805. године. У амбијенту парка постоје и остатци шанчева из тог периода, као и споменик Миленку Стојковићу који је командовао битком на српској страни. Занимљива је легенда која каже да је са овог места опалио први терешњев топ у Првом српском устанку, као и да је припити Стева писар, измоливши од Вожда Карађорђа да опали куршум из топа смртно ранио Хафиз-пашу, чији се чадор налазио на супротној, Параћинској, страни.
8. ХРАСТ ЗАПИС у селу Паљану стар преко 100 година.
9. ВИНОГРАДИ НА ВЕЗИРОВЦУ,  потез винограда на Везировом брду код Ћуприје на тлу погодном за узгајање винограда, пре другог светског рата ова делатност је била распрострањена на овом тлу. Од  2003. године виноградари из овог краја покренули су иницијативу и изградили Виноградарску кућу на темељима Општинске куће на Везировцу, након чега се бележи повећан број обновљених винограда на овом потезу. Виноградари и произвођачи вина који имају винограде на овој локацији су добитници више награда на разним националним и регионалним такмичењима и фестивалима вина.
10. ПОЉОПРИВРЕДНО ДОБРО ДОБРИЧЕВО  настало тако што је Кнез Милош Обреновић  за време своје владавине  поклонио 800 ха најплодније моравске земље држави Србији. Ово пољопривредно добро је током 20 века достигло величину од скоро 3.000 ха ораница. Сада се „добричевско земљиште“ у државној својини простире на површини од скоро 1.100 ха. На самом добру постоје неколико архитектонски веома вредних објеката као што су вила кнеза Милоша и штале које су направљене за коње јер је у оквиру пољопривредног добра постојала и аргела коња. Аргела коња је постојала све до 1962. године када је Јосип Броз све коње липицанере који су ту били смештени и одгајани поклонио етиопијском цару Хаилу Селасију. Добро је добило име по извесној Добрили из ћуприсјког села Паљана, која је наводно била љубавница кнеза Милоша, а Љубичево по супрузи кнеза Милоша, Љубици. За Добрилу и кнегињу Љубицу је везана и легенда о проклетству које је кнегиња бацила на кнеза због његове везе са Добрилом. 
11. ЈЕЗЕРО МУЋАВА  се налази североисточно од Ћуприје, између путева који воде из села Супска ка Иванковцу. Сам пут пролази кроз виноград Рубина АД Крушевац који је у површини од  200 ха и малази се на државном пољопривредном земљишту. Од грожђа из овог виниграда се прави познато вино са заштићеним географским пореклом Тера Лазарика, АД Рубин. Језеро је вештачка акумулација настала преграђивањем Мућавског потока у сврху наводњавања обрадивих површина које су припадале пољопривредном добру Добричева.  Ово језеро је неискоришћени туристички потенцијал општине Ћуприја пре свега због сачуваног микро окружења, а које се огледа кроз могућност развоја рекреативног туризма, ловног и риболовног, винског туризма итд.
12. ЈЕЗЕРО ВЕЗИРОВАЦ налази се поред Ћуприје на Везировом брду. Настало је преграђивањем  Ћупријског потока. Порибљено је и погодно за риболов.
13. ГРАДСКА ПЛАЖА се налази у непосредној близини урбаног центра Ћуприје на Великој Морави  преко пута  Моравског парка. Уз плажу се налази пространи плато који је насут камењем  где се одржавају бројне значајне манифестације. Као што су концерти и манифестације, спортска крос дешавања и сл. Уз обалу Велике Мораве поред Градске плаже се налази шума са многобројним стазама за шетњу. 
14. ИЗЛЕТИШТЕ ВАВИЛО се налази на обали реке Раванице на регионалном путу Ћуприја-Сењски рудник на неколико километара после манастира Раванице и  мање од 5 км до Сењског Рудника, општ. Деспотвац. Окружено је обронцима кучајских планина на којима доминирају биљне заједнице храста и букве и осталог дрвећа.
15. ПЕЋИНЕ ЋУПРИЈСКОГ КРАЈА чини неколико познатих пећина од којих је већина неистражених. Најпознатија је Раваничка пећина која се налази непосредно иза манастира Раванице. Постоји легенда да је та пећина спојена са Лазаревом пећином у месту Злот које се налази са друге стране Кучајских планина, 35-40 км источно од манастира Раванице. У непосредној близини ове пећине налазе се и Мириловска пећина, као и Милкина пећина позната као скровиште хајдука у прошлости овог краја. У подножију Кучајских планина у селу Бигреница налази се мноштво пећина Ђокина пећина, Печеканова пећина, пећина у Равној вучини, пећина у центру Бигренице, Немањина пећина и пећина у Зубрави.
16. ЛОКАЛИТЕТ СТУБЛИНА је археолошко налазиште које се налази на 4 километра од центра Ћуприје у селу Супска. Овај локалитет је био познат још пре Другог светског рата. Богати археолошки материјал који је тамо пронађен припада фази Винчанске културе. Стручна археолошка јавност сматра да је овај локалитет, на простору Србије, после локалитета у Винчи, пружио највише информацији и употпунио слику стратиграфије и интерне еволуције винчанске групе.
17. СЕЛО БИГРЕНИЦА И СТАРО СЕЛО  су два сеоска насеља, на територији општина Ћуприја, са најразноврснијим пејзажима, биљним заједницама и карактеристичним руралним одликама. У овим сеоским месним заједницама претежно живи Влашки живаљ, па су и обичаји, култура и сам фолклор специфични и веома важни. Села се налазе на обронцима Кучајских планина на просечној надморској висини од 450 метара. Бигреница је по пространству једно од највећих села у Србији. Простире се на површини од 4.792 ха. На територији ове 2 месне заједнице се налазе велика пространства биљних заједница букве и храста. Такође, постоји више од 15 извора, као и неколико мањих клисура које чине пејзаж несвакидашњим и интересантним.
18.   ЈОВАЧКО ВИНОГОРЈЕ  И ЈОВАЧКИ ПОДРУМ. Село Јовац  је познато по добром грожђу и вину. Јовачко виногорје припада рејону Три Мораве. Део села се налази на падинама планине Јухор, а део у равном делу Велике Мораве. Током 1908. је основана прва земљорадничка задруга која се бавила производњом винове лозе и вина. Задруга је увек бројала преко 60 задругара. Задругари су 1922. године направили вински подрум. О даљем развоју производње вина и винског тадругарства у селу Јовац говори податак да је задруга 1937. година извозила вино за Аустрију и Немачку.  

Драган Миловановић – Кене је један од оснивача истраживачког центра Петница. Познат је по многим ТВ емисијама на којима је на популаран начин објашњавао науку.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Kene

ПРЕДЕЛИ ЗА ЗАШТИТУ У ЋУПРИЈИ

Прошла је деценија од када сам с уваженим професором Кенетом два дана обилазио територију општине Ћуприја. За успомену на дивно дружење остале су ми многобројне фотографије и видео записи, али и један текст вредан пажње чак и данас. Преносим га у целини без измена тако да свако може да има свој суд о томе шта је урађено у протеклих десет година:

1. СЕКВОЈА У ЦЕНТРУ ГРАДА,  у урбаном делу Ћуприје налази се секвоја, угрожена врста дрвенастих биљака из породице чемпреса, која спада у ред највишег дрвећа на свету.
2. МОРАВСКИ ПАРК, Моравски парк се налази у непосредној близини урбаног центра Ћуприје уз обалу Велике Мораве. Овај предео је извор свежине у граду, обилује шетачким стазама и погодан је за одмор и рекреацију.  Из парка се пружа поглед на Велику Мораву, читавим простирањем парка, као и на остатке мостова из различитих историјских периода, римског,  аустро-угарског, турског, као и гвозденог моста који је настао као последица ратне репарације Немачке над Србијом у Првом светском рату, 1922. године, а који је и данас у функцији. На територији овог предела, или у његовој непосредној близини у прошлости су се дешавали многи значајни сусрети, као нпр. сусрет Стефана Немање, Великог жупана Србије и немачког цара Фридриха Барбаросе 1189. године, Стефана Првовенчаног и угарског краља Андрије 2. 1215. године, Милоша Обреновића и Марашли-Али паше 1815. године.
3. ОСТАТЦИ СЕВЕРОИСТОЧНЕ КУЛЕ РИМСКОГ ГРАДА „HORREUM MARGI“, у непосредној близини урбаног центра града, на обали реке Раванице, у дворишту градског музеја.  Сама кула је део већег римског насељ (града) из првог века нове ере „HORREUM MARGI“,  који је био значајан војни, трговински и пољопривредни центар у римској областо Мезија Супериор.
4. РЕКА МИРОСАВА настаје у селу Паљану од Зубровске реке и Медарског потока. На месту настанка реке Миросаве се налазе и изворишта Немање,  где је према народном предању Свети Сава измирио завађену браћу Стефана и Вукана, по чему је река и добила име.
5. ИЗВОР НЕМАЊА је извор пијаће воде којим се и данас снабдева један део становништва Ћуприје, из кога је, највероватније,  кретала једна линија римског водовода која је снабдевала водом каструм Horeum Margi од 1-4. в.н.е, а који данашње име носи по предању да је водом са тог извора Стефан Немања излечио свој вид. Непосредна околина изворишта је под посебном санитарном заштитом. Околина обилује карактеристичним биљним заједницама око самог водотока и на обронцима околних брда  (шумама), а посебно је интересантно брдо тзв. Бостава на којој се налази сађена четинарска шума. Од самог изворишта до  Манастира Раванице се налази маркирана пешачка стаза.
6. МАНАСТИР РАВАНИЦА, задужбина Светог кнеза Лазара, у коме данас почивају његове мошти, саграђена у близини врела реке Раванице у 14. веку. представља бисер српске средњевековне уметности  с краја 14. века и одликује се карактеристичном архитектуром и живописом који се у историји уметности назива Моравска школа. Црква са остатцима камених пиргова и амбијентом шуме даје утисак складног односа човековог утицаја на предео.
7. ЗНАМЕНИТО МЕСТО ИВАНКОВАЦ, спомен парк, посвећен првој победи српских устаника над регуларном турском војском у Првом српском устанку 1805. године. У амбијенту парка постоје и остатци шанчева из тог периода, као и споменик Миленку Стојковићу који је командовао битком на српској страни. Занимљива је легенда која каже да је са овог места опалио први терешњев топ у Првом српском устанку, као и да је припити Стева писар, измоливши од Вожда Карађорђа да опали куршум из топа смртно ранио Хафиз-пашу, чији се чадор налазио на супротној, Параћинској, страни.
8. ХРАСТ ЗАПИС у селу Паљану стар преко 100 година.
9. ВИНОГРАДИ НА ВЕЗИРОВЦУ,  потез винограда на Везировом брду код Ћуприје на тлу погодном за узгајање винограда, пре другог светског рата ова делатност је била распрострањена на овом тлу. Од  2003. године виноградари из овог краја покренули су иницијативу и изградили Виноградарску кућу на темељима Општинске куће на Везировцу, након чега се бележи повећан број обновљених винограда на овом потезу. Виноградари и произвођачи вина који имају винограде на овој локацији су добитници више награда на разним националним и регионалним такмичењима и фестивалима вина.
10. ПОЉОПРИВРЕДНО ДОБРО ДОБРИЧЕВО  настало тако што је Кнез Милош Обреновић  за време своје владавине  поклонио 800 ха најплодније моравске земље држави Србији. Ово пољопривредно добро је током 20 века достигло величину од скоро 3.000 ха ораница. Сада се „добричевско земљиште“ у државној својини простире на површини од скоро 1.100 ха. На самом добру постоје неколико архитектонски веома вредних објеката као што су вила кнеза Милоша и штале које су направљене за коње јер је у оквиру пољопривредног добра постојала и аргела коња. Аргела коња је постојала све до 1962. године када је Јосип Броз све коње липицанере који су ту били смештени и одгајани поклонио етиопијском цару Хаилу Селасију. Добро је добило име по извесној Добрили из ћуприсјког села Паљана, која је наводно била љубавница кнеза Милоша, а Љубичево по супрузи кнеза Милоша, Љубици. За Добрилу и кнегињу Љубицу је везана и легенда о проклетству које је кнегиња бацила на кнеза због његове везе са Добрилом. 
11. ЈЕЗЕРО МУЋАВА  се налази североисточно од Ћуприје, између путева који воде из села Супска ка Иванковцу. Сам пут пролази кроз виноград Рубина АД Крушевац који је у површини од  200 ха и малази се на државном пољопривредном земљишту. Од грожђа из овог виниграда се прави познато вино са заштићеним географским пореклом Тера Лазарика, АД Рубин. Језеро је вештачка акумулација настала преграђивањем Мућавског потока у сврху наводњавања обрадивих површина које су припадале пољопривредном добру Добричева.  Ово језеро је неискоришћени туристички потенцијал општине Ћуприја пре свега због сачуваног микро окружења, а које се огледа кроз могућност развоја рекреативног туризма, ловног и риболовног, винског туризма итд.
12. ЈЕЗЕРО ВЕЗИРОВАЦ налази се поред Ћуприје на Везировом брду. Настало је преграђивањем  Ћупријског потока. Порибљено је и погодно за риболов.
13. ГРАДСКА ПЛАЖА се налази у непосредној близини урбаног центра Ћуприје на Великој Морави  преко пута  Моравског парка. Уз плажу се налази пространи плато који је насут камењем  где се одржавају бројне значајне манифестације. Као што су концерти и манифестације, спортска крос дешавања и сл. Уз обалу Велике Мораве поред Градске плаже се налази шума са многобројним стазама за шетњу. 
14. ИЗЛЕТИШТЕ ВАВИЛО се налази на обали реке Раванице на регионалном путу Ћуприја-Сењски рудник на неколико километара после манастира Раванице и  мање од 5 км до Сењског Рудника, општ. Деспотвац. Окружено је обронцима кучајских планина на којима доминирају биљне заједнице храста и букве и осталог дрвећа.
15. ПЕЋИНЕ ЋУПРИЈСКОГ КРАЈА чини неколико познатих пећина од којих је већина неистражених. Најпознатија је Раваничка пећина која се налази непосредно иза манастира Раванице. Постоји легенда да је та пећина спојена са Лазаревом пећином у месту Злот које се налази са друге стране Кучајских планина, 35-40 км источно од манастира Раванице. У непосредној близини ове пећине налазе се и Мириловска пећина, као и Милкина пећина позната као скровиште хајдука у прошлости овог краја. У подножију Кучајских планина у селу Бигреница налази се мноштво пећина Ђокина пећина, Печеканова пећина, пећина у Равној вучини, пећина у центру Бигренице, Немањина пећина и пећина у Зубрави.
16. ЛОКАЛИТЕТ СТУБЛИНА је археолошко налазиште које се налази на 4 километра од центра Ћуприје у селу Супска. Овај локалитет је био познат још пре Другог светског рата. Богати археолошки материјал који је тамо пронађен припада фази Винчанске културе. Стручна археолошка јавност сматра да је овај локалитет, на простору Србије, после локалитета у Винчи, пружио највише информацији и употпунио слику стратиграфије и интерне еволуције винчанске групе.
17. СЕЛО БИГРЕНИЦА И СТАРО СЕЛО  су два сеоска насеља, на територији општина Ћуприја, са најразноврснијим пејзажима, биљним заједницама и карактеристичним руралним одликама. У овим сеоским месним заједницама претежно живи Влашки живаљ, па су и обичаји, култура и сам фолклор специфични и веома важни. Села се налазе на обронцима Кучајских планина на просечној надморској висини од 450 метара. Бигреница је по пространству једно од највећих села у Србији. Простире се на површини од 4.792 ха. На територији ове 2 месне заједнице се налазе велика пространства биљних заједница букве и храста. Такође, постоји више од 15 извора, као и неколико мањих клисура које чине пејзаж несвакидашњим и интересантним.
18.   ЈОВАЧКО ВИНОГОРЈЕ  И ЈОВАЧКИ ПОДРУМ. Село Јовац  је познато по добром грожђу и вину. Јовачко виногорје припада рејону Три Мораве. Део села се налази на падинама планине Јухор, а део у равном делу Велике Мораве. Током 1908. је основана прва земљорадничка задруга која се бавила производњом винове лозе и вина. Задруга је увек бројала преко 60 задругара. Задругари су 1922. године направили вински подрум. О даљем развоју производње вина и винског тадругарства у селу Јовац говори податак да је задруга 1937. година извозила вино за Аустрију и Немачку.  

Драган Миловановић – Кене је један од оснивача истраживачког центра Петница. Познат је по многим ТВ емисијама на којима је на популаран начин објашњавао науку.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Kene

ВОЈНИЧКЕ ТАЈНЕ

Седео сам с другарима у кафићу на скверу. Нисмо чекали да се пивске кригле загреју на врућини. Млада конобарица нас је стално обилазила.

Гледао сам у празан трг када се појавила времешна госпођа са сунцобраном. Шминка је само истицала њене године. А тачно пре тридесет година умиљавала се око мене. Тада је била згодна, рекло би се атрактивна за Ћуприју. Неко ме је научио да се у себи увек запитам шта нека особа жели од мене када је тако слаткоречива. Посебно жене имају неки циљ, јер праве даме чекају да им мушкарац први приђе.

Годину дана касније сам сазнао да је она требало да ме компромитује. Није ме интересовало ко је био тадашњи њен налогодавац.

На стратешкој тачки где се спајају Велика Морава и Раваница, Римљани су подигли каструм Horreum Margi или у преводу „Житницу Мораве“. Ово утврђење на високој заравни, коју река никада није поплавила, било је кључни центар на Via Militaris. Чак и тада, интриге су цветале: прерушене уходе из варварских племена крале су планове бедема римског каструма који је био опасан високим кулама, а лепе робиње у шаторима ислужених легионара извлачиле су тајне од пијаних центуриона. Темељи издаје и лојалности постављени су давно.

У касарни, још од римских времена, људске судбине испреплетале су се са тајним друштвима и завереним плановима. Легенде говоре о сенкама које су шапутале у мраку, о љубавима које су биле више од страсти, и о издајама које су мењале ток историје.

Године 1837, по налогу кнеза Милоша, подигнута је прва стална касарна на истом узвишењу као Хореум Марги. Магла Мораве мешала се са звуком потковица, а школа за пешадију и артиљерију рађала је нову војску.

Међутим турске сенке нису нестале. Ухода Димитрије, прерушен у сељака из оближњег села, шуњао се око ергеле и крао планове топова. Његова саучесница, лепа кафанска певачица Мара, позната по заводљивом гласу и тамним очима, шармирала је младе официре са ноћним чашама ракије. У интимним тренуцима извлачила је тајне о рововима понтоњераца и положајима мостова. Када је Димитрије ухваћен 1852. и обешан на бедему касарне, Мара је побегла преко Мораве са мапама у недрима, али њена издаја коштила је неколико живота у пограничним сукобима.

Војвода Војислав Танкосић, легендарни комита и члан Црне руке, основао је 1907. логор у врбацима око Велике Мораве. Млади добровољци учили су герилску борбу, а ћупријски гарнизон је постао тајна капија слободе.

Међу њима се увукао шпијун Франц, Аустријанац под лажним именом Петар, који је продавао тајне комитске обуке мађарским обавештајцима. Франц је био шармантан, али опрезан – његова слаба тачка била је Софија, позната као „Моравска ружа“, проститутка из локалног бордела са телом као скулптура и очима које су криле тајне. Софија је у постељи са пијаним комитама слушала приче о плановима, преносећи их Францу за златнике и обећања о животу у Бечу. Када је Танкосић посумњао – а био је познат по оштром оку за издајнике – Франц је нестао у герилској заседи, а Софија је ухваћена. Пре него што је нестала у моравским врбацима, шапнула је једном младом комити: „Љубав и издаја иду руку под руку, као комите и сенке.“ Њена судбина постала је мистерија, али параноја је остала у гарнизону.

Од 1911, ћупријска касарна постаје Артиљеријска подофицирска школа. Ергела коња, мирис барута и сена – Ћуприја је постала елитни центар. Балкански ратови и Први светски рат донели су славу, али и сенке.

Официр Стеван, талентовани артиљерац са коцкарским дуговима, продавао је војне планове аустријским шпијунима. Његова љубавница Ана, заводљива проститутка из бордела уз Мораву, са осмехом који је топио лед и телом које је мамило официре, извлачила је тајне у ноћима страсти. Ана није била само тело; била је паметна, говорила је немачки и француски, и сањала о животу ван Ћуприје. Када је Стеван разоткривен 1915, Ана је побегла са уходом Хансом, немачким агентом. Њене информације помогле су немачким војницима, коштавши стотине живота мештана, али касније, у егзилу, Ана је наводно покајнички шапутала: „Издаја је слатка док траје, али горка заувек.“

Немачки тенкови 1941. освајају гарнизон. Касарна постаје логор, али отпор буја у младим Ћупричанима.

Гестаповац Ото, прерушен у трговца колонијалном робом, надгледао је заробљенике. Његова саучесница Лена, проститутка у немачком клубу,  са плавом косом и очима које су ласкале – играла је двоструку игру. Од пијаних СС-оваца извлачила је тајне о железничким транспортима и прослеђивала их партизанима. Лена је била храбра, али усамљена; сањала је о слободи, али је знала цену. Када је Ото открио издају 1942, Лена је тајно стрељана поред Мораве – њене последње речи су биле инаџијске: „За Србију вреди умрети.“

Артиљеријска школа је обнављена по завршетку Другог светског рата, па су Пасуљанске ливаде тутњале од вежби. Хладни рат између Стаљина и европских лидера доносио је нове сенке. Неутралност Југославије је постала непознаница великим светским силама.

Капетан Милан, идеалиста разочаран системом, постао је агент КГБ-а, продајући тајне о америчким војним системима. Његова љубавница Ружа, кафанска певачица са гласом као Морава – лепа, духовита, али са тајном прошлошћу – слушала је пијане монологе официра и прослеђивала их западном дипломати Џону. Ружа није волела издају; волела је Милана, али и новац за бољи живот. Када је војна контраобавештајна служба ухватила Милана 1968, Ружа је побегла у Београд, остављајући писмо: „Тајне су као љубав – уништавају оне који их чувају.“

Деведесете туга, 1999. бомбе разарају празну ћупријску касарну 8. априла.

Чак и тада, официр Драган, под притиском санкција, продавао је важне војне координате западним шпијунима. Његова партнерка, проститутка „Морава“ из локалног бара – млада, очајна, са ожиљцима од рата локалних гангстерских кланова – сазнавала је тајне и прослеђивала их Драгану за освету. Када је сазнала да је Драган погинуо негде на Косову, свратила је у цркву да запали свећу шапћући: „Издаја је последња тајна коју носиш у гроб.“

У сенкама гарнизона и вароши, некадашње турске касабе, појављују се и мистериозне личности које су оставиле траг у историји и легендама које старији Ћупричани све ређе препричавају.

Апис, вођа Црне руке, био је човек чије су речи и дела одјекивали кроз ходнике касарне. Његова мрежа тајних друштава и завереника прожимала је све слојеве друштва, а његове намере биле су обавијене мистеријом и страхом.

Макарије, старешина манастира Раваница, био је духовни чувар који је утицао на војнике и цивиле. Његове молитве и савети били су светло у мраку ратних година, али и тајне које је чувало његово братство. Исповест Аписа у монтираном процесу Макарије је однео у Бањицу где су га Немци стрељали.

Надежда Петровић, велика сликарка и хуманитарка, основала је Коло сестара, организацију која је пружала помоћ рањеницама и војницима. Њена храброст и љубав према народу били су инспирација многима, а њена прича прожима се кроз судбине војника. Остала је у сећању њена посета манастиру Раваници и Сењском Руднику.

У мраку касарне, док су сенке шапутале, љубав и издаја су се преплитале као плетенице судбине. Остале су приче, сада само приче, о официру Димитрију и певачици Мари,  о Софији која је својом лепотом и умом играла опасну игру између љубави и издаје, заљубљена у обећања Франца, о Стевану и Ани, о Лени и Оту, о Милану и Ружи, о Драгану и „Морави“.

Сваког дана настаје нека нова мистерија. Сваки човек има своју цену.

Две недеље пре почетка бомбардовања Југославије 1999. године, тада непознати официр поставио је електронски уређај на једној коти код железничког моста. Тај уређај наводио је томахавке и друге летилице на циљеве у Србији.

Откривање имена овог официра, издајника, остаје сенка која и даље вреба у рушевинама гарнизона. А рушевине шапућу о херојима и издајницима: Димитрије и Мара, Франц и Софија, Стеван и Ана, Ото и Лена, Милан и Ружа, Драган и „Морава“. Од римских ухода до НАТО бомби, гарнизон Ћуприја је био поприште части и издаје, љубави и мржње. У магли Мораве, тајне још живе.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #vojničkeTajne

ВОЈНИЧКЕ ТАЈНЕ

Седео сам с другарима у кафићу на скверу. Нисмо чекали да се пивске кригле загреју на врућини. Млада конобарица нас је стално обилазила.

Гледао сам у празан трг када се појавила времешна госпођа са сунцобраном. Шминка је само истицала њене године. А тачно пре тридесет година умиљавала се око мене. Тада је била згодна, рекло би се атрактивна за Ћуприју. Неко ме је научио да се у себи увек запитам шта нека особа жели од мене када је тако слаткоречива. Посебно жене имају неки циљ, јер праве даме чекају да им мушкарац први приђе.

Годину дана касније сам сазнао да је она требало да ме компромитује. Није ме интересовало ко је био тадашњи њен налогодавац.

На стратешкој тачки где се спајају Велика Морава и Раваница, Римљани су подигли каструм Horreum Margi или у преводу „Житницу Мораве“. Ово утврђење на високој заравни, коју река никада није поплавила, било је кључни центар на Via Militaris. Чак и тада, интриге су цветале: прерушене уходе из варварских племена крале су планове бедема римског каструма који је био опасан високим кулама, а лепе робиње у шаторима ислужених легионара извлачиле су тајне од пијаних центуриона. Темељи издаје и лојалности постављени су давно.

У касарни, још од римских времена, људске судбине испреплетале су се са тајним друштвима и завереним плановима. Легенде говоре о сенкама које су шапутале у мраку, о љубавима које су биле више од страсти, и о издајама које су мењале ток историје.

Године 1837, по налогу кнеза Милоша, подигнута је прва стална касарна на истом узвишењу као Хореум Марги. Магла Мораве мешала се са звуком потковица, а школа за пешадију и артиљерију рађала је нову војску.

Међутим турске сенке нису нестале. Ухода Димитрије, прерушен у сељака из оближњег села, шуњао се око ергеле и крао планове топова. Његова саучесница, лепа кафанска певачица Мара, позната по заводљивом гласу и тамним очима, шармирала је младе официре са ноћним чашама ракије. У интимним тренуцима извлачила је тајне о рововима понтоњераца и положајима мостова. Када је Димитрије ухваћен 1852. и обешан на бедему касарне, Мара је побегла преко Мораве са мапама у недрима, али њена издаја коштила је неколико живота у пограничним сукобима.

Војвода Војислав Танкосић, легендарни комита и члан Црне руке, основао је 1907. логор у врбацима око Велике Мораве. Млади добровољци учили су герилску борбу, а ћупријски гарнизон је постао тајна капија слободе.

Међу њима се увукао шпијун Франц, Аустријанац под лажним именом Петар, који је продавао тајне комитске обуке мађарским обавештајцима. Франц је био шармантан, али опрезан – његова слаба тачка била је Софија, позната као „Моравска ружа“, проститутка из локалног бордела са телом као скулптура и очима које су криле тајне. Софија је у постељи са пијаним комитама слушала приче о плановима, преносећи их Францу за златнике и обећања о животу у Бечу. Када је Танкосић посумњао – а био је познат по оштром оку за издајнике – Франц је нестао у герилској заседи, а Софија је ухваћена. Пре него што је нестала у моравским врбацима, шапнула је једном младом комити: „Љубав и издаја иду руку под руку, као комите и сенке.“ Њена судбина постала је мистерија, али параноја је остала у гарнизону.

Од 1911, ћупријска касарна постаје Артиљеријска подофицирска школа. Ергела коња, мирис барута и сена – Ћуприја је постала елитни центар. Балкански ратови и Први светски рат донели су славу, али и сенке.

Официр Стеван, талентовани артиљерац са коцкарским дуговима, продавао је војне планове аустријским шпијунима. Његова љубавница Ана, заводљива проститутка из бордела уз Мораву, са осмехом који је топио лед и телом које је мамило официре, извлачила је тајне у ноћима страсти. Ана није била само тело; била је паметна, говорила је немачки и француски, и сањала о животу ван Ћуприје. Када је Стеван разоткривен 1915, Ана је побегла са уходом Хансом, немачким агентом. Њене информације помогле су немачким војницима, коштавши стотине живота мештана, али касније, у егзилу, Ана је наводно покајнички шапутала: „Издаја је слатка док траје, али горка заувек.“

Немачки тенкови 1941. освајају гарнизон. Касарна постаје логор, али отпор буја у младим Ћупричанима.

Гестаповац Ото, прерушен у трговца колонијалном робом, надгледао је заробљенике. Његова саучесница Лена, проститутка у немачком клубу,  са плавом косом и очима које су ласкале – играла је двоструку игру. Од пијаних СС-оваца извлачила је тајне о железничким транспортима и прослеђивала их партизанима. Лена је била храбра, али усамљена; сањала је о слободи, али је знала цену. Када је Ото открио издају 1942, Лена је тајно стрељана поред Мораве – њене последње речи су биле инаџијске: „За Србију вреди умрети.“

Артиљеријска школа је обнављена по завршетку Другог светског рата, па су Пасуљанске ливаде тутњале од вежби. Хладни рат између Стаљина и европских лидера доносио је нове сенке. Неутралност Југославије је постала непознаница великим светским силама.

Капетан Милан, идеалиста разочаран системом, постао је агент КГБ-а, продајући тајне о америчким војним системима. Његова љубавница Ружа, кафанска певачица са гласом као Морава – лепа, духовита, али са тајном прошлошћу – слушала је пијане монологе официра и прослеђивала их западном дипломати Џону. Ружа није волела издају; волела је Милана, али и новац за бољи живот. Када је војна контраобавештајна служба ухватила Милана 1968, Ружа је побегла у Београд, остављајући писмо: „Тајне су као љубав – уништавају оне који их чувају.“

Деведесете туга, 1999. бомбе разарају празну ћупријску касарну 8. априла.

Чак и тада, официр Драган, под притиском санкција, продавао је важне војне координате западним шпијунима. Његова партнерка, проститутка „Морава“ из локалног бара – млада, очајна, са ожиљцима од рата локалних гангстерских кланова – сазнавала је тајне и прослеђивала их Драгану за освету. Када је сазнала да је Драган погинуо негде на Косову, свратила је у цркву да запали свећу шапћући: „Издаја је последња тајна коју носиш у гроб.“

У сенкама гарнизона и вароши, некадашње турске касабе, појављују се и мистериозне личности које су оставиле траг у историји и легендама које старији Ћупричани све ређе препричавају.

Апис, вођа Црне руке, био је човек чије су речи и дела одјекивали кроз ходнике касарне. Његова мрежа тајних друштава и завереника прожимала је све слојеве друштва, а његове намере биле су обавијене мистеријом и страхом.

Макарије, старешина манастира Раваница, био је духовни чувар који је утицао на војнике и цивиле. Његове молитве и савети били су светло у мраку ратних година, али и тајне које је чувало његово братство. Исповест Аписа у монтираном процесу Макарије је однео у Бањицу где су га Немци стрељали.

Надежда Петровић, велика сликарка и хуманитарка, основала је Коло сестара, организацију која је пружала помоћ рањеницама и војницима. Њена храброст и љубав према народу били су инспирација многима, а њена прича прожима се кроз судбине војника. Остала је у сећању њена посета манастиру Раваници и Сењском Руднику.

У мраку касарне, док су сенке шапутале, љубав и издаја су се преплитале као плетенице судбине. Остале су приче, сада само приче, о официру Димитрију и певачици Мари,  о Софији која је својом лепотом и умом играла опасну игру између љубави и издаје, заљубљена у обећања Франца, о Стевану и Ани, о Лени и Оту, о Милану и Ружи, о Драгану и „Морави“.

Сваког дана настаје нека нова мистерија. Сваки човек има своју цену.

Две недеље пре почетка бомбардовања Југославије 1999. године, тада непознати официр поставио је електронски уређај на једној коти код железничког моста. Тај уређај наводио је томахавке и друге летилице на циљеве у Србији.

Откривање имена овог официра, издајника, остаје сенка која и даље вреба у рушевинама гарнизона. А рушевине шапућу о херојима и издајницима: Димитрије и Мара, Франц и Софија, Стеван и Ана, Ото и Лена, Милан и Ружа, Драган и „Морава“. Од римских ухода до НАТО бомби, гарнизон Ћуприја је био поприште части и издаје, љубави и мржње. У магли Мораве, тајне још живе.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #vojničkeTajne

Студент је запалио жито

Студирао сам у време када се појавила ТВ серија „Салаш у малом риту“ у којој се поставља питање да ли је студент запалио жито. Некако чим видим густ дим на небу ја се сетим овог питања. Не зато што студенти (то су они „блокадери“ и „усташе“) већ годину дана узалудно нешто питају и нешто траже од надлежних, него зато што не знам ко то пали депоније смећа широм моје државе – да ли је то студент или неко други.

Када Великом Моравом крену да пливају гомиле пластичних флаша то је знак да река надолази. Просто разни потоци и речице са својих обала чисте људско смеће, хоћу рећи дивље сеоске депоније. И онда све те кесе и флаше и свашта друго, дођу до Нишаве и Јужне Мораве или до Ибра и Западне Мораве, па код Сталаћа се сусретну и крену Великом Моравом ка Дунаву.

Ваљда као и већина људи посећујем зубара тек када ме заболи зуб. А после тога се запитам где мој крндак, односно трули зуб, заврши – да ли га неко „сахрани“ или закопа или баци или …? Наравно да је мој зубар савестан човек који има уговор са специјализованом фирмом која сакупља медицински отпад. Та иста фирма сакупља и лекове којима је истекао рок трајања. Претпостављам да у медицински отпад поред шприцева и игли спадају и отфикарени делови човека, рецимо слепо црево, младеж, тумор, па и нога неког јадног шећераша. Али шта даље бива са тим медицинским отпадом?

Годину дана након потписивања „Дејтонског споразума“ и скидања санкција, мој пријатељ из Шведске ме је замолио да му омогућим пословне контакте у Србији са намером да овдашње фирме направе котао за спаљивање смећа који би се монтирао у Пољској. И све је лепо кренуло, али су Швеђани тражили свашта – банкарску гаранцију да неће да им пропадну уложене паре, па гаранцију синдиката да због евентуалног штрајка неће да касни испорука, па још триста других „глупости“. И тако је пропао посао, јер је нека фирма из Аустрије могла све то да обезбеди. Узалуд смо ми нудили два пута нижу цену и бољи квалитет.

Швеђани су већ тада имали спалионице отпада, и оног медицинског. А узгред су те спалионице снабдевале оближње градове топлом водом за грејање и за стакленике. Па када могу Швеђани, зашто не би смо могли и ми то исто да радимо. И тако ја обезбедим пријатељу да га прими ондашњи министар за екологију (име му је исто као једна блискоисточна краљевина, нека почива у миру). Састанак је био успешан, наравно уз пословни ручак. Учинило се да је све супер, али се онда телефоном јавила жена из кабинета министра која је кратко саопштила да држава већ има по истом питању сарадњу са Италијом. Како са Италијом, јер је Шведска првак у Европи по питању спалионица? Ех, вероватно је јужњачка мафија способнија од северњачке.

После скоро две деценије био сам сведок гашењу великог пожара на једној напуштеној градској депонији. Дуже од месец дана је земљом са оближњих њива затрпавана површина депоније, јер је то био једини начин да метан, који се ствара од смећа, остане без неопходног кисеника. Свакодневно су вршена лабораторијска мерења загађености атмосфере, јер је горела и пластика при чему су канцерогене материје ношене ветром засејавале околна села, пашњаке, њиве, винограде… Наравно да су и људи, као и сав животињски свет, удисали затрован ваздух.

Причало се тада да је неко намерно запалио депонију да би сакрио своја злодела. И наравно чувено питање из ТВ серије – да ли је студент запалио жито?

Можда су гореле кости из оближње кланице? Ма, не! Газда је имао уговор са кафилеријом о еколошком уклањању анималног отпада. Додуше, сељаци су тврдили како сваке вечери трактор са приколицом пуном говеђих костију одлази преко атарских путева до напуштене депоније. Газда је на тај начин желео дупло већу производњу меса да сакрије од тржишне инспекције која је имала увид у послвне књиге кафилерије.

Не знам где данас завршава сав отпад који се не сматра кућним смећем. Рецимо грађевински шут након рушења старих кућа. Или отпад из оближњих фабрика које од пластике праве аутоделове или прерађују пластику. Или отпад који стварају занатске радње за производњу ципела и папуча. Или отпад који има стаклорезачка радња из мог комшилука. Или како завршавају старе батерије мог сајџије.

Кад кренемо у кући да трпамо смеће у црну велику пластичну кесу, нађу се ту и пластичне флаше, и лименке пива, и искоришћене пластичне кесе, па и старе ципеле. Чујем да се то моје кућно смеће раздваја и да део одлази у рециклажу. Вероватно је тако. Додуше, још ми трају литијумске батерије у разним кинеским стварчицама, па не размишљам где ћу њих да бацим.

А кад се једног дана моје батерије запале (а запалиће се, све се једном запали), поново ће се над градом дићи густ дим. И опет ће неко питати – да ли је студент запалио жито? А одговор ће, као и увек, нестати у магли. Можда је студент крив за све – за дим, за реке, за батерије, за кости. Јер студент је увек најлакша жртва.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusan #dusanStamenkovic #dusanrotary

Студент је запалио жито

Студирао сам у време када се појавила ТВ серија „Салаш у малом риту“ у којој се поставља питање да ли је студент запалио жито. Некако чим видим густ дим на небу ја се сетим овог питања. Не зато што студенти (то су они „блокадери“ и „усташе“) већ годину дана узалудно нешто питају и нешто траже од надлежних, него зато што не знам ко то пали депоније смећа широм моје државе – да ли је то студент или неко други.

Када Великом Моравом крену да пливају гомиле пластичних флаша то је знак да река надолази. Просто разни потоци и речице са својих обала чисте људско смеће, хоћу рећи дивље сеоске депоније. И онда све те кесе и флаше и свашта друго, дођу до Нишаве и Јужне Мораве или до Ибра и Западне Мораве, па код Сталаћа се сусретну и крену Великом Моравом ка Дунаву.

Ваљда као и већина људи посећујем зубара тек када ме заболи зуб. А после тога се запитам где мој крндак, односно трули зуб, заврши – да ли га неко „сахрани“ или закопа или баци или …? Наравно да је мој зубар савестан човек који има уговор са специјализованом фирмом која сакупља медицински отпад. Та иста фирма сакупља и лекове којима је истекао рок трајања. Претпостављам да у медицински отпад поред шприцева и игли спадају и отфикарени делови човека, рецимо слепо црево, младеж, тумор, па и нога неког јадног шећераша. Али шта даље бива са тим медицинским отпадом?

Годину дана након потписивања „Дејтонског споразума“ и скидања санкција, мој пријатељ из Шведске ме је замолио да му омогућим пословне контакте у Србији са намером да овдашње фирме направе котао за спаљивање смећа који би се монтирао у Пољској. И све је лепо кренуло, али су Швеђани тражили свашта – банкарску гаранцију да неће да им пропадну уложене паре, па гаранцију синдиката да због евентуалног штрајка неће да касни испорука, па још триста других „глупости“. И тако је пропао посао, јер је нека фирма из Аустрије могла све то да обезбеди. Узалуд смо ми нудили два пута нижу цену и бољи квалитет.

Швеђани су већ тада имали спалионице отпада, и оног медицинског. А узгред су те спалионице снабдевале оближње градове топлом водом за грејање и за стакленике. Па када могу Швеђани, зашто не би смо могли и ми то исто да радимо. И тако ја обезбедим пријатељу да га прими ондашњи министар за екологију (име му је исто као једна блискоисточна краљевина, нека почива у миру). Састанак је био успешан, наравно уз пословни ручак. Учинило се да је све супер, али се онда телефоном јавила жена из кабинета министра која је кратко саопштила да држава већ има по истом питању сарадњу са Италијом. Како са Италијом, јер је Шведска првак у Европи по питању спалионица? Ех, вероватно је јужњачка мафија способнија од северњачке.

После скоро две деценије био сам сведок гашењу великог пожара на једној напуштеној градској депонији. Дуже од месец дана је земљом са оближњих њива затрпавана површина депоније, јер је то био једини начин да метан, који се ствара од смећа, остане без неопходног кисеника. Свакодневно су вршена лабораторијска мерења загађености атмосфере, јер је горела и пластика при чему су канцерогене материје ношене ветром засејавале околна села, пашњаке, њиве, винограде… Наравно да су и људи, као и сав животињски свет, удисали затрован ваздух.

Причало се тада да је неко намерно запалио депонију да би сакрио своја злодела. И наравно чувено питање из ТВ серије – да ли је студент запалио жито?

Можда су гореле кости из оближње кланице? Ма, не! Газда је имао уговор са кафилеријом о еколошком уклањању анималног отпада. Додуше, сељаци су тврдили како сваке вечери трактор са приколицом пуном говеђих костију одлази преко атарских путева до напуштене депоније. Газда је на тај начин желео дупло већу производњу меса да сакрије од тржишне инспекције која је имала увид у послвне књиге кафилерије.

Не знам где данас завршава сав отпад који се не сматра кућним смећем. Рецимо грађевински шут након рушења старих кућа. Или отпад из оближњих фабрика које од пластике праве аутоделове или прерађују пластику. Или отпад који стварају занатске радње за производњу ципела и папуча. Или отпад који има стаклорезачка радња из мог комшилука. Или како завршавају старе батерије мог сајџије.

Кад кренемо у кући да трпамо смеће у црну велику пластичну кесу, нађу се ту и пластичне флаше, и лименке пива, и искоришћене пластичне кесе, па и старе ципеле. Чујем да се то моје кућно смеће раздваја и да део одлази у рециклажу. Вероватно је тако. Додуше, још ми трају литијумске батерије у разним кинеским стварчицама, па не размишљам где ћу њих да бацим.

А кад се једног дана моје батерије запале (а запалиће се, све се једном запали), поново ће се над градом дићи густ дим. И опет ће неко питати – да ли је студент запалио жито? А одговор ће, као и увек, нестати у магли. Можда је студент крив за све – за дим, за реке, за батерије, за кости. Јер студент је увек најлакша жртва.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusan #dusanStamenkovic #dusanrotary

ФОТОГРАФ У СЕНЦИ

Судница у Нирнбергу, 1947. године. Огромна сала, дрвене клупе, светлост која пада кроз високе прозоре. На једној страни – судије и тужиоци, хладни и непомични. На другој – човек који је годинама био у сенци вође. Хајнрих Хофман, лични фотограф Адолфа Хитлера, сада оптужен за ратно профитерство. Камера којом је градио мит сада је само доказ против њега.

Хофман није био само фотограф. Његове слике нису биле случајни снимци, већ пажљиво режиране сцене. Он је градио мит – мит о вођи који је истовремено строг и харизматичан, али и човек из народа.

Хајнрих Хофман рођен је 1885. године у Фирту, у Баварској. Од младости је био фасциниран фотографијом и отворио је сопствени студио у Минхену. Његова каријера добија драматичан преокрет када упознаје Адолфа Хитлера, тада још увек маргиналног политичара.

Хофман је препознао потенцијал у визуелном обликовању Хитлерове личности. Док су други видели фанатичног говорника, он је уочио да се пажљивим кадрирањем и контролом слике може створити харизматичан лик. Тако је започела сарадња која ће трајати више од две деценије.

Дијалози из суднице говоре више од самих фотографија.

Судија: „Хајнрих Хофман, оптужени сте за ратно профитерство. Ваше фотографије нису биле само уметност – оне су биле оружје пропаганде. Како се изјашњавате?“

Хофман: „Ја сам био само фотограф. Моја камера је бележила историју. Нисам ја креирао политику, нисам ја водио ратове.“

Тужилац: (показује албум са фотографијама): „Ово није историја, господине Хофмане. Ово је мит. Ви сте кроз своје слике приказивали Хитлера као спаситеља. Зар то није пропаганда?“

Хофман: „Пропаганда? За мене је то био посао. Људи су желели да виде свог вођу. Ја сам им давао слике које су тражили.“

Хофманове фотографије нису биле само документација, већ и средство обликовања култа личности.

• Хитлер са децом: снимци који су га представљали као очинску фигуру, топлог и блиског народу.
• Хитлер са животињама: фотографије са псима или коњима, које су грађене да делују природно и емпатично.
• Интимни портрети у Бергхофу: прикази вође у алпској резиденцији, окруженог природом, као државника који промишља о судбини народа.
• Озбиљни портрети у униформи: снимци који су наглашавали снагу, одлучност и харизму.

Ове слике су штампане у милионским тиражима, продаване као разгледнице, албуми и плакати. На тај начин, култ личности је ушао у сваку немачку кућу.

Хофман ( говори у себи): „Камера је била моје оружје. Али нисам ја пуцао. Ја сам само бележио. Људи су веровали у слике. Да ли сам ја крив што су веровали?“

Хофман није био само лични фотограф – био је део уског круга око Хитлера. Његова блискост са вођом омогућила му је приступ који нико други није имао. Био је присутан на приватним скуповима, у интимним тренуцима, па чак и у тренуцима када је Хитлер доносио важне одлуке.

Ова блискост му је донела огромну моћ и богатство. Његова издавачка кућа је профитирала од продаје фотографија, а сам Хофман је постао један од најбогатијих људи у кругу око Хитлера.

Судија: „Хајнрих Хофман, суд вас проглашава кривим за ратно профитерство. Казна – десет година затвора. Казна може касније бити ублажена, али ваша одговорност остаје. Ви сте градили мит, а мит је постао оружје.“

Хофман је био пионир. Његова камера је градила мит о вођи. Данас, у доба дигиталних медија, митови се граде још брже. Фотографи и медијски стручњаци профитирају на култу личности политичара. Разгледнице су замењене Instagram-ом, албуми TikTok-ом. Али суштина је иста – слика обликује историју.

Хајнрих Хофман је био више од фотографа – био је визуелни архитекта једног режима. Његове фотографије су обликовале перцепцију Хитлера, градећи култ личности који је имао огроман утицај на немачко друштво.

Његова прича је упозорење: фотографија није невина. Она може бити уметност, али може бити и оружје. У рукама пропагандиста, камера постаје средство манипулације, средство које може да обликује историју.

И данас, у доба дигиталних медија, постоје фотографи и медијски стручњаци који профитирају на култу личности политичара. Хофманова прича нас подсећа да увек морамо бити критични према слици коју нам представљају – јер иза сваке фотографије стоји намера, а иза сваког мита стоји стратегија.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusanStamenkovic #dusanrotary

ФОТОГРАФ У СЕНЦИ

Судница у Нирнбергу, 1947. године. Огромна сала, дрвене клупе, светлост која пада кроз високе прозоре. На једној страни – судије и тужиоци, хладни и непомични. На другој – човек који је годинама био у сенци вође. Хајнрих Хофман, лични фотограф Адолфа Хитлера, сада оптужен за ратно профитерство. Камера којом је градио мит сада је само доказ против њега.

Хофман није био само фотограф. Његове слике нису биле случајни снимци, већ пажљиво режиране сцене. Он је градио мит – мит о вођи који је истовремено строг и харизматичан, али и човек из народа.

Хајнрих Хофман рођен је 1885. године у Фирту, у Баварској. Од младости је био фасциниран фотографијом и отворио је сопствени студио у Минхену. Његова каријера добија драматичан преокрет када упознаје Адолфа Хитлера, тада још увек маргиналног политичара.

Хофман је препознао потенцијал у визуелном обликовању Хитлерове личности. Док су други видели фанатичног говорника, он је уочио да се пажљивим кадрирањем и контролом слике може створити харизматичан лик. Тако је започела сарадња која ће трајати више од две деценије.

Дијалози из суднице говоре више од самих фотографија.

Судија: „Хајнрих Хофман, оптужени сте за ратно профитерство. Ваше фотографије нису биле само уметност – оне су биле оружје пропаганде. Како се изјашњавате?“

Хофман: „Ја сам био само фотограф. Моја камера је бележила историју. Нисам ја креирао политику, нисам ја водио ратове.“

Тужилац: (показује албум са фотографијама): „Ово није историја, господине Хофмане. Ово је мит. Ви сте кроз своје слике приказивали Хитлера као спаситеља. Зар то није пропаганда?“

Хофман: „Пропаганда? За мене је то био посао. Људи су желели да виде свог вођу. Ја сам им давао слике које су тражили.“

Хофманове фотографије нису биле само документација, већ и средство обликовања култа личности.

• Хитлер са децом: снимци који су га представљали као очинску фигуру, топлог и блиског народу.
• Хитлер са животињама: фотографије са псима или коњима, које су грађене да делују природно и емпатично.
• Интимни портрети у Бергхофу: прикази вође у алпској резиденцији, окруженог природом, као државника који промишља о судбини народа.
• Озбиљни портрети у униформи: снимци који су наглашавали снагу, одлучност и харизму.

Ове слике су штампане у милионским тиражима, продаване као разгледнице, албуми и плакати. На тај начин, култ личности је ушао у сваку немачку кућу.

Хофман ( говори у себи): „Камера је била моје оружје. Али нисам ја пуцао. Ја сам само бележио. Људи су веровали у слике. Да ли сам ја крив што су веровали?“

Хофман није био само лични фотограф – био је део уског круга око Хитлера. Његова блискост са вођом омогућила му је приступ који нико други није имао. Био је присутан на приватним скуповима, у интимним тренуцима, па чак и у тренуцима када је Хитлер доносио важне одлуке.

Ова блискост му је донела огромну моћ и богатство. Његова издавачка кућа је профитирала од продаје фотографија, а сам Хофман је постао један од најбогатијих људи у кругу око Хитлера.

Судија: „Хајнрих Хофман, суд вас проглашава кривим за ратно профитерство. Казна – десет година затвора. Казна може касније бити ублажена, али ваша одговорност остаје. Ви сте градили мит, а мит је постао оружје.“

Хофман је био пионир. Његова камера је градила мит о вођи. Данас, у доба дигиталних медија, митови се граде још брже. Фотографи и медијски стручњаци профитирају на култу личности политичара. Разгледнице су замењене Instagram-ом, албуми TikTok-ом. Али суштина је иста – слика обликује историју.

Хајнрих Хофман је био више од фотографа – био је визуелни архитекта једног режима. Његове фотографије су обликовале перцепцију Хитлера, градећи култ личности који је имао огроман утицај на немачко друштво.

Његова прича је упозорење: фотографија није невина. Она може бити уметност, али може бити и оружје. У рукама пропагандиста, камера постаје средство манипулације, средство које може да обликује историју.

И данас, у доба дигиталних медија, постоје фотографи и медијски стручњаци који профитирају на култу личности политичара. Хофманова прича нас подсећа да увек морамо бити критични према слици коју нам представљају – јер иза сваке фотографије стоји намера, а иза сваког мита стоји стратегија.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusanStamenkovic #dusanrotary

Последњи траг кармина

Ја сам остао сам.

Ваздух у стану био је густ, тежи него икад, као да је неко улио олово у сваки ћошак. А у том ваздуху још је плутао твој мирис: јасмин и цитрус, младалачки, светлуцав, као да је лето остало заробљено у зидовима. Лепио се за завесе, за моја плућа, за моје срце. Сваки удисај био је као рана која се поново отвара.

Под босим стопалима дрвени под био је хладан, скоро леден. Сваки корак остављао је влажни траг, као да стан памти мој страх и моју усамљеност. Киша је ударала у прозорска окна тако јако да су стакла дрхтала, а ја сам осећао сваки ударац у слепоочницама, као да небо лупа директно у мој мозак.

Ти си отишла. Врата си затворила снажно, тако снажно да је ваздух у ходнику зашуштао и одјекнуо ми у ушима као пуцањ. Још увек чујем тај звук. Још увек осећам вибрацију у грудној кости. Тај тренутак био је крај света, а ја сам остао да живим у рушевинама.

Кључ који сам ти дао пре годину дана лежао је на столу преко књиге коју си ми поклонила „СТРАХ ОД ЛЕТЕЊА“. Мали, хладан, сјајан. На њему трагови твог палца, као сенка твог додира. Дирнуо сам га и осетио језу, као да сам додирнуо твоју одсутност, као да сам додирнуо авет смрти.

У купатилу је стајала твоја четкица за зубе, усправна у чаши, са осушеним траговима пасте од менте. Подигао сам је, ставио под нос и удахнуо свом снагом док ми очи нису засузиле од тог оштрог, хладног мириса. У огледалу изнад лавабоа моје лице било је бледо као креч, очи упале, усне испуцале и слане од суза. Коса ми је падала преко чела, мокра од зноја, лепила се за кожу као да ме дави.

У спаваћој соби постељина је још носила облик твог тела. Улегнуће је било топло, дубоко, као да ме дозива. Завукао сам лице у њега и удахнуо: твоја кожа, твоја коса, твој зној после љубави. Слатко и слано истовремено. Руке су ми дрхтале док сам прстима прелазио преко чаршава, осећајући сваку бору као бразготину на сопственој души.

Киша је лила као из кабла. Капљице су се разбијале о прозор и цуриле низ стакло у танким, брзим траговима. Улица испод мирисала је на мокри асфалт и дим из пекаре на углу. Гром је пуцао негде изнад зграде, тресло је цео стан, а мени је срце скакало у грудима као да ће да искочи. Притиснуо сам чело на хладно стакло и осетио како ми ледена хладноћа гаси ватру у глави бар на трен.

У кухињи је на столу стајала шоља из које си попила последњи гутљај кафе. На дну густи, црни талог, а на ивици траг твог кармина, тамноцрвен као засушена крв. Подигао сам шољу и полизао тај траг. Слано. Горак. Твој. Пробао сам да те прогутам поново, да те осетим бар још једном на језику.

Сат на зиду куцао је споро, тешко, као да свака секунда тежи тону. Сваки откуцај био је ударац чекићем по ексеру у мом срцу. Из мене је излазио јаук, тих, животињски, као када пас цвили кад му газда умре. Није то био плач. То је било нешто дубље, нешто што нема име ни у једном језику.

У фиоци поред кревета још је стајао твој чешаљ. Црн, са неколико твојих дугих, тамних власи уврнутих око зуба. Узео сам га, ставио под нос и удахнуо. Мирис твог шампона, бадем и ванила, ударио ме је право у мозак. Клекнуо сам на под, притиснуо чешаљ на груди и почео да се љуљам напред-назад као дете коме су украли мајку.

Све је мирисало на тебе. Све је звечало од тебе. Све је болело од тебе.

Ноћ после твог одласка

Када је мрак пао, стан је постао још празнији. Светло са улице пробијало је кроз завесе и цртало сенке по зидовима. Свака сенка имала је твој облик. Понекад сам мислио да си прошла кроз ходник, да си села на ивицу кревета. Али то је била само игра светла и моје жеље.

Лежао сам на поду, јер је кревет био превише твој. Слушао сам кишу како свира бескрајну симфонију туге по прозорима. У једном тренутку сам отворио ормар, твоје хаљине још су висиле тамо, мирисале на лето, на јасмин, на цитрус. Прешао сам прстима преко свиле и памука и осетио како ми се кожа јежи од додира.

Телефон је био нем. Ниједна порука, ниједан позив. Само моје дисање и откуцаји сата. У ноћи сам чуо сопствени јаук, тих, али довољно гласан да ме пробуди сваки пут кад бих заспао на трен.

Јутро у празном стану

Када је свануло, сунце је ушло кроз прозор и осветлило празнину. Све је изгледало исто, али ништа није било исто. Сто је био празан без твоје шоље. Огледало празно без твог лица. Постељина празна без твог тела.

Устао сам и кренуо кроз стан као кроз музеј мртве љубави. Сваки предмет био је експонат: четкица, чешаљ, кључ, кармин на шољи. Ја сам био једини посетилац и чувар.

У кухињи сам отворио прозор. Мирис мокрог асфалта и свежег хлеба ударио ме је у лице. Али уместо живота, осетио сам само празнину. Све је било исто као јуче, а ти си била одсутна.

Сео сам за сто и гледао у празну шољу. Последњи траг кармина био је твој потпис, твоје збогом, твоја сенка која ме прати.

Повратак у кафић

Прошло је сто четрдесет и три дана.
Још увек бројим.

Једне кишовите вечери обукао сам онај стари капут који си волела и отишао у наш први кафић. Онај мали, на углу, са дрвеним столовима и жутим светлом које пада преко шоља као старо злато.

Ушао сам. Мирис кафе и цимета ударио ме је као шамар. Сео сам за исти сто, до прозора. Наручио сам два еспреса. Један за мене. Један за тебе. Иако те нема.

Киша је лупала по стаклу исто онако као оног октобра када си улетела мокра и питала: „Могу ли овде?“

Гледао сам у празну столицу преко пута. Прстима сам прелазио преко дрвета, тражећи неки траг, неки топли отисак твог лакта. Ништа.

Онда сам узео шећер и почео да пишем по столу. Врхом кашичице. Полако. Слово по слово. Твоје име. Када сам завршио, дунуо сам. Шећер се разлетео као бели снег. А ја сам остао да гледам како нестаје.

Конобарица је пришла, видела, и ништа није рекла. Само је донела крпу и тихо обрисала сто. Али пре него што је обрисала последње слово, погледала ме је у очи и рекла, готово шапатом:
„Знам.“

Устао сам, оставио новац, више него што треба, и изашао на кишу без кишобрана.

Ходао сам кући мокар до коже, вода ми је улазила у ципеле и прала сузе низ лице. Те ноћи сам први пут спавао без буђења.

Јер сам схватио: ти ме ниси спустила полако.
Ти си ме бацила.

Али ја сам научио да летим у паду.

И сада летим.
Сам.
Али летим.

Тишина после лета

Јутро после тог сна било је другачије. Сунце је ушло кроз прозор, али није осветлило празнину – осветлило је мене.

Све је и даље мирисало на тебе, али више није болело исто. Мирис јасмина и цитруса сада је био као успомена, као фотографија у старом албуму. Нисам више покушавао да га прогутам, нисам више тражио твоје трагове по столу. Само сам седео и гледао у светлост.

Схватио сам да стан није гробница, већ позорница. Сваки предмет био је реквизит, свака сенка сцена. А ја сам остао једини глумац. И ако сам научио да летим у паду, онда могу да научим и да ходам по празној сцени.

Узео сам твој чешаљ, онај црни са власи уврнутим око зуба. Удахнуо сам мирис бадема и ваниле, али овога пута нисам клекнуо. Само сам га спустио у фиоку и затворио. Као што се затвара књига. Као што се затвара једно поглавље.

Киша је тог јутра престала. Улица је мирисала на свеж хлеб и нови дан. Изашао сам без кишобрана, и осетио како ми сунце суши кожу. Људи су пролазили поред мене, носили своје торбе, своје животе. Нико није знао да сам ја управо завршио свој пад. Нико није знао да сам научио да летим.

Последњи траг кармина остао је у шољи на столу. Нисам га више лизао, нисам га више гледао као рану. Оставио сам га да стоји, као печат једне љубави која је постојала. Као доказ да сам волео.

И онда сам се насмејао. Тихо, готово неприметно. Насмејао сам се себи, насмејао сам се теби, насмејао сам се свету. Јер сам схватио: ти си ме бацила, али ја сам у паду открио крила.

И сада летим.
Сам.
Али летим.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusanStamenkovic #dusanrotary #poslednjiTragKarmina

Последњи траг кармина

Ја сам остао сам.

Ваздух у стану био је густ, тежи него икад, као да је неко улио олово у сваки ћошак. А у том ваздуху још је плутао твој мирис: јасмин и цитрус, младалачки, светлуцав, као да је лето остало заробљено у зидовима. Лепио се за завесе, за моја плућа, за моје срце. Сваки удисај био је као рана која се поново отвара.

Под босим стопалима дрвени под био је хладан, скоро леден. Сваки корак остављао је влажни траг, као да стан памти мој страх и моју усамљеност. Киша је ударала у прозорска окна тако јако да су стакла дрхтала, а ја сам осећао сваки ударац у слепоочницама, као да небо лупа директно у мој мозак.

Ти си отишла. Врата си затворила снажно, тако снажно да је ваздух у ходнику зашуштао и одјекнуо ми у ушима као пуцањ. Још увек чујем тај звук. Још увек осећам вибрацију у грудној кости. Тај тренутак био је крај света, а ја сам остао да живим у рушевинама.

Кључ који сам ти дао пре годину дана лежао је на столу преко књиге коју си ми поклонила „СТРАХ ОД ЛЕТЕЊА“. Мали, хладан, сјајан. На њему трагови твог палца, као сенка твог додира. Дирнуо сам га и осетио језу, као да сам додирнуо твоју одсутност, као да сам додирнуо авет смрти.

У купатилу је стајала твоја четкица за зубе, усправна у чаши, са осушеним траговима пасте од менте. Подигао сам је, ставио под нос и удахнуо свом снагом док ми очи нису засузиле од тог оштрог, хладног мириса. У огледалу изнад лавабоа моје лице било је бледо као креч, очи упале, усне испуцале и слане од суза. Коса ми је падала преко чела, мокра од зноја, лепила се за кожу као да ме дави.

У спаваћој соби постељина је још носила облик твог тела. Улегнуће је било топло, дубоко, као да ме дозива. Завукао сам лице у њега и удахнуо: твоја кожа, твоја коса, твој зној после љубави. Слатко и слано истовремено. Руке су ми дрхтале док сам прстима прелазио преко чаршава, осећајући сваку бору као бразготину на сопственој души.

Киша је лила као из кабла. Капљице су се разбијале о прозор и цуриле низ стакло у танким, брзим траговима. Улица испод мирисала је на мокри асфалт и дим из пекаре на углу. Гром је пуцао негде изнад зграде, тресло је цео стан, а мени је срце скакало у грудима као да ће да искочи. Притиснуо сам чело на хладно стакло и осетио како ми ледена хладноћа гаси ватру у глави бар на трен.

У кухињи је на столу стајала шоља из које си попила последњи гутљај кафе. На дну густи, црни талог, а на ивици траг твог кармина, тамноцрвен као засушена крв. Подигао сам шољу и полизао тај траг. Слано. Горак. Твој. Пробао сам да те прогутам поново, да те осетим бар још једном на језику.

Сат на зиду куцао је споро, тешко, као да свака секунда тежи тону. Сваки откуцај био је ударац чекићем по ексеру у мом срцу. Из мене је излазио јаук, тих, животињски, као када пас цвили кад му газда умре. Није то био плач. То је било нешто дубље, нешто што нема име ни у једном језику.

У фиоци поред кревета још је стајао твој чешаљ. Црн, са неколико твојих дугих, тамних власи уврнутих око зуба. Узео сам га, ставио под нос и удахнуо. Мирис твог шампона, бадем и ванила, ударио ме је право у мозак. Клекнуо сам на под, притиснуо чешаљ на груди и почео да се љуљам напред-назад као дете коме су украли мајку.

Све је мирисало на тебе. Све је звечало од тебе. Све је болело од тебе.

Ноћ после твог одласка

Када је мрак пао, стан је постао још празнији. Светло са улице пробијало је кроз завесе и цртало сенке по зидовима. Свака сенка имала је твој облик. Понекад сам мислио да си прошла кроз ходник, да си села на ивицу кревета. Али то је била само игра светла и моје жеље.

Лежао сам на поду, јер је кревет био превише твој. Слушао сам кишу како свира бескрајну симфонију туге по прозорима. У једном тренутку сам отворио ормар, твоје хаљине још су висиле тамо, мирисале на лето, на јасмин, на цитрус. Прешао сам прстима преко свиле и памука и осетио како ми се кожа јежи од додира.

Телефон је био нем. Ниједна порука, ниједан позив. Само моје дисање и откуцаји сата. У ноћи сам чуо сопствени јаук, тих, али довољно гласан да ме пробуди сваки пут кад бих заспао на трен.

Јутро у празном стану

Када је свануло, сунце је ушло кроз прозор и осветлило празнину. Све је изгледало исто, али ништа није било исто. Сто је био празан без твоје шоље. Огледало празно без твог лица. Постељина празна без твог тела.

Устао сам и кренуо кроз стан као кроз музеј мртве љубави. Сваки предмет био је експонат: четкица, чешаљ, кључ, кармин на шољи. Ја сам био једини посетилац и чувар.

У кухињи сам отворио прозор. Мирис мокрог асфалта и свежег хлеба ударио ме је у лице. Али уместо живота, осетио сам само празнину. Све је било исто као јуче, а ти си била одсутна.

Сео сам за сто и гледао у празну шољу. Последњи траг кармина био је твој потпис, твоје збогом, твоја сенка која ме прати.

Повратак у кафић

Прошло је сто четрдесет и три дана.
Још увек бројим.

Једне кишовите вечери обукао сам онај стари капут који си волела и отишао у наш први кафић. Онај мали, на углу, са дрвеним столовима и жутим светлом које пада преко шоља као старо злато.

Ушао сам. Мирис кафе и цимета ударио ме је као шамар. Сео сам за исти сто, до прозора. Наручио сам два еспреса. Један за мене. Један за тебе. Иако те нема.

Киша је лупала по стаклу исто онако као оног октобра када си улетела мокра и питала: „Могу ли овде?“

Гледао сам у празну столицу преко пута. Прстима сам прелазио преко дрвета, тражећи неки траг, неки топли отисак твог лакта. Ништа.

Онда сам узео шећер и почео да пишем по столу. Врхом кашичице. Полако. Слово по слово. Твоје име. Када сам завршио, дунуо сам. Шећер се разлетео као бели снег. А ја сам остао да гледам како нестаје.

Конобарица је пришла, видела, и ништа није рекла. Само је донела крпу и тихо обрисала сто. Али пре него што је обрисала последње слово, погледала ме је у очи и рекла, готово шапатом:
„Знам.“

Устао сам, оставио новац, више него што треба, и изашао на кишу без кишобрана.

Ходао сам кући мокар до коже, вода ми је улазила у ципеле и прала сузе низ лице. Те ноћи сам први пут спавао без буђења.

Јер сам схватио: ти ме ниси спустила полако.
Ти си ме бацила.

Али ја сам научио да летим у паду.

И сада летим.
Сам.
Али летим.

Тишина после лета

Јутро после тог сна било је другачије. Сунце је ушло кроз прозор, али није осветлило празнину – осветлило је мене.

Све је и даље мирисало на тебе, али више није болело исто. Мирис јасмина и цитруса сада је био као успомена, као фотографија у старом албуму. Нисам више покушавао да га прогутам, нисам више тражио твоје трагове по столу. Само сам седео и гледао у светлост.

Схватио сам да стан није гробница, већ позорница. Сваки предмет био је реквизит, свака сенка сцена. А ја сам остао једини глумац. И ако сам научио да летим у паду, онда могу да научим и да ходам по празној сцени.

Узео сам твој чешаљ, онај црни са власи уврнутим око зуба. Удахнуо сам мирис бадема и ваниле, али овога пута нисам клекнуо. Само сам га спустио у фиоку и затворио. Као што се затвара књига. Као што се затвара једно поглавље.

Киша је тог јутра престала. Улица је мирисала на свеж хлеб и нови дан. Изашао сам без кишобрана, и осетио како ми сунце суши кожу. Људи су пролазили поред мене, носили своје торбе, своје животе. Нико није знао да сам ја управо завршио свој пад. Нико није знао да сам научио да летим.

Последњи траг кармина остао је у шољи на столу. Нисам га више лизао, нисам га више гледао као рану. Оставио сам га да стоји, као печат једне љубави која је постојала. Као доказ да сам волео.

И онда сам се насмејао. Тихо, готово неприметно. Насмејао сам се себи, насмејао сам се теби, насмејао сам се свету. Јер сам схватио: ти си ме бацила, али ја сам у паду открио крила.

И сада летим.
Сам.
Али летим.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusanStamenkovic #dusanrotary #poslednjiTragKarmina

Сенке које корачају

Причa о младости која не пристаје на тишину

Живка Дамњановић је данас за неке људе само жртва трагичне љубави, за друге студент-терориста, а за треће прави народни херој који је страдао у борби против фашизма. Али вечерас, у овој сали, она није ни једно ни друго – она је сенка која корача са нама.

У времену када се прошлост често брише из сећања, а младост своди на тишину, једна холограмска сенка враћа нам глас који одјекује кроз деценије. Ово је исповест студенткиње у публици, сведочење о сусрету са Живком – народним херојем чија жртва постаје огледало данашњих борби. Читајте је у једном даху, а мислите о њој данима: јер младост која корача не пристаје да живи у неправедној Србији, већ захтева да је претворимо у праведну.

Седим у препуној позоришној сали. Моје руке дрхте, иако нисам ја та која ће изаћи на сцену. Ја сам само студенткиња, једна од многих, али осећам да вечерас нисам само публика. Осећам да сам део нечега већег, нечега што ће ми остати у мислима данима, можда и годинама.

Светла се гасе. Тишина пада као завеса. У мраку чујем звук локомотиве, удаљен, али снажан, као да се приближава из дубине времена. И онда, из магле, појављује се она — Живка. Не глумица, не човек од крви и меса, већ холограм, сенка оживљена светлошћу. Њене очи су младе, али озбиљне. Њен глас је јасан, као да је изашао из мог сопственог грла:
„Ја сам Живка. Моје срце куца као локомотива. Моја младост је моје оружје.“

И ја осетим како ми се кожа јежи. Као студенткиња, као млада жена, знам шта значи имати младост као оружје. То није само енергија, то је вера да можеш да промениш свет. Њена младост постаје моја. Њена борба постаје моја.

Док гледам сцену, пред очима ми се смењују њени дневнички записи, пројектовани на зидове као графити од светлости. Њене речи о љубави која је била забрањена, о дилеми између срца и партијских правила, одјекују у мени. И ја знам шта значи бити разапета између онога што осећаш и онога што ти друштво намеће. Ми, студенткиње данас, такође живимо у свету где нам кажу шта је дозвољено да мислимо, шта је дозвољено да волимо, шта је дозвољено да кажемо.

Затим сцена постаје динамична. Искре, сенке, симболични пуцњи. Живкин глас одјекује:
„Убијам да бих показала да постојим. Убијам да бих доказала да моја љубав није узалудна.“

И ја осећам како ми се грло стеже. Никада нисам држала оружје у рукама, али знам шта значи борити се. Борити се речима, протестима, транспарентима. Борити се против неправде, против понижења. Њене речи постају моје речи. Њена борба постаје моја борба.

Холограм полако бледи, али њен глас постаје све јачи. Литанија одјекује кроз салу:
„Не дам вам своје тело.
Не дам вам своје име.
Не дам вам своју песму.
Смрт фашизму – слобода народу.“

И ја понављам у себи, као молитву. Не дам вам своје тело. Не дам вам своје име. Не дам вам своју песму. То је мој завет, моја заклетва. Као студенткиња, као млада жена, осећам да је ово мој глас, моја одбрана од свега што покушава да ме ућутка.

У епилогу, холограм Живке се претвара у силуете студенткиња које корачају улицама данашњице. На екранима се појављују сцене протеста, транспаренти, боје револуције. Њен глас се стапа са нашим:
„Моја смрт није крај. Моја смрт је боја на застави, корак у протесту, глас у песми.“

И ја осећам да више нисам сама. Сала је пуна, али сада смо сви једно. Ми смо хор студенткиња које настављају њен крик, њену љубав, њену трагедију.

Док аплауз одјекује, ја не осећам да сам гледала представу. Осетим да сам била део ритуала, део оживљавања историје. Живка није само лик из прошлости. Она је дух који нас подсећа да младост није само доба живота, већ оружје, песма, крик.

И када излазим из сале, осећам да носим нешто са собом. Носим њену одлучност, њену љубав, њену трагедију. Носим њену поруку: да се не предајем, да не дам своје тело, своје име, своју песму.

Ја сам студенткиња. Ја сам публика. Али вечерас, ја сам била Живка. И вечерас, ја сам схватила да моја младост није само моја. Она припада свим девојкама у Србији које желе да живе у праведној земљи.

И зато се баш данас даје ова представа. Зато што Србија поново стоји на раскршћу. Зато што студенткиње излазе на улице, траже правду и слободу. Живка се враћа као холограм зато што је њена прича избрисана из паркова и уџбеника, али не може бити избрисана из нашег памћења. Она је ту да нас подсети да младост није само доба живота, већ оружје против неправде. Баш данас, у тренутку када се боримо за праведну Србију, њен глас је поново наш глас.

„Када сам изашла из сале, нисам више била само студенткиња која је гледала представу. Била сам наследница једне жртве, чуварка једног гласа који не сме да утихне. Живка је изабрала да умре као песма, а не као тишина, и зато њена сенка корача са нама данас. У Србији која се још увек бори са неправдом, њена жртва је наш завет: да не пристанемо на понижење, да не дамо своје име, своје тело, своју песму. Ми, девојке и студенткиње, морамо да наставимо њен корак — корак ка праведној Србији, у којој младост није жртвована, већ слављена као сила која мења свет.“

https://dusanstamenkovic.com/2019/09/15/tragicna-ljubav-zivka-damnjanovic/

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusanStamenkovic #dusanrotary #obojenaRevolucija #zivkaDamnjanovic2

Сенке које корачају

Причa о младости која не пристаје на тишину

Живка Дамњановић је данас за неке људе само жртва трагичне љубави, за друге студент-терориста, а за треће прави народни херој који је страдао у борби против фашизма. Али вечерас, у овој сали, она није ни једно ни друго – она је сенка која корача са нама.

У времену када се прошлост често брише из сећања, а младост своди на тишину, једна холограмска сенка враћа нам глас који одјекује кроз деценије. Ово је исповест студенткиње у публици, сведочење о сусрету са Живком – народним херојем чија жртва постаје огледало данашњих борби. Читајте је у једном даху, а мислите о њој данима: јер младост која корача не пристаје да живи у неправедној Србији, већ захтева да је претворимо у праведну.

Седим у препуној позоришној сали. Моје руке дрхте, иако нисам ја та која ће изаћи на сцену. Ја сам само студенткиња, једна од многих, али осећам да вечерас нисам само публика. Осећам да сам део нечега већег, нечега што ће ми остати у мислима данима, можда и годинама.

Светла се гасе. Тишина пада као завеса. У мраку чујем звук локомотиве, удаљен, али снажан, као да се приближава из дубине времена. И онда, из магле, појављује се она — Живка. Не глумица, не човек од крви и меса, већ холограм, сенка оживљена светлошћу. Њене очи су младе, али озбиљне. Њен глас је јасан, као да је изашао из мог сопственог грла:
„Ја сам Живка. Моје срце куца као локомотива. Моја младост је моје оружје.“

И ја осетим како ми се кожа јежи. Као студенткиња, као млада жена, знам шта значи имати младост као оружје. То није само енергија, то је вера да можеш да промениш свет. Њена младост постаје моја. Њена борба постаје моја.

Док гледам сцену, пред очима ми се смењују њени дневнички записи, пројектовани на зидове као графити од светлости. Њене речи о љубави која је била забрањена, о дилеми између срца и партијских правила, одјекују у мени. И ја знам шта значи бити разапета између онога што осећаш и онога што ти друштво намеће. Ми, студенткиње данас, такође живимо у свету где нам кажу шта је дозвољено да мислимо, шта је дозвољено да волимо, шта је дозвољено да кажемо.

Затим сцена постаје динамична. Искре, сенке, симболични пуцњи. Живкин глас одјекује:
„Убијам да бих показала да постојим. Убијам да бих доказала да моја љубав није узалудна.“

И ја осећам како ми се грло стеже. Никада нисам држала оружје у рукама, али знам шта значи борити се. Борити се речима, протестима, транспарентима. Борити се против неправде, против понижења. Њене речи постају моје речи. Њена борба постаје моја борба.

Холограм полако бледи, али њен глас постаје све јачи. Литанија одјекује кроз салу:
„Не дам вам своје тело.
Не дам вам своје име.
Не дам вам своју песму.
Смрт фашизму – слобода народу.“

И ја понављам у себи, као молитву. Не дам вам своје тело. Не дам вам своје име. Не дам вам своју песму. То је мој завет, моја заклетва. Као студенткиња, као млада жена, осећам да је ово мој глас, моја одбрана од свега што покушава да ме ућутка.

У епилогу, холограм Живке се претвара у силуете студенткиња које корачају улицама данашњице. На екранима се појављују сцене протеста, транспаренти, боје револуције. Њен глас се стапа са нашим:
„Моја смрт није крај. Моја смрт је боја на застави, корак у протесту, глас у песми.“

И ја осећам да више нисам сама. Сала је пуна, али сада смо сви једно. Ми смо хор студенткиња које настављају њен крик, њену љубав, њену трагедију.

Док аплауз одјекује, ја не осећам да сам гледала представу. Осетим да сам била део ритуала, део оживљавања историје. Живка није само лик из прошлости. Она је дух који нас подсећа да младост није само доба живота, већ оружје, песма, крик.

И када излазим из сале, осећам да носим нешто са собом. Носим њену одлучност, њену љубав, њену трагедију. Носим њену поруку: да се не предајем, да не дам своје тело, своје име, своју песму.

Ја сам студенткиња. Ја сам публика. Али вечерас, ја сам била Живка. И вечерас, ја сам схватила да моја младост није само моја. Она припада свим девојкама у Србији које желе да живе у праведној земљи.

И зато се баш данас даје ова представа. Зато што Србија поново стоји на раскршћу. Зато што студенткиње излазе на улице, траже правду и слободу. Живка се враћа као холограм зато што је њена прича избрисана из паркова и уџбеника, али не може бити избрисана из нашег памћења. Она је ту да нас подсети да младост није само доба живота, већ оружје против неправде. Баш данас, у тренутку када се боримо за праведну Србију, њен глас је поново наш глас.

„Када сам изашла из сале, нисам више била само студенткиња која је гледала представу. Била сам наследница једне жртве, чуварка једног гласа који не сме да утихне. Живка је изабрала да умре као песма, а не као тишина, и зато њена сенка корача са нама данас. У Србији која се још увек бори са неправдом, њена жртва је наш завет: да не пристанемо на понижење, да не дамо своје име, своје тело, своју песму. Ми, девојке и студенткиње, морамо да наставимо њен корак — корак ка праведној Србији, у којој младост није жртвована, већ слављена као сила која мења свет.“

https://dusanstamenkovic.com/2019/09/15/tragicna-ljubav-zivka-damnjanovic/

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusanStamenkovic #dusanrotary #obojenaRevolucija #zivkaDamnjanovic2

ПРАВО И ПРАВДА

Кафана „Код старог моста“ у Ћуприји била је као музеј у коме се јело и пило. На зидовима су висиле пожутеле фотографије старе вароши: мост преко Мораве, пијаца са кочијама, лица људи који су давно нестали. Изнад врата стајала је стара лампа од месинга, а у углу дрвени сат са клатном, који је куцао споро, као да броји године. На полицама су се налазили предмети стари век: бакарни џезве, порцеланске шоље са орнаментима, и једна прашњава књига закона из Краљевине Југославије. Све је било у патини, као да кафана није само место за пиће, већ и чувар времена.

За једним масивним дрвеним столом до прозора који је гледао на мост седела су тројица људи. Судија Милорад, висок, са седим косама и продорним плавим очима које су гледале мирно, али дубоко. Његов поглед је био као чекић: није ударао, али је тежио да донесе меру. На себи је имао опуштену гардеробу – вунени пуловер и сако од твида који је изгледао као да је више за удобност него за форму.

Поред њега је седео државни тужилац Радован, човек оштрог лица, црних очију које су светлуцале као да увек траже кривца. Његов поглед је био оштрица, продоран и непоколебљив. Иако је носио једноставну кошуљу и прслук, у њему се осећала дисциплина и ред, као да је сваки покрет био део неке процедуре.

Трећи је био бранилац Александар, човек из познате адвокатске канцеларије. Његове зелене очи су имале топлину, али и лукавство, као да у сваком тренутку могу да пронађу рупу у закону. На себи је имао плетени џемпер и шал ноншалантно пребачен преко рамена. У руци је држао лулу из које се дизао мирисан дим дувана, који је давао атмосфери додатну боју. Његов осмех је био као врата кроз која правда може да уђе, ако је закон не затвори.

На столу су стајале посебне чаше за грејану ракију, са дршком, да се не опеку прсти. У чинијама је била салата од киселог купуса, посута туцаном црвеном паприком која је мирисала на зиму и на сећање. Сваки гутљај ракије био је као искра у разговору, сваки залогај као запета у реченици.

„Знаш, Милораде,“ започе тужилац Радован, мешајући ракију у чаши, „право је јасно. Оно је написано, закони су донети, правила постоје. Али правда… правда је нешто друго. Њу не можеш увек ухватити у чланове и ставове.“

Судија се насмеши, плаве очи му засијају у полумраку кафане. „Право је оквир, Радоване. Без оквира, правда би била само осећај. А осећај је варљив. Један човек мисли да је праведно ово, други оно. Зато постоји право – да да меру.“

Александар, бранилац, пусти облак дима из луле и одмахну главом. „Али шта ако та мера није праведна? Шта ако закон каже да је човек крив, а сви знамо да је околност другачија? Тада право постаје зид, а правда остаје напољу.“

„У судници,“ настави Милорад, „ја морам да гледам доказе, прописе, процедуре. Ако бих судио по осећају, онда бих био самовољан. А судија не сме бити самовољан.“

„Али судија мора бити човек,“ дода Александар, док је лагано тапкао лулу по пепељари од месинга. „А човек зна да право није увек правда. Сети се оног случаја из супермаркета – младић је украо комад пршуте јер није имао шта да једе. Закон каже: крађа. Али правда каже: глад.“

Радован се умеша, црне очи му засијају као варнице. „И шта онда? Да пустимо сваког ко украде, јер је гладан? Где је граница? Ако право изгуби снагу, онда ће правда постати изговор.“

Кафана је брујала од разговора других гостију, али за њих тројицу време је стало. Сваки гутљај ракије био је као запета у њиховој расправи. Свака реч била је део старе дилеме коју ни векови нису решили.

„Право,“ рече Милорад, „је као мост. Он спаја обале. Правда је река која тече испод. Понекад мост стоји чврсто, понекад га вода поткопава. Али без моста, људи не могу прећи.“

„А ја кажем,“ одговори Александар, „да мост мора да прати реку. Ако се река промени, ако људи осете да је неправедно, онда мост мора да се поправи. Иначе ће се срушити.“

Радован се насмеја, подигавши чашу са дршком. „Ви адвокати увек хоћете да мењате мостове. А ја морам да чувам ред. Ако свако гради свој мост, настаје хаос.“

„Знаш,“ рече Милорад тихо, „понекад у судници осетим да ме слепа правда гледа кроз прозор. Као да је ту, али не може да уђе. А ја морам да закључам врата, јер закон каже тако.“

„А ја,“ дода Александар, „понекад осетим да сам ја тај прозор. Да кроз моје речи правда може да уђе. Али онда ти, Радоване, затвориш врата доказима и прописима.“

Радован уздахну. „Јер ако пустим правду без доказа, онда сам ја крив. Моја дужност је да браним закон, а не осећај.“

Ноћ је падала, а кроз прозор се видела река. Њихове чаше су биле празне, али разговор је остао пун. Сваки је знао да сутра мора назад у своју улогу: судија у судницу, тужилац у канцеларију, бранилац у адвокатску фирму. Али вечерас су били само другари.

„Право је потребно,“ рече Милорад. „Без њега нема реда.“

„Правда је неопходна,“ дода Александар. „Без ње живот нема смисла.“

„А ми,“ закључи Радован, „смо ту да их помиримо. Ако можемо.“

Кафана је остала пуна мириса ракије, дувана и купуса са паприком. А за столом где су седели судија, тужилац и бранилац, остала је празна чаша и једна невидљива реч: правда. Она која никада неће бити ухваћена у чланове закона, али која ће увек живети у разговорима, у пријатељству, у покушају да се помири са правом.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusanStamenkovic #dusanrotary #srbija #velikaMorava

ПРАВО И ПРАВДА

Кафана „Код старог моста“ у Ћуприји била је као музеј у коме се јело и пило. На зидовима су висиле пожутеле фотографије старе вароши: мост преко Мораве, пијаца са кочијама, лица људи који су давно нестали. Изнад врата стајала је стара лампа од месинга, а у углу дрвени сат са клатном, који је куцао споро, као да броји године. На полицама су се налазили предмети стари век: бакарни џезве, порцеланске шоље са орнаментима, и једна прашњава књига закона из Краљевине Југославије. Све је било у патини, као да кафана није само место за пиће, већ и чувар времена.

За једним масивним дрвеним столом до прозора који је гледао на мост седела су тројица људи. Судија Милорад, висок, са седим косама и продорним плавим очима које су гледале мирно, али дубоко. Његов поглед је био као чекић: није ударао, али је тежио да донесе меру. На себи је имао опуштену гардеробу – вунени пуловер и сако од твида који је изгледао као да је више за удобност него за форму.

Поред њега је седео државни тужилац Радован, човек оштрог лица, црних очију које су светлуцале као да увек траже кривца. Његов поглед је био оштрица, продоран и непоколебљив. Иако је носио једноставну кошуљу и прслук, у њему се осећала дисциплина и ред, као да је сваки покрет био део неке процедуре.

Трећи је био бранилац Александар, човек из познате адвокатске канцеларије. Његове зелене очи су имале топлину, али и лукавство, као да у сваком тренутку могу да пронађу рупу у закону. На себи је имао плетени џемпер и шал ноншалантно пребачен преко рамена. У руци је држао лулу из које се дизао мирисан дим дувана, који је давао атмосфери додатну боју. Његов осмех је био као врата кроз која правда може да уђе, ако је закон не затвори.

На столу су стајале посебне чаше за грејану ракију, са дршком, да се не опеку прсти. У чинијама је била салата од киселог купуса, посута туцаном црвеном паприком која је мирисала на зиму и на сећање. Сваки гутљај ракије био је као искра у разговору, сваки залогај као запета у реченици.

„Знаш, Милораде,“ започе тужилац Радован, мешајући ракију у чаши, „право је јасно. Оно је написано, закони су донети, правила постоје. Али правда… правда је нешто друго. Њу не можеш увек ухватити у чланове и ставове.“

Судија се насмеши, плаве очи му засијају у полумраку кафане. „Право је оквир, Радоване. Без оквира, правда би била само осећај. А осећај је варљив. Један човек мисли да је праведно ово, други оно. Зато постоји право – да да меру.“

Александар, бранилац, пусти облак дима из луле и одмахну главом. „Али шта ако та мера није праведна? Шта ако закон каже да је човек крив, а сви знамо да је околност другачија? Тада право постаје зид, а правда остаје напољу.“

„У судници,“ настави Милорад, „ја морам да гледам доказе, прописе, процедуре. Ако бих судио по осећају, онда бих био самовољан. А судија не сме бити самовољан.“

„Али судија мора бити човек,“ дода Александар, док је лагано тапкао лулу по пепељари од месинга. „А човек зна да право није увек правда. Сети се оног случаја из супермаркета – младић је украо комад пршуте јер није имао шта да једе. Закон каже: крађа. Али правда каже: глад.“

Радован се умеша, црне очи му засијају као варнице. „И шта онда? Да пустимо сваког ко украде, јер је гладан? Где је граница? Ако право изгуби снагу, онда ће правда постати изговор.“

Кафана је брујала од разговора других гостију, али за њих тројицу време је стало. Сваки гутљај ракије био је као запета у њиховој расправи. Свака реч била је део старе дилеме коју ни векови нису решили.

„Право,“ рече Милорад, „је као мост. Он спаја обале. Правда је река која тече испод. Понекад мост стоји чврсто, понекад га вода поткопава. Али без моста, људи не могу прећи.“

„А ја кажем,“ одговори Александар, „да мост мора да прати реку. Ако се река промени, ако људи осете да је неправедно, онда мост мора да се поправи. Иначе ће се срушити.“

Радован се насмеја, подигавши чашу са дршком. „Ви адвокати увек хоћете да мењате мостове. А ја морам да чувам ред. Ако свако гради свој мост, настаје хаос.“

„Знаш,“ рече Милорад тихо, „понекад у судници осетим да ме слепа правда гледа кроз прозор. Као да је ту, али не може да уђе. А ја морам да закључам врата, јер закон каже тако.“

„А ја,“ дода Александар, „понекад осетим да сам ја тај прозор. Да кроз моје речи правда може да уђе. Али онда ти, Радоване, затвориш врата доказима и прописима.“

Радован уздахну. „Јер ако пустим правду без доказа, онда сам ја крив. Моја дужност је да браним закон, а не осећај.“

Ноћ је падала, а кроз прозор се видела река. Њихове чаше су биле празне, али разговор је остао пун. Сваки је знао да сутра мора назад у своју улогу: судија у судницу, тужилац у канцеларију, бранилац у адвокатску фирму. Али вечерас су били само другари.

„Право је потребно,“ рече Милорад. „Без њега нема реда.“

„Правда је неопходна,“ дода Александар. „Без ње живот нема смисла.“

„А ми,“ закључи Радован, „смо ту да их помиримо. Ако можемо.“

Кафана је остала пуна мириса ракије, дувана и купуса са паприком. А за столом где су седели судија, тужилац и бранилац, остала је празна чаша и једна невидљива реч: правда. Она која никада неће бити ухваћена у чланове закона, али која ће увек живети у разговорима, у пријатељству, у покушају да се помири са правом.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusanStamenkovic #dusanrotary #srbija #velikaMorava

ЧОВЕК СА ВИЗИЈОМ

Сала је пукла по шавовима – није било где иглу забости. Пензионери у првим редовима, државни службеници са значкама, радници јавних предузећа у плавим комбинезонима – сви збијени као једно тело. Заставе су се вијориле у ритму невидљивог таласа, транспаренти су дрхтали у рукама: „СРБИЈА НАПРЕД!“ и „БУДУЋНОСТ ЈЕ НАША!“ Очи су им гореле, не од суза, него од оне ватре која се пали кад неко коначно каже оно што су сви чекали да чују.

Бина је била ратна машина за душе. Ласери су секли ваздух – плаво, црвено, бело – као да је сама тробојка сишла са јарбола и почела да дише. Огромни видео-бим изнад главе показивао је његово лице у крупном плану: очи које обећавају, осмех који опрашта, глас који лечи.

Он је стајао у центру, у црном оделу које је хватало светло као оклоп. Кад је подигао микрофон, читава сала је ућутала као пред олују.

„Драги моји!“ – глас му је пуцао као бич и истовремено миловао као мајка – „Србија ће имати школе какве Европа није видела! Бесплатни уџбеници, таблети у свакој клупи, дигиталне учионице од Прешева до Суботице! Болнице светска класа – апарати који спасавају живот биће у сваком граду! Лекари ће примати плате као министри, јер они јесу прави хероји!“

Пензионери су се хватали за руке, неко је већ плакао од среће.

„Војска најмоћнија на Балкану! Нико неће ни писнути преко границе! Брзе пруге, ауто-путеви, летећи аутомобили, метро у Београду – ево га, већ видим први тунел! Струја, гас, бензин – за све и за унуке наших унука! Плате ће скакати као ракете, пензије веће него икад! Наши пензионери ће се купати у бањама као римски цареви – Врњачка, Сокобања, све ће бити пуне смеха и младости! Старост? Само друго детињство!“

Сала је урлала. Једна бака је викала „Живео!“ и сузе су јој текле низ образе.

„А они студенти блокадери? Нека блокирају – ми градимо! Опозиција? Пепео и дим! Београд – нови Париз на Сави! Нови Сад – Барселона Балкана! Туристи ће долазити у милионима и питати: ‘Како сте ово направили за десет година?’ А ми ћемо рећи: ‘Зато што смо веровали!’“

Светла су се стишила, само један рефлектор га је пратио као анђео. Глас му је постао дубок као црквено звоно.

„Али без душе нема ни пруга, ни метроа, ни пензија. Душа се зове – култура!“

У том тренутку је сала заћутала као да је неко искључио звук целом свету.

„Народни музеј ће бити већи од Лувра! Свака икона, сваки ћирилични рукопис, сваки камен из наших манастира – сијаће под кровом који је Србија сама платила! Национални театар на води – на ушћу Саве у Дунав! Сваке вечери Нушић, Стерија, Шекспир на српском, светски редитељи ће се тући да дођу код нас! Карте? За џабе за студенте, за џабе за пензионере, за џабе за сваког ко носи српско срце!“

Видео-бим је показао зграду на води, светла се рефлектују у реци као хиљаде свећа.

„Биоскопи у сваком селу – са 4К звуком и мирисом кокица! Српски филм ће поново освајати Кан и Берлин! Библиотеке од пода до плафона у сваком месту где има педесет кућа! Бесплатне књиге за свако дете! Нови српски писци – штампаћемо их у милион примерака и слати по целом свету! Јер кад странац узме књигу на српском – он је већ наш!“

Људи су сада отворено плакали, и жене и мушкарци.

„Фестивали! Сваки град ће имати свој Гучу! Егзит ће бити мали! Ниш – филмски фестивал већи од Сарајева! Лесковац – роштиљијада са симфонијским оркестром уз ћевапе!“

„Манастири ће сијати ноћу као светионици! Хиландар, Студеница, Грачаница – нови конаци, соларни панели, Wi-Fi – да млади дођу, да осете корен! Ходочашћа из целог света – Грци, Руси, Немци – сви ће долазити код нас да виде где је Европа научила да дише православљем!“

„И ћирилица – на сваки билборд, у сваку школу, на сваки званични папир! Не као музејски експонат – него као живи мач! Ко пише ћирилицом – тај је слободан!“

Цела сала је скочила и почела да скандира: „Ћи-ри-ли-ца! Ћи-ри-ли-ца!“

Политичар је раширио руке као да грли све векове од Косова до сутра.

„Култура није трошак, драги моји. Култура је најјефтинија и највећа победа коју један народ може да има!“

Светла су експлодирала у ватромет тробојке. Музика је ударила. Сала је урлала као да је пао Берлински зид, као да је освојен свет. Људи су скакали, грлили се, бацали шешире увис, певали „Ој Србијо, мила мати“ без ичије команде.

Он је полако силазио са бине, корачајући као цар који се враћа кући после коначне победе. Аплауз је трајао вечно.

Новинар у првом реду је затворио бележницу, прецртао све што је раније написао и ставио само једну реченицу:

„Обeћање је лудом радовање.“

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна.

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #izbori #manipulacija #političar #predizbornaObećanja #sendvičar #čovekSaVizijom

ЧОВЕК СА ВИЗИЈОМ

Сала је пукла по шавовима – није било где иглу забости. Пензионери у првим редовима, државни службеници са значкама, радници јавних предузећа у плавим комбинезонима – сви збијени као једно тело. Заставе су се вијориле у ритму невидљивог таласа, транспаренти су дрхтали у рукама: „СРБИЈА НАПРЕД!“ и „БУДУЋНОСТ ЈЕ НАША!“ Очи су им гореле, не од суза, него од оне ватре која се пали кад неко коначно каже оно што су сви чекали да чују.

Бина је била ратна машина за душе. Ласери су секли ваздух – плаво, црвено, бело – као да је сама тробојка сишла са јарбола и почела да дише. Огромни видео-бим изнад главе показивао је његово лице у крупном плану: очи које обећавају, осмех који опрашта, глас који лечи.

Он је стајао у центру, у црном оделу које је хватало светло као оклоп. Кад је подигао микрофон, читава сала је ућутала као пред олују.

„Драги моји!“ – глас му је пуцао као бич и истовремено миловао као мајка – „Србија ће имати школе какве Европа није видела! Бесплатни уџбеници, таблети у свакој клупи, дигиталне учионице од Прешева до Суботице! Болнице светска класа – апарати који спасавају живот биће у сваком граду! Лекари ће примати плате као министри, јер они јесу прави хероји!“

Пензионери су се хватали за руке, неко је већ плакао од среће.

„Војска најмоћнија на Балкану! Нико неће ни писнути преко границе! Брзе пруге, ауто-путеви, летећи аутомобили, метро у Београду – ево га, већ видим први тунел! Струја, гас, бензин – за све и за унуке наших унука! Плате ће скакати као ракете, пензије веће него икад! Наши пензионери ће се купати у бањама као римски цареви – Врњачка, Сокобања, све ће бити пуне смеха и младости! Старост? Само друго детињство!“

Сала је урлала. Једна бака је викала „Живео!“ и сузе су јој текле низ образе.

„А они студенти блокадери? Нека блокирају – ми градимо! Опозиција? Пепео и дим! Београд – нови Париз на Сави! Нови Сад – Барселона Балкана! Туристи ће долазити у милионима и питати: ‘Како сте ово направили за десет година?’ А ми ћемо рећи: ‘Зато што смо веровали!’“

Светла су се стишила, само један рефлектор га је пратио као анђео. Глас му је постао дубок као црквено звоно.

„Али без душе нема ни пруга, ни метроа, ни пензија. Душа се зове – култура!“

У том тренутку је сала заћутала као да је неко искључио звук целом свету.

„Народни музеј ће бити већи од Лувра! Свака икона, сваки ћирилични рукопис, сваки камен из наших манастира – сијаће под кровом који је Србија сама платила! Национални театар на води – на ушћу Саве у Дунав! Сваке вечери Нушић, Стерија, Шекспир на српском, светски редитељи ће се тући да дођу код нас! Карте? За џабе за студенте, за џабе за пензионере, за џабе за сваког ко носи српско срце!“

Видео-бим је показао зграду на води, светла се рефлектују у реци као хиљаде свећа.

„Биоскопи у сваком селу – са 4К звуком и мирисом кокица! Српски филм ће поново освајати Кан и Берлин! Библиотеке од пода до плафона у сваком месту где има педесет кућа! Бесплатне књиге за свако дете! Нови српски писци – штампаћемо их у милион примерака и слати по целом свету! Јер кад странац узме књигу на српском – он је већ наш!“

Људи су сада отворено плакали, и жене и мушкарци.

„Фестивали! Сваки град ће имати свој Гучу! Егзит ће бити мали! Ниш – филмски фестивал већи од Сарајева! Лесковац – роштиљијада са симфонијским оркестром уз ћевапе!“

„Манастири ће сијати ноћу као светионици! Хиландар, Студеница, Грачаница – нови конаци, соларни панели, Wi-Fi – да млади дођу, да осете корен! Ходочашћа из целог света – Грци, Руси, Немци – сви ће долазити код нас да виде где је Европа научила да дише православљем!“

„И ћирилица – на сваки билборд, у сваку школу, на сваки званични папир! Не као музејски експонат – него као живи мач! Ко пише ћирилицом – тај је слободан!“

Цела сала је скочила и почела да скандира: „Ћи-ри-ли-ца! Ћи-ри-ли-ца!“

Политичар је раширио руке као да грли све векове од Косова до сутра.

„Култура није трошак, драги моји. Култура је најјефтинија и највећа победа коју један народ може да има!“

Светла су експлодирала у ватромет тробојке. Музика је ударила. Сала је урлала као да је пао Берлински зид, као да је освојен свет. Људи су скакали, грлили се, бацали шешире увис, певали „Ој Србијо, мила мати“ без ичије команде.

Он је полако силазио са бине, корачајући као цар који се враћа кући после коначне победе. Аплауз је трајао вечно.

Новинар у првом реду је затворио бележницу, прецртао све што је раније написао и ставио само једну реченицу:

„Обeћање је лудом радовање.“

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна.

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #izbori #manipulacija #političar #predizbornaObećanja #sendvičar #čovekSaVizijom

КРВ, ЗНОЈ И СУЗЕ

На источном зиду трпезарије, изнад старе комоде од ораха, висила је икона Светог Алимпија. Кандило је треперило, бацајући златне сенке по лицима окупљених. Испод иконе, на трпезаријском столу прекривеном белим везеним чаршавом, горела је славска свећа – висока, мирисна, са капима воска које су се сливале у малу барицу око месинганог држача. Мирис тамјана мешао се са мирисом похованих лигњи и бобових пихтија. На столу су се ређале чиније са посним ролатима од спанаћа и печурки, салатама од туњевине и флашама домаће ракије, вина, минералне воде и газираних пића.

Милорад, домаћин куће, кружио је око стола са белом крпом пребаченом преко рамена, као да је у ресторану, а не у сопственој кући. Његова брига није била политика, већ да нико не остане гладан. „Ајде, људи, не штедите се! Ево, још мало салате од морских плодова. Ана, ти волиш оне ролнице са спанаћем, узми. Деда, још мало домаће ракије? Или хладне воде? Имам и сок од јабуке, куповни.“

Деда Дуле, уредно подшишан, у тамном оделу које је деловало као да је за један број веће, и са златним сатом на руци, седео је на челу стола. Његова чаша је већ била допола празна, па је прихватио доливање као што се прихвата благослов. „Живели, децо. Да сте ми живи и здрави. И да дочекамо пролеће како ваља.“

„Пролеће је већ стигло, деда, ускоро ће избори“ рече Уна, седећи преко пута, у црној ролки, са мобилним телефоном поред тањира. Екран је био пригушен, али довољно осветљен да се види табела са ратама кредита, обвезницама и роковима отплате. Док је деда говорио о пролећу, она је прелазила прстом преко екрана – не да би одговорила, већ да би проверила колико јој је остало до следеће рате. „Висибабе као да су већ процветале, а обећања власти опет ничу као коров.“

„Ма пусти сад то,“ умеша се Милорад, сипајући хладну воду у чашу поред. „Слава је, нећемо ваљда о политици. Ево, пробајте ове пихтије, правио сам их сам, од боба, по рецепту моје покојне мајке.“

„Али све је политика, стриче,“ рече Ана, не подижући поглед са телефона. „И боб, и вода, и ова свећа. Само што неко обећава да ће све бити бесплатно, а неко мора после да враћа кредите.“

„Који кредити, бре?“ упита деда, благо нагињући главу. „Па држава је рекла – опраштају се дугови, улаже се у младе, граде се фабрике, метро у Београду, атомска централа, нови аутопутеви, брзи возови. Само да сачекамо. Висибаба је знак да долази лепше време.“

„Јесте, знак да ће опет да нас замајавају,“ рече Ана, гласом који је дрхтао од потиснутог беса. „Ми обећавамо нешто друго. Ми обећавамо крв, зној и сузе. Да вратимо државне кредите, да исплатимо обвезнице, да радимо у три смене за минималац. Да државне институције прораде. Да корумпирани лопови врате паре и иду у затвор. То је наше обећање.“

Милорад је дошао са новом флашом вина. „Ово је од комшије, црвено, али лагано. Да се не киселимо. Ана, сипам ти мало?“

„Не, хвала. Имам сутра обавезе на факултету.“

„Па баш зато! За храброст!“

Деда се насмешио. „Ето, видиш. И ја сам некад веровао. У школу, у децу, у реформу. Није све било сјајно, али знало се ко шта ради. Није било овог садашњег студентског хаоса.“

„А ми обећавамо и дајемо нешто сасвим друго,“ рече Ана. „И зној, и крв, и сузе. Само што нас нико ништа није питао… Зар ја морам после факултета да се одселим у Норвешку?“

„Али не можеш тако, дете моје,“ одговори деда, усправљајући се у столици као да држи лекцију. „Не можеш тек тако да одеш и оставиш све. Ово је твоја земља. Моја крв је у њој, мој зној је у њој. И твоје сузе морају да буду у њој.“

За тренутак тишину је разбијало само звецкање виљушки на трпезариском столу. Гости су ћутали, јер су им уста била пуна.

Ана је спустила телефон на сто, екран је и даље светлео. „А можда баш морам да одем,“ прошапутала је, али довољно гласно да сви чују. „Да оставим Србију старцима и олошу. Да се не борим више. Или да останем – али онда ћу морати да гледам како све пропада, како се исти људи смењују, како се обећања рециклирају као пластичне флаше. Зар је то моја будућност у Србији?“

„Немој тако,“ рече деда, гласом који је био мешавина прекора и молбе. „Немој да одеш. Ако сви оду, ко ће остати? Ко ће чувати славу, икону, свећу? Ко ће памтити?“

„Ако останем,“ одговори Ана, „можда ћу само да догорим као ова свећа. Тихо, без звука. И да ме нико не примети.“

Милорад је у том тренутку унео нову тацну са посним колачима. „Људи, ево да се засладимо! Немојте да ми горите као свећа, боље да се засладите. Слава је, бре, не свађа!“

На телевизору, и даље без звука, политичар у оделу махао је руком. У реверу – висибаба. Испод екрана, трака са натписом: „Ускоро почиње изградња прве атомске централе у Србији.“

Милорад је угасио телевизор. „Доста више. Слава је. Свети Алимпије не воли свађу.“

Ана је устала, пришла икони. Погледала у лице светитеља. Кандило је треперило, као да клима главом. На комоди је била мала ваза од плавог кобалтног стакла са позлаћеним детаљима, а у њој струк пластичних висибаба.

„Свети Алимпије је наш заштитник,“ рече. „Он стоји на стубу, а ми смо стално у покрету. Само не знамо више куда.“

Милорад је пришао и ставио јој руку на раме. „Знаш, ја не знам ништа о тим вашим државним обвезницама које спомињеш да морамо да их вратимо. Али знам да је овај колач од ораха прављен с љубављу. И да је свећа горела како треба. А то нешто значи.“

Деда је задремао у фотељи. Његова рука је лежала на стомаку, а дах му је био миран, као да је у сну настављао да верује у обећања која је слушао целог живота. Ана је села поред њега на рукохват фотеље, пригушила екран телефона и погледала у кандило које се пуцкетајући гасило. Пламен се тресао, као да се бори да остане жив, али је ипак клизио ка крају.

„Можда је ово последња слава у овој кући,“ прошапутала је.

„Ма није, бре,“ рече Милорад, доносећи тањир са последњим колачима. „Док има ко да меси, биће и колача. А за остало – нек се они горе зноје. Ми смо своје већ дали.“

Ана га је погледала, па затим деду, па икону. У том тренутку пламен кандила се угасио, оставивши танак стуб дима који се уздизао ка икони. Соба је утонула у тишину.

„Али ако ми одемо,“ прошапутала је, „остаће само дим. А ако победимо и останемо, можда ће се поново упалити пламен.“

Букет пластичних висибаба у вази је подсећао на обећање да живот може да се настави, да неће све пропасти.

Соба је мирисала на тамјан, рибу и орахе, али изнад свега – на тишину која је тражила одговор. И у тој тишини, између старчевог сна и домаћинове бриге за трпезу, остала је Анина дилема: да ли да оде и остави све, или да остане и покуша да поново упали пламен.

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #SvetiAlimpije

ДЕКОРНАРОД

Народ није више довољан. Он је сувише непослушан, сувише непредвидив, сувише склон да пита и да сумња. Зато се рађа декорнарод – народ од папира и екрана, народ који клима главом унапред, народ који зна шта треба да воли. Он није заједница, већ сценографија. Он није живот, већ декор. Декорнарод је огледало у којем власт гледа себе и види само аплауз.

Као што постоји декорнарод, тако ничу и декоринституције. Факултети који нису факултети, већ курсеви за брзу производњу диплома. Фестивали који нису фестивали, већ декорфестивали, кулисе за привид нормализације. Традиција се гаси, а на њено место долази имитација.

Али декорнарод не може да пева, декорфакултет не може да мисли, декорфестивал не може да памти. Све је то само кулиса, сценографија без драме. Када се угаси светло, остаје празна сцена. И тада се поставља питање: да ли је народ заиста народ, или је само декорнарод? Да ли је култура заиста култура, или је само декоркултура? И да ли је све ово живот, или је само представа моћи која траје док траје аплауз?

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #srbija

ЋУПРИЈСКА ЋОРКА

Нема човека који није пожелео да буде кадија, да тужи и да суди. И пошто право и правда није исто, онда остаје само уздах немоћника: „Стићиће Божја правда!“

Властодршци су одувек били ти који су одређивали право и пошто су замишљали да су баш они Божији изасланици, себи су давали моћ да одлучују о судбинама других.

Душан Силни је био правдољубив и потрудио се да нам 1349. године занавек остави свој законик, једнак за све. У Душановом законику најбројније су одредбе кривичног права. Предвиђене казне биле су: смртна казна, изгнанство за јеретике и полуверце, телесне казне, новчана казна, конфискација, казна лишења слободе, губитак часних права. Телесне казне извршаване су сурово: „да се ожеже“, „да му се рука одсече и језик одреже“, „да му се обе руке одсеку и нос сареже“, „да се осмуди“, „да се уши одсеку“, „а разбојник да се стрмоглав обеси, а лопов да се ослепи“. С обзиром на начин извршења, телесне казне су биле веома блиске смртној казни, посебно оне које су се састојале у осакаћивању. Осим смртне казне било је предвиђено и „да се уништи“ кривац (онај ко прима мито у црквеној управи). За умишљајно убиство се кажњавало убиством, а за извршење нехатног убиства било је предвиђено да се кривцу „обе руке одсеку“. За убиство родитеља или детета била је прописана смртна казна, „да се тај убица сажеже на огњу“. За убиство црквеног лица Законик је прописивао кумулативно смртну казну („да се убије“) и бешење.

И пошто у сваком житу има кукоља, тако и у сваком друштву има оних који су грешни, па треба да буду кажњени. Без обзира да ли су гладни или су незасити, да ли су осветољубиви или им само „прекипи“, да ли су политички „неподобни“, …  Кривични законик се прилагођава тренутном стању у друштву.

Млада држава Србија је од свог буђења пре мало више од двеста година, почела да ствара све оно што треба да одликује цивилизовано друштво – почев од војске и полиције, па до школства, здравства и правосуђа.

Већи део државотворне енергије Првог српског устанка (1804-1813) био је усмерен на стварање новог правосудног система српске државе. Озбиљан рад на оснивању законодавне, извршне и судске власти почео је већ 1804, када су основани и први судови. Први правни акти који су се односили на српске судове донети су 1805. и, касније, 1809. и 1811. Судови и судска власт били су под надлежношћу Савета, основаног 1805. Новом уставном реформом 1811. основан је Велики вилајетски суд, као нека врста Министарства правде. Два важна закона, на основу којих се судило током Првог српског устанка, били су Закон Проте Матеје и Карађорђев законик.

Карађорђев криминални законик, донет 1807. године, предвиђао је казну лишења слободе под називом апс. Апс се изрицао учиниоцима лакших кривичних дела. Некада је изрицан заједно са неком другом казном, телесном на пример, а некада је апсаник задржаван у апсу и после извршене телесне казне, све док не надокнади штету. Најчешће казне су биле телесне, док казне сакаћења нису често примењиване. Смртна казна се извршавала стрељањем и вешањем.

Није тада Ћуприја, турска касаба крај Велике Мораве, била на репу државе, напротив. Преузимањем власти од Турске, млада Србија је у Ћуприји формирала све што је било потребно – касарну, суд, школу, цркву и затвор…. Касније и болницу, апотеку, библиотеку, дечији вртић….

Оснивање суда за ћупријску нахију, са зградом суда у Свилајнцу је било 1924. године (по новом календару 06.01.1825.). Седиште суда је у Ћуприји било од 1838. године. Кнез Милош Обреновић је прописао 1842. године обавезу апсеника да раде и то из два разлога: за њихово добро да не седе беспослени и да би се попунила државна каса. Забележено је да је 1844. године у Ћуприји било на издржавању казне „робије“ 32 „простих осуђеника“.

Окружни суд је до 1841. године био смештен у згради поред касарне, а затим у кући поред цркве.

У кругу касарне је 1865. године сазидан нов објекат намењен новоформираној понтоњерији.

Према Законику из 1860. године казне лишења слободе биле су: за злочине робија и заточење, за преступе и иступе казна затвора. Робија није могла бити краћа од две године, а извршавана је у робијашницама у којима су осуђеници били класификовани само по полу. За један број најтежих кривичних дела (разбојништво, паљевина, хајдуковање) као додатак казни изрицано је обавезно стављање у окове (лаке од две, или тешке од четири оке, „како коме суд одсуди“) и тежак рад у пољу или у самој «робијашници». Жене се не окивају и не изводе на рад ван затворског круга.  За друга кривична дела окивање је било факултативно. Малолетници су такође  били изузети од мере окивања, а од 1868. године и политички делинквенти. Иначе, окови су били предвиђени и као дисциплинска казна, али најдуже три месеца.

Казна тамнице извршавала се у земаљским казненим заводима, казна заточења у посебним земаљским казнионицама, казна робије у дистриктним казнионицама или затворима окружних судова, а казна затвора у судским затворима.

Мушки осуђеници су робију издржавали у Топчидеру крај Београда, а затвор од 1865. године у Ћуприји. Осуђенице су обе врсте казни лишења слободе од 1866. године издржавале у Ћуприји.

У време доношења Законика 1860. године и у првим годинама његовог важења, стварне могућности Кнежевине Србије у погледу услова за извршење казне лишења слободе биле су објективно још мале, али се ипак успевало да се робија и затвор издржавају на одвојеним местима (у Београду и Ћуприји, одн. од 1865-66. у Пожаревцу). „Све апсане су препуне свакојаки злочинаца, а највише разбојника и крадљиваца“, рекао је министар правде на Скупштини 1864. године. Те године је у Ћуприји било 485 робијаша, међу којима су биле и жене и малолетници. Највише су мушкарци били ангажовани на пословима у пољопривредном добру „Добричево“. Годину дана касније део робијаша је пребачен у Пожаревац, док су жене и малолетници остали. У септембру месецу у дозидану зграду апсане, која се налазила у кругу касарне, уселили су се војници новоформиране понтоњерске јединице због чега су и жене и малолетници пребачени у Пожаревац.

Године 1873. У Србији је укинуто физичко кажњавање, па је последица тога био повећан број лица осуђених на временске казне. Самим тим су повећане потребе за смештајем робијаша. Крајем деветнаестог века у Добричеву су радили 50 радника и 160 робијаша у оковима и под надзором стражара, који су били смештени на самом пољопривредном добру.

У Добричеву је до Првог светског рата постојао одељак Казненог завода, са око 200 осуђеника, који су обрађивали земљу и одржавали ергелу.

https://stamenkovicdusan.wordpress.com/2017/04/13/prelepa-dobrila/

Затвор у Ћуприји је непрекидно постојао и у двадесетом веку, и у време мира и у време ратова. Најпре је био на једној локацији, а сада је на две локације.

Остаће ЋУПРИЈСКА ЋОРКА и у наредним деценијама. Мењаће се само услови које треба осуђена лица да испуњавају да би боравили баш у Ћуприји.

Ћорка, ћоркана, апсана, бувара, тамница, тамњача, бајбок, бајбокана, прдекана, … робијашница, су разни шатровачки изрази и синонима за затвор. Било како да се зове затвор, он остаје затвор. А овај ћупријски је један од најстаријих у Србији.

Наручивање књига: e-mail: [email protected] Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА