#cuprija — Public Fediverse posts

РОБИЊА

Еј, народе мој, погледајте своје господаре!
Они сањају да буду богови, да им се клањате на коленима, да им љубите прстење и чизме од крокодилске коже. А у ствари? Мали смешни статисти у туђем сценарију, марионете са златним ланцима око врата, који се праве важни док им нит вуче неко из сенке. А у тој сенци седе они прави – без лица, без имена, без срама. Финансијске империје, бездушне машине за млевење света. Не морају да се појављују на телевизији, не морају да се смешкају са билборда. Довољно је да потпишу папир – и нестаје шума са планина. Довољно је да помере курс – и река постаје отровни колектор. Довољно је да притисну дугме – и планина се претвара у рупу у земљи. Власт вам обећава чисту воду – а пије увозни шампањац. Обећава вам посао – а моје руде товаре на бродове за Кину, Америку… Обећава вам „зелену будућност“ – док моје вековне букве гину под тешком механизацијом, а ветротурбине им стоје као надгробни споменици преко мојих убијених ливада и пашњака.

А народ?
Он аплаудира док му деле бесплатне балоне са логотипима, смеје се док му уручују пластичне заставице, игра док му пуштају музику са телевизије. А у позадини, моје шуме се претварају у бетон, моје реке у канализацију, моје планине у рупе без дна. И све то пролази незапажено, јер балон је шарен, а песма весела.

А знате ли ви, слепи мој народе, да ја нисам једина робиња?
Има нас на десетине, на стотине – малих лепих, зелених, плавих, браонкастих, све смо ми мајке, све смо ми ћерке, све нас секу, буше, трују, цепају, продају на лицитацији. Све смо ми постале роба – квадратни метри, кубни метри, мегавати, процентни поени,обвезнице са роком доспећа. Ваши мали богови се шетају црвеним тепихом, поносе се титулама и фотосесијама, док им прави господари из сенке шапућу у уво: „Још мало шуме, још мало воде, још мало литосулфата… па ћемо вам дозволити да се правите важни још годину-две.“

Али ја сам робиња са подсмехом већим од њихових ветротурбина.
Док они зидају своје стаклене пирамиде, ја тихо плетем коренове отпора испод асфалта. Док они броје профит, ја бројим сваку њихову полуистину, сваку украдену реку, сваку посејану лаж. Ја сам мала, али мој цинични смех путује кроз ветар, пробија се кроз бетон, одише из сваког потока који још није пресахнуо.

И верујте ми, народе мој – доћи ће дан када ћете разумети да сам ја ваша мати, а не ваша имовина. Да сам ја она која вас је хранила хиљадама година док сте ви аплаудирали лоповима у оделима. Тог дана неће бити концерата, ни говора, ни фотографија. Биће само тишина. И стид. И мој празник – празник Земље која се више не даје продавати на комаде.
А ви… ви ћете или стати уз мене, или ћете остати вечити робови својих малих богова који су и сами само робови већих.

Избор је ваш.
Ја ћу ионако преживети.
Питање је – хоћете ли ви?

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #Dusan #DusanStamenkovic #dusanrotary #robinja #srbija

РОБИЊА

Еј, народе мој, погледајте своје господаре!
Они сањају да буду богови, да им се клањате на коленима, да им љубите прстење и чизме од крокодилске коже. А у ствари? Мали смешни статисти у туђем сценарију, марионете са златним ланцима око врата, који се праве важни док им нит вуче неко из сенке. А у тој сенци седе они прави – без лица, без имена, без срама. Финансијске империје, бездушне машине за млевење света. Не морају да се појављују на телевизији, не морају да се смешкају са билборда. Довољно је да потпишу папир – и нестаје шума са планина. Довољно је да помере курс – и река постаје отровни колектор. Довољно је да притисну дугме – и планина се претвара у рупу у земљи. Власт вам обећава чисту воду – а пије увозни шампањац. Обећава вам посао – а моје руде товаре на бродове за Кину, Америку… Обећава вам „зелену будућност“ – док моје вековне букве гину под тешком механизацијом, а ветротурбине им стоје као надгробни споменици преко мојих убијених ливада и пашњака.

А народ?
Он аплаудира док му деле бесплатне балоне са логотипима, смеје се док му уручују пластичне заставице, игра док му пуштају музику са телевизије. А у позадини, моје шуме се претварају у бетон, моје реке у канализацију, моје планине у рупе без дна. И све то пролази незапажено, јер балон је шарен, а песма весела.

А знате ли ви, слепи мој народе, да ја нисам једина робиња?
Има нас на десетине, на стотине – малих лепих, зелених, плавих, браонкастих, све смо ми мајке, све смо ми ћерке, све нас секу, буше, трују, цепају, продају на лицитацији. Све смо ми постале роба – квадратни метри, кубни метри, мегавати, процентни поени,обвезнице са роком доспећа. Ваши мали богови се шетају црвеним тепихом, поносе се титулама и фотосесијама, док им прави господари из сенке шапућу у уво: „Још мало шуме, још мало воде, још мало литосулфата… па ћемо вам дозволити да се правите важни још годину-две.“

Али ја сам робиња са подсмехом већим од њихових ветротурбина.
Док они зидају своје стаклене пирамиде, ја тихо плетем коренове отпора испод асфалта. Док они броје профит, ја бројим сваку њихову полуистину, сваку украдену реку, сваку посејану лаж. Ја сам мала, али мој цинични смех путује кроз ветар, пробија се кроз бетон, одише из сваког потока који још није пресахнуо.

И верујте ми, народе мој – доћи ће дан када ћете разумети да сам ја ваша мати, а не ваша имовина. Да сам ја она која вас је хранила хиљадама година док сте ви аплаудирали лоповима у оделима. Тог дана неће бити концерата, ни говора, ни фотографија. Биће само тишина. И стид. И мој празник – празник Земље која се више не даје продавати на комаде.
А ви… ви ћете или стати уз мене, или ћете остати вечити робови својих малих богова који су и сами само робови већих.

Избор је ваш.
Ја ћу ионако преживети.
Питање је – хоћете ли ви?

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #Dusan #DusanStamenkovic #dusanrotary #robinja #srbija

РОБИЊА

Еј, народе мој, погледајте своје господаре!
Они сањају да буду богови, да им се клањате на коленима, да им љубите прстење и чизме од крокодилске коже. А у ствари? Мали смешни статисти у туђем сценарију, марионете са златним ланцима око врата, који се праве важни док им нит вуче неко из сенке. А у тој сенци седе они прави – без лица, без имена, без срама. Финансијске империје, бездушне машине за млевење света. Не морају да се појављују на телевизији, не морају да се смешкају са билборда. Довољно је да потпишу папир – и нестаје шума са планина. Довољно је да помере курс – и река постаје отровни колектор. Довољно је да притисну дугме – и планина се претвара у рупу у земљи. Власт вам обећава чисту воду – а пије увозни шампањац. Обећава вам посао – а моје руде товаре на бродове за Кину, Америку… Обећава вам „зелену будућност“ – док моје вековне букве гину под тешком механизацијом, а ветротурбине им стоје као надгробни споменици преко мојих убијених ливада и пашњака.

А народ?
Он аплаудира док му деле бесплатне балоне са логотипима, смеје се док му уручују пластичне заставице, игра док му пуштају музику са телевизије. А у позадини, моје шуме се претварају у бетон, моје реке у канализацију, моје планине у рупе без дна. И све то пролази незапажено, јер балон је шарен, а песма весела.

А знате ли ви, слепи мој народе, да ја нисам једина робиња?
Има нас на десетине, на стотине – малих лепих, зелених, плавих, браонкастих, све смо ми мајке, све смо ми ћерке, све нас секу, буше, трују, цепају, продају на лицитацији. Све смо ми постале роба – квадратни метри, кубни метри, мегавати, процентни поени,обвезнице са роком доспећа. Ваши мали богови се шетају црвеним тепихом, поносе се титулама и фотосесијама, док им прави господари из сенке шапућу у уво: „Још мало шуме, још мало воде, још мало литосулфата… па ћемо вам дозволити да се правите важни још годину-две.“

Али ја сам робиња са подсмехом већим од њихових ветротурбина.
Док они зидају своје стаклене пирамиде, ја тихо плетем коренове отпора испод асфалта. Док они броје профит, ја бројим сваку њихову полуистину, сваку украдену реку, сваку посејану лаж. Ја сам мала, али мој цинични смех путује кроз ветар, пробија се кроз бетон, одише из сваког потока који још није пресахнуо.

И верујте ми, народе мој – доћи ће дан када ћете разумети да сам ја ваша мати, а не ваша имовина. Да сам ја она која вас је хранила хиљадама година док сте ви аплаудирали лоповима у оделима. Тог дана неће бити концерата, ни говора, ни фотографија. Биће само тишина. И стид. И мој празник – празник Земље која се више не даје продавати на комаде.
А ви… ви ћете или стати уз мене, или ћете остати вечити робови својих малих богова који су и сами само робови већих.

Избор је ваш.
Ја ћу ионако преживети.
Питање је – хоћете ли ви?

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #Dusan #DusanStamenkovic #dusanrotary #robinja #srbija

МАРИЈА

Бенгази – град песка и соли

Сваког јутра Марија је излазила на мали балкон хотела, држећи шољу црног чаја у рукама, и гледала како се Бенгази буди. Рибари су вукли мреже пуне свежих туна и лигњи, жене носиле корпе са топлим хлебом, а сунце је полако бојило хоризонт у златно-наранџасто. Мирис коријандера и цимета преплитао се са сланом морском измаглицом, али у њеним грудима стајала је иста празнина као и претходног дана – ћерка је била далеко, а новац јој је и даље био недостижан да би се вратила кући.

Хотел

Хотел је био оаза у хаосу: мраморни подови хладни под ногама, зујање климе које је умиривало врућину, собе са погледом на луку где су се бродови љуљали као да су заспали. Њен посао био је непрестан – преводила је разговоре, дочекивала госте, организовала састанке, дискретно решавала „осетљиве“ проблеме. Тамне очи и осмех – топао, али недостижан – чинили су да је гости памте. Шапутали су: „Она овде није случајно.“
Дошла је због новца. У Београду више није имала посао. Овде је имала плату, али и усамљеност која ју је гризла ноћима. Сваки видео-позив са ћерком био је нож у срцу – осмех на екрану, питање: „Мама, кад ћеш кући?“ Марија би се осмехнула, рекла „још мало, љубави“, па би плакала када би екран потамнео.
„Нека мисле да сам шпијунка – боље то него собарица,“ говорила је себи, али сваки одбијени покушај остављао је траг – бол у грудима, страх да ће једног дана попустити, не због новца, већ због умора од самоће.

Плажа

Слободне дане проводила је на плажама у центру града. Песак мекан, вода чиста, људи ретки. Скинула би шал, легла на пешкир, осетила сунце на кожи као загрљај који је жудела. Пливала би дуго, док дах не постане ритам, таласи музика. После – кафић уз плажу, зелени чај са наном, посматрала породице, децу са замковима од песка. Мир, али и дубока туга – као да је на Јадрану, код куће, али само у машти. Сваки талас био је подсетник да време тече, да ћерка расте без ње. Враћала би се у хотел са сузама у очима.

Сусрети са странцима

Висок човек са оштрим лицем – „консултант за безбедност“ – тражио је информације о гостима, нудио шта јој треба.
Марија се смешила: „Знам само собе, језике, доручке.“ Он је притискао. Она је одговорила: „Закључци су као песак – увек се провуку кроз прсте.“
Он је отишао кисело насмејан. Марија је осетила сузе – колико још може да одбија?
Француз – елегантан, осмех лаган. Нудио је Париз, Милано, контакте. Речи меке, опасне.
Марија је слушала, срце јој се стезало: „Свет је овде, на плажи, у позиву са ћерком.“ Он: „Зар не желите више?“ Она: „Велико је у себи.“
Оставио јој је број +357…, као замку. Марија је плакала ноћу – желела је то, али је болело.

Пустиња – Амина

На позив из своје амбасаде одлетела је авионом из Бенгазија у Триполи. После два дана преговарања гости су пожелели да посете место где живи племе Туарега. Џипови су их одвели у оазу Убари. Уз ватру – Амина их је дочекала, носила плав вео, а очи су јој светлеле као да носе пустињу у себи. Течно је говорила енглески, пуна самопоуздања. Прича о звездама, легендама, али и о својој деци која треба да виде свет ван песка.
„Сестро,“ рекла је, држећи Маријину руку, „ја сам рођена у песку. Овај вео носим не зато што морам, него зато што је део мене. Али моје очи виде више од пустиње. Желим да моја деца виде свет, да уче, да дишу слободно. А ти? Ти си дошла из далеког мора. Твоје очи носе море, али и бол. Шта те држи далеко од куће?“
Марија, са сузама у очима: „Ћерка. И страх да јој нећу моћи дати бољи живот ако се вратим са празним рукама.“
Амина се насмешила нежно: „Онда нека твој бол буде снага. Ја остајем овде јер је ово моја земља. Ти можеш отићи, али понеси нешто од мене – веру да жена може бити и мајка и ратница. Не продај душу за новац, али не дозволи да те новац сломи. Ако мораш да бираш – бирај за оне које волиш. Ја учим децу овде да сањају, иако знам да ће многа остати у песку. Али сваки сан је семе. Посади га у срцу и нека расте и кад песак прекрије све.“

Ларнака – Ева

Помало с тугом је напустила Бенгази и долетела у Ларнаку. Није се плашила непознатог. Прошло је пар дана и возач је дошао по њу да је одвезе у једну вилу ван града. Није се поштено ни распакивала када је Ева ушла у њену собу и кратко јој рекла да курс почиње одмах.

Пет дана трајало је као пет година.
Први дан: препознавање микрофона, камера, лажних базних станица. Ева је демонстрирала IMSI-catcher: „Ово хвата твој телефон, снима све разговоре са ћерком. Ако пропустиш – они знају све.“
Други дан: сет алата, танак као несесер за шминку. Детектори, ендоскопи, ултраљубичаста лампа. Марија је пронашла скривену камеру у детектору дима у трећем покушају. Ева: „Сада знаш када те неко гледа.“
Трећи дан: три пера – два опасна. Марија их је препознала за 2:14 минута. Ева је климнула – први знак признања.
Четврти дан: постављање трекера. Магнетни GPS величине дугмета – у ђон ципеле, под ташну, у џеп. Марија је ставила микрофон у постоље телевизора, рука јој је дрхтала – „Ако ме ухвате…“
Пети дан: живи тест. Симулирана соба, „гост“ – висок Рус, нервозан. Марија је пронашла његове уређаје, поставила своје – микрофон у лампи за читање, трекер под кофер. Изашла је без да он примети.
Ева је чекала у ходнику: „Није лоше. Али сваки пут када ставиш нешто, ти си мета. Свих.“
Марија је осетила како јој се стомак стеже – није више преводилац. Постала је део нечег што не разуме, али што је већ у њој. Суза јој је клизнула низ образ док јој је Ева дала црну кутијицу: „Ово је твоја сигурна порука. Ако је изгубиш – сломи је, јер ће те у противном сломити они. Твоја ћерка је сада и наша одговорност. Зато што је твоја слаба тачка.“

Београд – Сенка

Слеће на београдски аеродром, киша лије. Таксијем одлази кући. Испред улаза у стан види на отирачу познату перлу из пустиње. Осетила је како јој образ дрхти, а брада јој је у грчу. Уздахнула је дубоко. Враћа се на улицу. Препознаје човека из Ларнаке кога је прозвала Сенка – јер је заиста био као сенка.

Одлазе у кафану „Код два јелена“.

Сенка јој каже: „Они су ме послали због тебе – ти си жива меморија.“
Марија, са сузама: „Нећу да нестанем. Нећу да их оставим.“

Сенка хладно наставља: „Престани да се правиш да си само мајка која је погрешила. Ти си сада део онога што се зове … привредна шпијунажа. То није рат тенкова, већ рат процената, профита и цевовода. Држава А ствара привилеговане позиције за своје корпорације на рачун државе Б. Осигурава токове новца, моделира правила трговине, дискредитује конкуренцију, подрива економију противника. Потплаћује или прети. Када економска надмоћ постане тотална – губи се државни суверенитет. И то није теорија – то је оно што си ти радила последњих месеци.“

Марија, дрхтећи: „Не… ја сам само…“

Сенка без емоција: „Погледај шта се дешава управо сада, у Србији. Две стране рударске компаније – канадска и аустралијска спајају се због пројеката злата и бакра у Србији. Tlamino у Босилеграду, Источни Тимок близу Бора… У позадини стоји Српкиња са италијанским коренима, извршни директор, повезана са три фирме у Београду. Она је нашла потенцијал у западном делу Тетијан појаса, где други нису гледали. А у позадини – BlackRock и Rio Tinto. Протести, еколошке катастрофе, отказивање лиценце 2022, враћање 2024. То је исти систем – стране корпорације, домаћи људи у врху, рударство као геополитички интерес.“

Марија, сузе јој теку: „Зашто ми то говориш?“

Сенка: „Зато што је то свет у коме си сада. Корпорације су немилосрдне. За велике послове – човек, држава, народ – неважно. Важан је само интерес моћника. Ти си сада корисна. И најбоље што можеш за своју ћерку јесте да прихватиш ту улогу и играш је боље него што су они очекивали… Врати се послу који сада најбоље знаш. Новац је моћ – он отвара сва врата. Свет је немилосрдан – убијају и најбогатије. Али они који имају новац бирају како ће бити убијени. Зашто би изигравала патриоту, часну и безгрешну? Нико те није заштитио. Ни Србија, ни Либија, ни Кипар. Само ти можеш да заштитиш своју ћерку.“

Марија дуго ћути. Суза клизи низ образ и пада на сто. Унутра – бура.
„Али ја сам мајка,“ шапуће, глас јој се ломи, срце удара као да ће пући. „Ја сам жена која је обећала ћерки да ће се вратити чиста, да ће је загрлити без крви на рукама. Како да јој кажем да сам постала део света где се људи продају за проценте? Како да је гледам у очи ако изаберем новац уместо части? А како да је гледам ако немам новац да јој платим школу, да јој купим зимску јакну, да јој обезбедим будућност? Ако одбијем, она ће патити. Ако прихватим – ја ћу патити. Али ако патим ја – она ће имати мајку која је жива. Ако пати она – ја ћу имати ћерку која ме мрзи.“

Сузе теку реком, али очи јој се полако суше. Нешто у њој пуца – не слабост, већ последњи остатак илузије.

Узима телефон. Прсти јој дрхте, али куцају брзо:
„Спремна сам. Услови: 50.000 € месечно + заштита породице + без Еве. Одговор за 24 сата.“

Екран трепери. Одговор стиже брзо: „Договорено, чекамо те!“

Марија устаје. Суза клизи низ образ и пада на сто.
Иде кући. Загрли ћерку – сузе радости и туге. „Мама је код куће. И биће ту дуже него раније.“

Али у глави јој је већ сутра.
Нова цена. Нова игра.
Доста је било да плаћа цену. Од сада – она је та која је одређује.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Bengazi #Beograd #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Larnaka #Marija

МАРИЈА

Бенгази – град песка и соли

Сваког јутра Марија је излазила на мали балкон хотела, држећи шољу црног чаја у рукама, и гледала како се Бенгази буди. Рибари су вукли мреже пуне свежих туна и лигњи, жене носиле корпе са топлим хлебом, а сунце је полако бојило хоризонт у златно-наранџасто. Мирис коријандера и цимета преплитао се са сланом морском измаглицом, али у њеним грудима стајала је иста празнина као и претходног дана – ћерка је била далеко, а новац јој је и даље био недостижан да би се вратила кући.

Хотел

Хотел је био оаза у хаосу: мраморни подови хладни под ногама, зујање климе које је умиривало врућину, собе са погледом на луку где су се бродови љуљали као да су заспали. Њен посао био је непрестан – преводила је разговоре, дочекивала госте, организовала састанке, дискретно решавала „осетљиве“ проблеме. Тамне очи и осмех – топао, али недостижан – чинили су да је гости памте. Шапутали су: „Она овде није случајно.“
Дошла је због новца. У Београду више није имала посао. Овде је имала плату, али и усамљеност која ју је гризла ноћима. Сваки видео-позив са ћерком био је нож у срцу – осмех на екрану, питање: „Мама, кад ћеш кући?“ Марија би се осмехнула, рекла „још мало, љубави“, па би плакала када би екран потамнео.
„Нека мисле да сам шпијунка – боље то него собарица,“ говорила је себи, али сваки одбијени покушај остављао је траг – бол у грудима, страх да ће једног дана попустити, не због новца, већ због умора од самоће.

Плажа

Слободне дане проводила је на плажама у центру града. Песак мекан, вода чиста, људи ретки. Скинула би шал, легла на пешкир, осетила сунце на кожи као загрљај који је жудела. Пливала би дуго, док дах не постане ритам, таласи музика. После – кафић уз плажу, зелени чај са наном, посматрала породице, децу са замковима од песка. Мир, али и дубока туга – као да је на Јадрану, код куће, али само у машти. Сваки талас био је подсетник да време тече, да ћерка расте без ње. Враћала би се у хотел са сузама у очима.

Сусрети са странцима

Висок човек са оштрим лицем – „консултант за безбедност“ – тражио је информације о гостима, нудио шта јој треба.
Марија се смешила: „Знам само собе, језике, доручке.“ Он је притискао. Она је одговорила: „Закључци су као песак – увек се провуку кроз прсте.“
Он је отишао кисело насмејан. Марија је осетила сузе – колико још може да одбија?
Француз – елегантан, осмех лаган. Нудио је Париз, Милано, контакте. Речи меке, опасне.
Марија је слушала, срце јој се стезало: „Свет је овде, на плажи, у позиву са ћерком.“ Он: „Зар не желите више?“ Она: „Велико је у себи.“
Оставио јој је број +357…, као замку. Марија је плакала ноћу – желела је то, али је болело.

Пустиња – Амина

На позив из своје амбасаде одлетела је авионом из Бенгазија у Триполи. После два дана преговарања гости су пожелели да посете место где живи племе Туарега. Џипови су их одвели у оазу Убари. Уз ватру – Амина их је дочекала, носила плав вео, а очи су јој светлеле као да носе пустињу у себи. Течно је говорила енглески, пуна самопоуздања. Прича о звездама, легендама, али и о својој деци која треба да виде свет ван песка.
„Сестро,“ рекла је, држећи Маријину руку, „ја сам рођена у песку. Овај вео носим не зато што морам, него зато што је део мене. Али моје очи виде више од пустиње. Желим да моја деца виде свет, да уче, да дишу слободно. А ти? Ти си дошла из далеког мора. Твоје очи носе море, али и бол. Шта те држи далеко од куће?“
Марија, са сузама у очима: „Ћерка. И страх да јој нећу моћи дати бољи живот ако се вратим са празним рукама.“
Амина се насмешила нежно: „Онда нека твој бол буде снага. Ја остајем овде јер је ово моја земља. Ти можеш отићи, али понеси нешто од мене – веру да жена може бити и мајка и ратница. Не продај душу за новац, али не дозволи да те новац сломи. Ако мораш да бираш – бирај за оне које волиш. Ја учим децу овде да сањају, иако знам да ће многа остати у песку. Али сваки сан је семе. Посади га у срцу и нека расте и кад песак прекрије све.“

Ларнака – Ева

Помало с тугом је напустила Бенгази и долетела у Ларнаку. Није се плашила непознатог. Прошло је пар дана и возач је дошао по њу да је одвезе у једну вилу ван града. Није се поштено ни распакивала када је Ева ушла у њену собу и кратко јој рекла да курс почиње одмах.

Пет дана трајало је као пет година.
Први дан: препознавање микрофона, камера, лажних базних станица. Ева је демонстрирала IMSI-catcher: „Ово хвата твој телефон, снима све разговоре са ћерком. Ако пропустиш – они знају све.“
Други дан: сет алата, танак као несесер за шминку. Детектори, ендоскопи, ултраљубичаста лампа. Марија је пронашла скривену камеру у детектору дима у трећем покушају. Ева: „Сада знаш када те неко гледа.“
Трећи дан: три пера – два опасна. Марија их је препознала за 2:14 минута. Ева је климнула – први знак признања.
Четврти дан: постављање трекера. Магнетни GPS величине дугмета – у ђон ципеле, под ташну, у џеп. Марија је ставила микрофон у постоље телевизора, рука јој је дрхтала – „Ако ме ухвате…“
Пети дан: живи тест. Симулирана соба, „гост“ – висок Рус, нервозан. Марија је пронашла његове уређаје, поставила своје – микрофон у лампи за читање, трекер под кофер. Изашла је без да он примети.
Ева је чекала у ходнику: „Није лоше. Али сваки пут када ставиш нешто, ти си мета. Свих.“
Марија је осетила како јој се стомак стеже – није више преводилац. Постала је део нечег што не разуме, али што је већ у њој. Суза јој је клизнула низ образ док јој је Ева дала црну кутијицу: „Ово је твоја сигурна порука. Ако је изгубиш – сломи је, јер ће те у противном сломити они. Твоја ћерка је сада и наша одговорност. Зато што је твоја слаба тачка.“

Београд – Сенка

Слеће на београдски аеродром, киша лије. Таксијем одлази кући. Испред улаза у стан види на отирачу познату перлу из пустиње. Осетила је како јој образ дрхти, а брада јој је у грчу. Уздахнула је дубоко. Враћа се на улицу. Препознаје човека из Ларнаке кога је прозвала Сенка – јер је заиста био као сенка.

Одлазе у кафану „Код два јелена“.

Сенка јој каже: „Они су ме послали због тебе – ти си жива меморија.“
Марија, са сузама: „Нећу да нестанем. Нећу да их оставим.“

Сенка хладно наставља: „Престани да се правиш да си само мајка која је погрешила. Ти си сада део онога што се зове … привредна шпијунажа. То није рат тенкова, већ рат процената, профита и цевовода. Држава А ствара привилеговане позиције за своје корпорације на рачун државе Б. Осигурава токове новца, моделира правила трговине, дискредитује конкуренцију, подрива економију противника. Потплаћује или прети. Када економска надмоћ постане тотална – губи се државни суверенитет. И то није теорија – то је оно што си ти радила последњих месеци.“

Марија, дрхтећи: „Не… ја сам само…“

Сенка без емоција: „Погледај шта се дешава управо сада, у Србији. Две стране рударске компаније – канадска и аустралијска спајају се због пројеката злата и бакра у Србији. Tlamino у Босилеграду, Источни Тимок близу Бора… У позадини стоји Српкиња са италијанским коренима, извршни директор, повезана са три фирме у Београду. Она је нашла потенцијал у западном делу Тетијан појаса, где други нису гледали. А у позадини – BlackRock и Rio Tinto. Протести, еколошке катастрофе, отказивање лиценце 2022, враћање 2024. То је исти систем – стране корпорације, домаћи људи у врху, рударство као геополитички интерес.“

Марија, сузе јој теку: „Зашто ми то говориш?“

Сенка: „Зато што је то свет у коме си сада. Корпорације су немилосрдне. За велике послове – човек, држава, народ – неважно. Важан је само интерес моћника. Ти си сада корисна. И најбоље што можеш за своју ћерку јесте да прихватиш ту улогу и играш је боље него што су они очекивали… Врати се послу који сада најбоље знаш. Новац је моћ – он отвара сва врата. Свет је немилосрдан – убијају и најбогатије. Али они који имају новац бирају како ће бити убијени. Зашто би изигравала патриоту, часну и безгрешну? Нико те није заштитио. Ни Србија, ни Либија, ни Кипар. Само ти можеш да заштитиш своју ћерку.“

Марија дуго ћути. Суза клизи низ образ и пада на сто. Унутра – бура.
„Али ја сам мајка,“ шапуће, глас јој се ломи, срце удара као да ће пући. „Ја сам жена која је обећала ћерки да ће се вратити чиста, да ће је загрлити без крви на рукама. Како да јој кажем да сам постала део света где се људи продају за проценте? Како да је гледам у очи ако изаберем новац уместо части? А како да је гледам ако немам новац да јој платим школу, да јој купим зимску јакну, да јој обезбедим будућност? Ако одбијем, она ће патити. Ако прихватим – ја ћу патити. Али ако патим ја – она ће имати мајку која је жива. Ако пати она – ја ћу имати ћерку која ме мрзи.“

Сузе теку реком, али очи јој се полако суше. Нешто у њој пуца – не слабост, већ последњи остатак илузије.

Узима телефон. Прсти јој дрхте, али куцају брзо:
„Спремна сам. Услови: 50.000 € месечно + заштита породице + без Еве. Одговор за 24 сата.“

Екран трепери. Одговор стиже брзо: „Договорено, чекамо те!“

Марија устаје. Суза клизи низ образ и пада на сто.
Иде кући. Загрли ћерку – сузе радости и туге. „Мама је код куће. И биће ту дуже него раније.“

Али у глави јој је већ сутра.
Нова цена. Нова игра.
Доста је било да плаћа цену. Од сада – она је та која је одређује.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Bengazi #Beograd #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Larnaka #Marija

МАРИЈА

Бенгази – град песка и соли

Сваког јутра Марија је излазила на мали балкон хотела, држећи шољу црног чаја у рукама, и гледала како се Бенгази буди. Рибари су вукли мреже пуне свежих туна и лигњи, жене носиле корпе са топлим хлебом, а сунце је полако бојило хоризонт у златно-наранџасто. Мирис коријандера и цимета преплитао се са сланом морском измаглицом, али у њеним грудима стајала је иста празнина као и претходног дана – ћерка је била далеко, а новац јој је и даље био недостижан да би се вратила кући.

Хотел

Хотел је био оаза у хаосу: мраморни подови хладни под ногама, зујање климе које је умиривало врућину, собе са погледом на луку где су се бродови љуљали као да су заспали. Њен посао био је непрестан – преводила је разговоре, дочекивала госте, организовала састанке, дискретно решавала „осетљиве“ проблеме. Тамне очи и осмех – топао, али недостижан – чинили су да је гости памте. Шапутали су: „Она овде није случајно.“
Дошла је због новца. У Београду више није имала посао. Овде је имала плату, али и усамљеност која ју је гризла ноћима. Сваки видео-позив са ћерком био је нож у срцу – осмех на екрану, питање: „Мама, кад ћеш кући?“ Марија би се осмехнула, рекла „још мало, љубави“, па би плакала када би екран потамнео.
„Нека мисле да сам шпијунка – боље то него собарица,“ говорила је себи, али сваки одбијени покушај остављао је траг – бол у грудима, страх да ће једног дана попустити, не због новца, већ због умора од самоће.

Плажа

Слободне дане проводила је на плажама у центру града. Песак мекан, вода чиста, људи ретки. Скинула би шал, легла на пешкир, осетила сунце на кожи као загрљај који је жудела. Пливала би дуго, док дах не постане ритам, таласи музика. После – кафић уз плажу, зелени чај са наном, посматрала породице, децу са замковима од песка. Мир, али и дубока туга – као да је на Јадрану, код куће, али само у машти. Сваки талас био је подсетник да време тече, да ћерка расте без ње. Враћала би се у хотел са сузама у очима.

Сусрети са странцима

Висок човек са оштрим лицем – „консултант за безбедност“ – тражио је информације о гостима, нудио шта јој треба.
Марија се смешила: „Знам само собе, језике, доручке.“ Он је притискао. Она је одговорила: „Закључци су као песак – увек се провуку кроз прсте.“
Он је отишао кисело насмејан. Марија је осетила сузе – колико још може да одбија?
Француз – елегантан, осмех лаган. Нудио је Париз, Милано, контакте. Речи меке, опасне.
Марија је слушала, срце јој се стезало: „Свет је овде, на плажи, у позиву са ћерком.“ Он: „Зар не желите више?“ Она: „Велико је у себи.“
Оставио јој је број +357…, као замку. Марија је плакала ноћу – желела је то, али је болело.

Пустиња – Амина

На позив из своје амбасаде одлетела је авионом из Бенгазија у Триполи. После два дана преговарања гости су пожелели да посете место где живи племе Туарега. Џипови су их одвели у оазу Убари. Уз ватру – Амина их је дочекала, носила плав вео, а очи су јој светлеле као да носе пустињу у себи. Течно је говорила енглески, пуна самопоуздања. Прича о звездама, легендама, али и о својој деци која треба да виде свет ван песка.
„Сестро,“ рекла је, држећи Маријину руку, „ја сам рођена у песку. Овај вео носим не зато што морам, него зато што је део мене. Али моје очи виде више од пустиње. Желим да моја деца виде свет, да уче, да дишу слободно. А ти? Ти си дошла из далеког мора. Твоје очи носе море, али и бол. Шта те држи далеко од куће?“
Марија, са сузама у очима: „Ћерка. И страх да јој нећу моћи дати бољи живот ако се вратим са празним рукама.“
Амина се насмешила нежно: „Онда нека твој бол буде снага. Ја остајем овде јер је ово моја земља. Ти можеш отићи, али понеси нешто од мене – веру да жена може бити и мајка и ратница. Не продај душу за новац, али не дозволи да те новац сломи. Ако мораш да бираш – бирај за оне које волиш. Ја учим децу овде да сањају, иако знам да ће многа остати у песку. Али сваки сан је семе. Посади га у срцу и нека расте и кад песак прекрије све.“

Ларнака – Ева

Помало с тугом је напустила Бенгази и долетела у Ларнаку. Није се плашила непознатог. Прошло је пар дана и возач је дошао по њу да је одвезе у једну вилу ван града. Није се поштено ни распакивала када је Ева ушла у њену собу и кратко јој рекла да курс почиње одмах.

Пет дана трајало је као пет година.
Први дан: препознавање микрофона, камера, лажних базних станица. Ева је демонстрирала IMSI-catcher: „Ово хвата твој телефон, снима све разговоре са ћерком. Ако пропустиш – они знају све.“
Други дан: сет алата, танак као несесер за шминку. Детектори, ендоскопи, ултраљубичаста лампа. Марија је пронашла скривену камеру у детектору дима у трећем покушају. Ева: „Сада знаш када те неко гледа.“
Трећи дан: три пера – два опасна. Марија их је препознала за 2:14 минута. Ева је климнула – први знак признања.
Четврти дан: постављање трекера. Магнетни GPS величине дугмета – у ђон ципеле, под ташну, у џеп. Марија је ставила микрофон у постоље телевизора, рука јој је дрхтала – „Ако ме ухвате…“
Пети дан: живи тест. Симулирана соба, „гост“ – висок Рус, нервозан. Марија је пронашла његове уређаје, поставила своје – микрофон у лампи за читање, трекер под кофер. Изашла је без да он примети.
Ева је чекала у ходнику: „Није лоше. Али сваки пут када ставиш нешто, ти си мета. Свих.“
Марија је осетила како јој се стомак стеже – није више преводилац. Постала је део нечег што не разуме, али што је већ у њој. Суза јој је клизнула низ образ док јој је Ева дала црну кутијицу: „Ово је твоја сигурна порука. Ако је изгубиш – сломи је, јер ће те у противном сломити они. Твоја ћерка је сада и наша одговорност. Зато што је твоја слаба тачка.“

Београд – Сенка

Слеће на београдски аеродром, киша лије. Таксијем одлази кући. Испред улаза у стан види на отирачу познату перлу из пустиње. Осетила је како јој образ дрхти, а брада јој је у грчу. Уздахнула је дубоко. Враћа се на улицу. Препознаје човека из Ларнаке кога је прозвала Сенка – јер је заиста био као сенка.

Одлазе у кафану „Код два јелена“.

Сенка јој каже: „Они су ме послали због тебе – ти си жива меморија.“
Марија, са сузама: „Нећу да нестанем. Нећу да их оставим.“

Сенка хладно наставља: „Престани да се правиш да си само мајка која је погрешила. Ти си сада део онога што се зове … привредна шпијунажа. То није рат тенкова, већ рат процената, профита и цевовода. Држава А ствара привилеговане позиције за своје корпорације на рачун државе Б. Осигурава токове новца, моделира правила трговине, дискредитује конкуренцију, подрива економију противника. Потплаћује или прети. Када економска надмоћ постане тотална – губи се државни суверенитет. И то није теорија – то је оно што си ти радила последњих месеци.“

Марија, дрхтећи: „Не… ја сам само…“

Сенка без емоција: „Погледај шта се дешава управо сада, у Србији. Две стране рударске компаније – канадска и аустралијска спајају се због пројеката злата и бакра у Србији. Tlamino у Босилеграду, Источни Тимок близу Бора… У позадини стоји Српкиња са италијанским коренима, извршни директор, повезана са три фирме у Београду. Она је нашла потенцијал у западном делу Тетијан појаса, где други нису гледали. А у позадини – BlackRock и Rio Tinto. Протести, еколошке катастрофе, отказивање лиценце 2022, враћање 2024. То је исти систем – стране корпорације, домаћи људи у врху, рударство као геополитички интерес.“

Марија, сузе јој теку: „Зашто ми то говориш?“

Сенка: „Зато што је то свет у коме си сада. Корпорације су немилосрдне. За велике послове – човек, држава, народ – неважно. Важан је само интерес моћника. Ти си сада корисна. И најбоље што можеш за своју ћерку јесте да прихватиш ту улогу и играш је боље него што су они очекивали… Врати се послу који сада најбоље знаш. Новац је моћ – он отвара сва врата. Свет је немилосрдан – убијају и најбогатије. Али они који имају новац бирају како ће бити убијени. Зашто би изигравала патриоту, часну и безгрешну? Нико те није заштитио. Ни Србија, ни Либија, ни Кипар. Само ти можеш да заштитиш своју ћерку.“

Марија дуго ћути. Суза клизи низ образ и пада на сто. Унутра – бура.
„Али ја сам мајка,“ шапуће, глас јој се ломи, срце удара као да ће пући. „Ја сам жена која је обећала ћерки да ће се вратити чиста, да ће је загрлити без крви на рукама. Како да јој кажем да сам постала део света где се људи продају за проценте? Како да је гледам у очи ако изаберем новац уместо части? А како да је гледам ако немам новац да јој платим школу, да јој купим зимску јакну, да јој обезбедим будућност? Ако одбијем, она ће патити. Ако прихватим – ја ћу патити. Али ако патим ја – она ће имати мајку која је жива. Ако пати она – ја ћу имати ћерку која ме мрзи.“

Сузе теку реком, али очи јој се полако суше. Нешто у њој пуца – не слабост, већ последњи остатак илузије.

Узима телефон. Прсти јој дрхте, али куцају брзо:
„Спремна сам. Услови: 50.000 € месечно + заштита породице + без Еве. Одговор за 24 сата.“

Екран трепери. Одговор стиже брзо: „Договорено, чекамо те!“

Марија устаје. Суза клизи низ образ и пада на сто.
Иде кући. Загрли ћерку – сузе радости и туге. „Мама је код куће. И биће ту дуже него раније.“

Али у глави јој је већ сутра.
Нова цена. Нова игра.
Доста је било да плаћа цену. Од сада – она је та која је одређује.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Bengazi #Beograd #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Larnaka #Marija

ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – Дејан Пејовић Пеја

Београдски врисак, ћупријски шапат

Деведесетих у Београду си могао да умреш од три ствари: од бомби, од туге или од превише добре музике у једној ноћи. Дејан Пејовић – Пеја је тих ноћи најчешће бирао треће. Излазио би из „Акустике“, „Позоришта рока“ или неког новог подрума где се зној, дим и јефтино пиво мешају у нешто што се тада звало слобода. Глас му је још дрхтао од „Мала, мала“, „Боли ме кита“ или „Црно, бело, шарено“ – песама које су биле као средњи прст лепом васпитању и сивом Београду под ембаргом. Улицом би ишао раме уз раме са осталим изгубљенима, сви би викали рефрене, а онда би се одвајао, хватао последњи воз за Ћуприју и нестајао у тишини која није била мртва – него жива, која те гледа право у очи.

А онда је дошла 1995. – година када је Ћуприја, та мала варош покрај Мораве, показала да може да подигне нешто веће од многих београдских клубова. 19. августа 1995. у великом гимназијском дворишту одиграла се Rockomotiva ’95 – фестивал који су организовали волонтери, без спонзора, без великих буџета, само из љубави према музици и граду. Наступили су Familija, U Škripcu, Kristali, Galija, локални бендови из Ћуприје, Параћина, Јагодине и један из Ниша. Око 5.000 људи је дошло, а све је прошло без иједног инцидента. Није било великих звезда по цени која би сломила буџет (Yu grupa је била планирана, али је отпала због цене), али је било нечег много јачег: осећаја да је то наше, да смо ми то урадили за наш град, бесплатно.

То је био тренутак када је Ћуприја тихо подигла своју рок-мотиву – док је Београд горео од урбаног бунта и хаоса, мала варош је показала да рок може да буде заједница, а не само сцена. Пеја је ту био у свом елементу: на једној страни фронтмен Familije који је певао пред бунтовним масама у престоници, на другој – део оног истог града који је организовао овакав догађај из чисте страсти. Тај фестивал није био само концерт; био је доказ да корен може да буде јачи од било каквог вриска.

Тамо га је, после свега, чекала другачија музика. Не она са три акорда и хиљаду вати, него она са мирисом нафталина, тек опраних чаршава и старе дрвене гитаре коју је као дечак дирао док су одрасли пили кафу у дневној соби код бабе. Стан покрај Микићевог моста, Раваница испод прозора тече споро, као да има све време света. Шкрипа паркета кад седнеш на исти табурет на ком си са петнаест година написао прве стихове. Тишина која није празнина, него простор у коме можеш да чујеш сопствено дисање после целе ноћи вриштања.

Пеја никада није био од оних рокера који мрзе село, мале градове и „нормалан живот“. Он је разумео нешто што многи никада нису схватили: бунт је много јачи кад има где да се врати и напуни батерије. Београд му је давао светла, врисак, адреналин и лом. Ћуприја му је давала корен, тишину и разлог да сутра уопште устане – као онај април ’95. када је 5.000 људи дошло да чује музику коју су сами направили могућом.

Кад је „Familija“ престала, кад је Dibidus после два студијска албума и неколико добрих журки само нестао, многи су мислили – ето, још један који је изгорео. Није. Само се вратио кући. Не да се преда. Да прегрупише снаге.

Чак и кад је 2015. са пројектом „Пеја и Змајево гнездо“ запевао „Очи када кажу“ (уз гостовање Рамба Амадеуса), показао је да његова уметност није замрла у деведесетима. Никада није стварао за друге – осим за Здравка Чолића, јер тог човека није могао да одбије.

Данас, кад у интервјуима каже да „осим Гитаријаде, рок догађаја у Србији и нема“, не звучи као горчина старог рокаша. Звучи као човек који је преживео сцену која се распала, видео како се гасе подруми, како се мењају генерације, па се вратио на почетак и почео изнова, али не за славу, него за нешто много важније.

У гимназији у Ћуприји води радионицу. Не зове то часовима гитаре, него „слушањем света“. Клинци долазе са слушалицама у ушима, татуированим сторима и песмама од по три минута. Излазе са питањем: „А како си знао да је тишина између акорда важнија од самог соло дела?“ Он им не одговара директно. Само пусти неку стару демо-касету из деведесетих, пусти да се чује оно мало шума траке, па каже: „Ето, ту негде је све. Не у вриску. У паузи после вриска. Као онда на Rockomotivi, кад смо сви заједно ћутали између песама и знали да смо део нечег већег.“ Неко је први пут схватио да музика није само звук, већ и тишина.

А увече, кад се врати у онај исти бабин стан, не пали велико светло. Отвори прозор да чује своју реку Мораву. Седне на исти табурет. Узме гитару. И тихо запева нешто што још није снимио. Није то песма за публику. То је разговор – са бабом која више није ту, са кореном који никада није пресушиo, са оним априлом ’95. када је Ћуприја показала да мала варош може да буде већа од било ког Београда.

Два света. Један човек.
Београдски врисак и ћупријски шапат.
И између њих – музика која још увек дише, јер је некада, 1995. године, 5.000 људи дошло да је чује, само зато што су веровали да вреди.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DejanPejovićPeja #DusanStamenkovic #dusanrotary #rockomotiva #rokenrol

ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – Дејан Пејовић Пеја

Београдски врисак, ћупријски шапат

Деведесетих у Београду си могао да умреш од три ствари: од бомби, од туге или од превише добре музике у једној ноћи. Дејан Пејовић – Пеја је тих ноћи најчешће бирао треће. Излазио би из „Акустике“, „Позоришта рока“ или неког новог подрума где се зној, дим и јефтино пиво мешају у нешто што се тада звало слобода. Глас му је још дрхтао од „Мала, мала“, „Боли ме кита“ или „Црно, бело, шарено“ – песама које су биле као средњи прст лепом васпитању и сивом Београду под ембаргом. Улицом би ишао раме уз раме са осталим изгубљенима, сви би викали рефрене, а онда би се одвајао, хватао последњи воз за Ћуприју и нестајао у тишини која није била мртва – него жива, која те гледа право у очи.

А онда је дошла 1995. – година када је Ћуприја, та мала варош покрај Мораве, показала да може да подигне нешто веће од многих београдских клубова. 19. августа 1995. у великом гимназијском дворишту одиграла се Rockomotiva ’95 – фестивал који су организовали волонтери, без спонзора, без великих буџета, само из љубави према музици и граду. Наступили су Familija, U Škripcu, Kristali, Galija, локални бендови из Ћуприје, Параћина, Јагодине и један из Ниша. Око 5.000 људи је дошло, а све је прошло без иједног инцидента. Није било великих звезда по цени која би сломила буџет (Yu grupa је била планирана, али је отпала због цене), али је било нечег много јачег: осећаја да је то наше, да смо ми то урадили за наш град, бесплатно.

То је био тренутак када је Ћуприја тихо подигла своју рок-мотиву – док је Београд горео од урбаног бунта и хаоса, мала варош је показала да рок може да буде заједница, а не само сцена. Пеја је ту био у свом елементу: на једној страни фронтмен Familije који је певао пред бунтовним масама у престоници, на другој – део оног истог града који је организовао овакав догађај из чисте страсти. Тај фестивал није био само концерт; био је доказ да корен може да буде јачи од било каквог вриска.

Тамо га је, после свега, чекала другачија музика. Не она са три акорда и хиљаду вати, него она са мирисом нафталина, тек опраних чаршава и старе дрвене гитаре коју је као дечак дирао док су одрасли пили кафу у дневној соби код бабе. Стан покрај Микићевог моста, Раваница испод прозора тече споро, као да има све време света. Шкрипа паркета кад седнеш на исти табурет на ком си са петнаест година написао прве стихове. Тишина која није празнина, него простор у коме можеш да чујеш сопствено дисање после целе ноћи вриштања.

Пеја никада није био од оних рокера који мрзе село, мале градове и „нормалан живот“. Он је разумео нешто што многи никада нису схватили: бунт је много јачи кад има где да се врати и напуни батерије. Београд му је давао светла, врисак, адреналин и лом. Ћуприја му је давала корен, тишину и разлог да сутра уопште устане – као онај април ’95. када је 5.000 људи дошло да чује музику коју су сами направили могућом.

Кад је „Familija“ престала, кад је Dibidus после два студијска албума и неколико добрих журки само нестао, многи су мислили – ето, још један који је изгорео. Није. Само се вратио кући. Не да се преда. Да прегрупише снаге.

Чак и кад је 2015. са пројектом „Пеја и Змајево гнездо“ запевао „Очи када кажу“ (уз гостовање Рамба Амадеуса), показао је да његова уметност није замрла у деведесетима. Никада није стварао за друге – осим за Здравка Чолића, јер тог човека није могао да одбије.

Данас, кад у интервјуима каже да „осим Гитаријаде, рок догађаја у Србији и нема“, не звучи као горчина старог рокаша. Звучи као човек који је преживео сцену која се распала, видео како се гасе подруми, како се мењају генерације, па се вратио на почетак и почео изнова, али не за славу, него за нешто много важније.

У гимназији у Ћуприји води радионицу. Не зове то часовима гитаре, него „слушањем света“. Клинци долазе са слушалицама у ушима, татуированим сторима и песмама од по три минута. Излазе са питањем: „А како си знао да је тишина између акорда важнија од самог соло дела?“ Он им не одговара директно. Само пусти неку стару демо-касету из деведесетих, пусти да се чује оно мало шума траке, па каже: „Ето, ту негде је све. Не у вриску. У паузи после вриска. Као онда на Rockomotivi, кад смо сви заједно ћутали између песама и знали да смо део нечег већег.“ Неко је први пут схватио да музика није само звук, већ и тишина.

А увече, кад се врати у онај исти бабин стан, не пали велико светло. Отвори прозор да чује своју реку Мораву. Седне на исти табурет. Узме гитару. И тихо запева нешто што још није снимио. Није то песма за публику. То је разговор – са бабом која више није ту, са кореном који никада није пресушиo, са оним априлом ’95. када је Ћуприја показала да мала варош може да буде већа од било ког Београда.

Два света. Један човек.
Београдски врисак и ћупријски шапат.
И између њих – музика која још увек дише, јер је некада, 1995. године, 5.000 људи дошло да је чује, само зато што су веровали да вреди.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DejanPejovićPeja #DusanStamenkovic #dusanrotary #rockomotiva #rokenrol

ЋУПРИЈА – УГРИЗ ПАЦОВА

Ћуприја

Ћуприја није само варош у Поморављу. Она је слојевита историјска престоница, град који носи у себи трагове Винчанске културе из откривених археолошких насеља Стублине и у Краљевом пољу, војни логор Horreum Margi на римском путу Via Militaris, средњовековно име Ravanelo, потом насеље Равно, и најзад — Ћуприја. Сваки од тих слојева сведочи о континуитету живота, о месту које је било стратешки важно за царства и државе, али и за обичне људе који су ту градили своје куће, своје руднике, своје цркве.

Међутим у двадесетом веку, Ћуприја је постала жртва једног тихог, систематског процеса. Као што пацов не напада фронтално, већ гризе у мраку, тако је и град постепено остајао без својих виталних делова. Територије су одузимане и припајане суседним општинама, рудници су администартивно измештани, територијалне границе су цртане против природне логике слива Раванице. Све се то дешавало „на силу, без референдума“, без воље народа, у сенци политичких одлука и административних трикова.

Златно доба Ћуприје

Указом краља 1931. године формиран је Раванички срез са седиштем у Ћуприји. Град је постао административни центар са судом, полицијом, техничким одсеком, артиљериском школом, окружном болницом са лекарима специјалистима и добро опремљеним апотекама. Наравно да је у граду било и више банака које су пратиле индустрију и трговину.

Ћуприја је од раније већ имала прву српску војну касарну (1837), постала је железнички центар на прузи Београд–Ниш, станица за чувени „Оријент експрес“, и раскрсница пруга које су водиле ка Сењском Руднику, Сисевцу и Равној Реци. Манастир Раваница и цркве у рударским колонијама сведочили су о духовном значају града.

По броју становника Ћуприја је престигла суседне градове, а економска и културна снага учинила је да град постане срце Поморавља.

Прва одузимања

Први угриз пацова био је одузимање виталних делова територије. Раздвојени се Сење и Сењски Рудник, иако је то одувек била једна целина. Сисевац и Стубица, иако у географском и саобраћајном смислу ближи Ћуприји, припојени су Параћину.

Народ није имао право гласа. Одлуке су донете у тишини канцеларија, а последице су осетили грађани.

Нове границе 1962.

Шездесетих година прошлог века процес добија „легалну форму“. Природна логика сливова река занемарена је у корист политичких интереса. Горњи ток Ресаве постаје спорна територија. Црвене линије на картама означавају нове административне границе између општина Ћуприје, Параћина и Деспотовца.

Сењски Рудник и Стубица

Ћуприја губи своје срце. Сењски Рудник – један од најзначајнијих рударских комплекса, са сопственом железничком везом са Ћупријом и духовним центром, насилно, без воље становника, измештен је из оквира Ћуприје.

Слично се догађа и са селом Стубица, које је удаљено од Сења само пар километара. Наједном стубичке њиве допиру да самих капија Добричева, пролазе поред села Батинац и досежу до периферије Ћуприје. Становнице и даље путују у Ћуприју, јер им је Параћин превише далеко.

Ово није био случајан чин, већ систематски образац: слабљење локалних центара кроз одузимање виталних територија.

Сливна подручја и административни трикови

Природна логика река — Велика Морава, Раваница, Црница, Ресава – вековима је одређивала границе живота. Али административне одлуке су их прекрајале против географије.

Ћуприји су одузимани делови који природно припадају њеном сливу, а припајани суседним општинама. На папиру је све изгледало „правилно“, али у стварности то је био још један угриз пацова.

Воља народа

Први разговори на тему припајања Сењског Рудника, Ресавице, Равне Реке и Сисевца општини Ћуприја вођени су у генералној дирекцији „Рембаса“ у Ресавици у присуству господина Чедомира Ђорђевића, генералног директора, и предствсникс грсђснс 1989. године.

Мештани Сењског Рудника на референдуму 1990. године доносе закониту одлуку да се понови припоје Ћуприји. Одговарајуће министарство потврђује легалност референдумске воље грађана. Закон је на њиховој страни. Упорно се боре да остваре своје право. Успевају да Скупштина општине Ћуприја у периоду 2006.-2008. године донесе одлуку да се прихвата повратак Сењског Рудника у општинске границе. Министарство за државну управу и локалну самоуправу је 20.02.2007. године потврдило право мештанима Сењског Рудника да се издвоје из општине Деспотовац и припоје општини Ћуприја. Стручни елаборат поткрепљује легитимну вољу мештана. Узалуд, јер извршни општински органи не спроводе скупштинску одлуку. Све остаје само мртво слово на папиру, а обећање остаје лудом радовање.

Савремени угриз

Као што је Ћуприја некада била симбол снаге – војне, рударске и железничке – тако је данас симбол постепеног слабљења. Старе фабрике су угашене, од хала су остали само голи зидови. Уместо на девастираним површинама уништених предузећа, плодне моравске њиве се претварају у нове „индустријске зоне“, а „Лудо поље“ постаје „Индустријски парк Добричево“, без јасне стратегије. Културни живот се лагано гаси и град губи свој идентитет. Архелоге замењују дивљи трагачи за изгубљеним благом. Главна туристичка атракција постаје „цреваријада“, једна од безброј „…ијада“ у српским селима и градовима.

То је исти процес, исти угриз пацова, само у новом облику: тихо, систематски, без воље народа.

Захваљујем се господину Рудолф Витомиру на пруженим информацијама

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #ravanica #senje #senjskiRudnik #sisevac #stubica #ugrizPacova

ВОЈНИЧКЕ ТАЈНЕ

Седео сам с другарима у кафићу на скверу. Нисмо чекали да се пивске кригле загреју на врућини. Млада конобарица нас је стално обилазила.

Гледао сам у празан трг када се појавила времешна госпођа са сунцобраном. Шминка је само истицала њене године. А тачно пре тридесет година умиљавала се око мене. Тада је била згодна, рекло би се атрактивна за Ћуприју. Неко ме је научио да се у себи увек запитам шта нека особа жели од мене када је тако слаткоречива. Посебно жене имају неки циљ, јер праве даме чекају да им мушкарац први приђе.

Годину дана касније сам сазнао да је она требало да ме компромитује. Није ме интересовало ко је био тадашњи њен налогодавац.

На стратешкој тачки где се спајају Велика Морава и Раваница, Римљани су подигли каструм Horreum Margi или у преводу „Житницу Мораве“. Ово утврђење на високој заравни, коју река никада није поплавила, било је кључни центар на Via Militaris. Чак и тада, интриге су цветале: прерушене уходе из варварских племена крале су планове бедема римског каструма који је био опасан високим кулама, а лепе робиње у шаторима ислужених легионара извлачиле су тајне од пијаних центуриона. Темељи издаје и лојалности постављени су давно.

У касарни, још од римских времена, људске судбине испреплетале су се са тајним друштвима и завереним плановима. Легенде говоре о сенкама које су шапутале у мраку, о љубавима које су биле више од страсти, и о издајама које су мењале ток историје.

Године 1837, по налогу кнеза Милоша, подигнута је прва стална касарна на истом узвишењу као Хореум Марги. Магла Мораве мешала се са звуком потковица, а школа за пешадију и артиљерију рађала је нову војску.

Међутим турске сенке нису нестале. Ухода Димитрије, прерушен у сељака из оближњег села, шуњао се око ергеле и крао планове топова. Његова саучесница, лепа кафанска певачица Мара, позната по заводљивом гласу и тамним очима, шармирала је младе официре са ноћним чашама ракије. У интимним тренуцима извлачила је тајне о рововима понтоњераца и положајима мостова. Када је Димитрије ухваћен 1852. и обешан на бедему касарне, Мара је побегла преко Мораве са мапама у недрима, али њена издаја коштила је неколико живота у пограничним сукобима.

Војвода Војислав Танкосић, легендарни комита и члан Црне руке, основао је 1907. логор у врбацима око Велике Мораве. Млади добровољци учили су герилску борбу, а ћупријски гарнизон је постао тајна капија слободе.

Међу њима се увукао шпијун Франц, Аустријанац под лажним именом Петар, који је продавао тајне комитске обуке мађарским обавештајцима. Франц је био шармантан, али опрезан – његова слаба тачка била је Софија, позната као „Моравска ружа“, проститутка из локалног бордела са телом као скулптура и очима које су криле тајне. Софија је у постељи са пијаним комитама слушала приче о плановима, преносећи их Францу за златнике и обећања о животу у Бечу. Када је Танкосић посумњао – а био је познат по оштром оку за издајнике – Франц је нестао у герилској заседи, а Софија је ухваћена. Пре него што је нестала у моравским врбацима, шапнула је једном младом комити: „Љубав и издаја иду руку под руку, као комите и сенке.“ Њена судбина постала је мистерија, али параноја је остала у гарнизону.

Од 1911, ћупријска касарна постаје Артиљеријска подофицирска школа. Ергела коња, мирис барута и сена – Ћуприја је постала елитни центар. Балкански ратови и Први светски рат донели су славу, али и сенке.

Официр Стеван, талентовани артиљерац са коцкарским дуговима, продавао је војне планове аустријским шпијунима. Његова љубавница Ана, заводљива проститутка из бордела уз Мораву, са осмехом који је топио лед и телом које је мамило официре, извлачила је тајне у ноћима страсти. Ана није била само тело; била је паметна, говорила је немачки и француски, и сањала о животу ван Ћуприје. Када је Стеван разоткривен 1915, Ана је побегла са уходом Хансом, немачким агентом. Њене информације помогле су немачким војницима, коштавши стотине живота мештана, али касније, у егзилу, Ана је наводно покајнички шапутала: „Издаја је слатка док траје, али горка заувек.“

Немачки тенкови 1941. освајају гарнизон. Касарна постаје логор, али отпор буја у младим Ћупричанима.

Гестаповац Ото, прерушен у трговца колонијалном робом, надгледао је заробљенике. Његова саучесница Лена, проститутка у немачком клубу,  са плавом косом и очима које су ласкале – играла је двоструку игру. Од пијаних СС-оваца извлачила је тајне о железничким транспортима и прослеђивала их партизанима. Лена је била храбра, али усамљена; сањала је о слободи, али је знала цену. Када је Ото открио издају 1942, Лена је тајно стрељана поред Мораве – њене последње речи су биле инаџијске: „За Србију вреди умрети.“

Артиљеријска школа је обнављена по завршетку Другог светског рата, па су Пасуљанске ливаде тутњале од вежби. Хладни рат између Стаљина и европских лидера доносио је нове сенке. Неутралност Југославије је постала непознаница великим светским силама.

Капетан Милан, идеалиста разочаран системом, постао је агент КГБ-а, продајући тајне о америчким војним системима. Његова љубавница Ружа, кафанска певачица са гласом као Морава – лепа, духовита, али са тајном прошлошћу – слушала је пијане монологе официра и прослеђивала их западном дипломати Џону. Ружа није волела издају; волела је Милана, али и новац за бољи живот. Када је војна контраобавештајна служба ухватила Милана 1968, Ружа је побегла у Београд, остављајући писмо: „Тајне су као љубав – уништавају оне који их чувају.“

Деведесете туга, 1999. бомбе разарају празну ћупријску касарну 8. априла.

Чак и тада, официр Драган, под притиском санкција, продавао је важне војне координате западним шпијунима. Његова партнерка, проститутка „Морава“ из локалног бара – млада, очајна, са ожиљцима од рата локалних гангстерских кланова – сазнавала је тајне и прослеђивала их Драгану за освету. Када је сазнала да је Драган погинуо негде на Косову, свратила је у цркву да запали свећу шапћући: „Издаја је последња тајна коју носиш у гроб.“

У сенкама гарнизона и вароши, некадашње турске касабе, појављују се и мистериозне личности које су оставиле траг у историји и легендама које старији Ћупричани све ређе препричавају.

Апис, вођа Црне руке, био је човек чије су речи и дела одјекивали кроз ходнике касарне. Његова мрежа тајних друштава и завереника прожимала је све слојеве друштва, а његове намере биле су обавијене мистеријом и страхом.

Макарије, старешина манастира Раваница, био је духовни чувар који је утицао на војнике и цивиле. Његове молитве и савети били су светло у мраку ратних година, али и тајне које је чувало његово братство. Исповест Аписа у монтираном процесу Макарије је однео у Бањицу где су га Немци стрељали.

Надежда Петровић, велика сликарка и хуманитарка, основала је Коло сестара, организацију која је пружала помоћ рањеницама и војницима. Њена храброст и љубав према народу били су инспирација многима, а њена прича прожима се кроз судбине војника. Остала је у сећању њена посета манастиру Раваници и Сењском Руднику.

У мраку касарне, док су сенке шапутале, љубав и издаја су се преплитале као плетенице судбине. Остале су приче, сада само приче, о официру Димитрију и певачици Мари,  о Софији која је својом лепотом и умом играла опасну игру између љубави и издаје, заљубљена у обећања Франца, о Стевану и Ани, о Лени и Оту, о Милану и Ружи, о Драгану и „Морави“.

Сваког дана настаје нека нова мистерија. Сваки човек има своју цену.

Две недеље пре почетка бомбардовања Југославије 1999. године, тада непознати официр поставио је електронски уређај на једној коти код железничког моста. Тај уређај наводио је томахавке и друге летилице на циљеве у Србији.

Откривање имена овог официра, издајника, остаје сенка која и даље вреба у рушевинама гарнизона. А рушевине шапућу о херојима и издајницима: Димитрије и Мара, Франц и Софија, Стеван и Ана, Ото и Лена, Милан и Ружа, Драган и „Морава“. Од римских ухода до НАТО бомби, гарнизон Ћуприја је био поприште части и издаје, љубави и мржње. У магли Мораве, тајне још живе.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #vojničkeTajne

Студент је запалио жито

Студирао сам у време када се појавила ТВ серија „Салаш у малом риту“ у којој се поставља питање да ли је студент запалио жито. Некако чим видим густ дим на небу ја се сетим овог питања. Не зато што студенти (то су они „блокадери“ и „усташе“) већ годину дана узалудно нешто питају и нешто траже од надлежних, него зато што не знам ко то пали депоније смећа широм моје државе – да ли је то студент или неко други.

Када Великом Моравом крену да пливају гомиле пластичних флаша то је знак да река надолази. Просто разни потоци и речице са својих обала чисте људско смеће, хоћу рећи дивље сеоске депоније. И онда све те кесе и флаше и свашта друго, дођу до Нишаве и Јужне Мораве или до Ибра и Западне Мораве, па код Сталаћа се сусретну и крену Великом Моравом ка Дунаву.

Ваљда као и већина људи посећујем зубара тек када ме заболи зуб. А после тога се запитам где мој крндак, односно трули зуб, заврши – да ли га неко „сахрани“ или закопа или баци или …? Наравно да је мој зубар савестан човек који има уговор са специјализованом фирмом која сакупља медицински отпад. Та иста фирма сакупља и лекове којима је истекао рок трајања. Претпостављам да у медицински отпад поред шприцева и игли спадају и отфикарени делови човека, рецимо слепо црево, младеж, тумор, па и нога неког јадног шећераша. Али шта даље бива са тим медицинским отпадом?

Годину дана након потписивања „Дејтонског споразума“ и скидања санкција, мој пријатељ из Шведске ме је замолио да му омогућим пословне контакте у Србији са намером да овдашње фирме направе котао за спаљивање смећа који би се монтирао у Пољској. И све је лепо кренуло, али су Швеђани тражили свашта – банкарску гаранцију да неће да им пропадну уложене паре, па гаранцију синдиката да због евентуалног штрајка неће да касни испорука, па још триста других „глупости“. И тако је пропао посао, јер је нека фирма из Аустрије могла све то да обезбеди. Узалуд смо ми нудили два пута нижу цену и бољи квалитет.

Швеђани су већ тада имали спалионице отпада, и оног медицинског. А узгред су те спалионице снабдевале оближње градове топлом водом за грејање и за стакленике. Па када могу Швеђани, зашто не би смо могли и ми то исто да радимо. И тако ја обезбедим пријатељу да га прими ондашњи министар за екологију (име му је исто као једна блискоисточна краљевина, нека почива у миру). Састанак је био успешан, наравно уз пословни ручак. Учинило се да је све супер, али се онда телефоном јавила жена из кабинета министра која је кратко саопштила да држава већ има по истом питању сарадњу са Италијом. Како са Италијом, јер је Шведска првак у Европи по питању спалионица? Ех, вероватно је јужњачка мафија способнија од северњачке.

После скоро две деценије био сам сведок гашењу великог пожара на једној напуштеној градској депонији. Дуже од месец дана је земљом са оближњих њива затрпавана површина депоније, јер је то био једини начин да метан, који се ствара од смећа, остане без неопходног кисеника. Свакодневно су вршена лабораторијска мерења загађености атмосфере, јер је горела и пластика при чему су канцерогене материје ношене ветром засејавале околна села, пашњаке, њиве, винограде… Наравно да су и људи, као и сав животињски свет, удисали затрован ваздух.

Причало се тада да је неко намерно запалио депонију да би сакрио своја злодела. И наравно чувено питање из ТВ серије – да ли је студент запалио жито?

Можда су гореле кости из оближње кланице? Ма, не! Газда је имао уговор са кафилеријом о еколошком уклањању анималног отпада. Додуше, сељаци су тврдили како сваке вечери трактор са приколицом пуном говеђих костију одлази преко атарских путева до напуштене депоније. Газда је на тај начин желео дупло већу производњу меса да сакрије од тржишне инспекције која је имала увид у послвне књиге кафилерије.

Не знам где данас завршава сав отпад који се не сматра кућним смећем. Рецимо грађевински шут након рушења старих кућа. Или отпад из оближњих фабрика које од пластике праве аутоделове или прерађују пластику. Или отпад који стварају занатске радње за производњу ципела и папуча. Или отпад који има стаклорезачка радња из мог комшилука. Или како завршавају старе батерије мог сајџије.

Кад кренемо у кући да трпамо смеће у црну велику пластичну кесу, нађу се ту и пластичне флаше, и лименке пива, и искоришћене пластичне кесе, па и старе ципеле. Чујем да се то моје кућно смеће раздваја и да део одлази у рециклажу. Вероватно је тако. Додуше, још ми трају литијумске батерије у разним кинеским стварчицама, па не размишљам где ћу њих да бацим.

А кад се једног дана моје батерије запале (а запалиће се, све се једном запали), поново ће се над градом дићи густ дим. И опет ће неко питати – да ли је студент запалио жито? А одговор ће, као и увек, нестати у магли. Можда је студент крив за све – за дим, за реке, за батерије, за кости. Јер студент је увек најлакша жртва.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#cuprija #dusan #dusanStamenkovic #dusanrotary

ЋУПРИЈСКА ЋОРКА

Нема човека који није пожелео да буде кадија, да тужи и да суди. И пошто право и правда није исто, онда остаје само уздах немоћника: „Стићиће Божја правда!“

Властодршци су одувек били ти који су одређивали право и пошто су замишљали да су баш они Божији изасланици, себи су давали моћ да одлучују о судбинама других.

Душан Силни је био правдољубив и потрудио се да нам 1349. године занавек остави свој законик, једнак за све. У Душановом законику најбројније су одредбе кривичног права. Предвиђене казне биле су: смртна казна, изгнанство за јеретике и полуверце, телесне казне, новчана казна, конфискација, казна лишења слободе, губитак часних права. Телесне казне извршаване су сурово: „да се ожеже“, „да му се рука одсече и језик одреже“, „да му се обе руке одсеку и нос сареже“, „да се осмуди“, „да се уши одсеку“, „а разбојник да се стрмоглав обеси, а лопов да се ослепи“. С обзиром на начин извршења, телесне казне су биле веома блиске смртној казни, посебно оне које су се састојале у осакаћивању. Осим смртне казне било је предвиђено и „да се уништи“ кривац (онај ко прима мито у црквеној управи). За умишљајно убиство се кажњавало убиством, а за извршење нехатног убиства било је предвиђено да се кривцу „обе руке одсеку“. За убиство родитеља или детета била је прописана смртна казна, „да се тај убица сажеже на огњу“. За убиство црквеног лица Законик је прописивао кумулативно смртну казну („да се убије“) и бешење.

И пошто у сваком житу има кукоља, тако и у сваком друштву има оних који су грешни, па треба да буду кажњени. Без обзира да ли су гладни или су незасити, да ли су осветољубиви или им само „прекипи“, да ли су политички „неподобни“, …  Кривични законик се прилагођава тренутном стању у друштву.

Млада држава Србија је од свог буђења пре мало више од двеста година, почела да ствара све оно што треба да одликује цивилизовано друштво – почев од војске и полиције, па до школства, здравства и правосуђа.

Већи део државотворне енергије Првог српског устанка (1804-1813) био је усмерен на стварање новог правосудног система српске државе. Озбиљан рад на оснивању законодавне, извршне и судске власти почео је већ 1804, када су основани и први судови. Први правни акти који су се односили на српске судове донети су 1805. и, касније, 1809. и 1811. Судови и судска власт били су под надлежношћу Савета, основаног 1805. Новом уставном реформом 1811. основан је Велики вилајетски суд, као нека врста Министарства правде. Два важна закона, на основу којих се судило током Првог српског устанка, били су Закон Проте Матеје и Карађорђев законик.

Карађорђев криминални законик, донет 1807. године, предвиђао је казну лишења слободе под називом апс. Апс се изрицао учиниоцима лакших кривичних дела. Некада је изрицан заједно са неком другом казном, телесном на пример, а некада је апсаник задржаван у апсу и после извршене телесне казне, све док не надокнади штету. Најчешће казне су биле телесне, док казне сакаћења нису често примењиване. Смртна казна се извршавала стрељањем и вешањем.

Није тада Ћуприја, турска касаба крај Велике Мораве, била на репу државе, напротив. Преузимањем власти од Турске, млада Србија је у Ћуприји формирала све што је било потребно – касарну, суд, школу, цркву и затвор…. Касније и болницу, апотеку, библиотеку, дечији вртић….

Оснивање суда за ћупријску нахију, са зградом суда у Свилајнцу је било 1924. године (по новом календару 06.01.1825.). Седиште суда је у Ћуприји било од 1838. године. Кнез Милош Обреновић је прописао 1842. године обавезу апсеника да раде и то из два разлога: за њихово добро да не седе беспослени и да би се попунила државна каса. Забележено је да је 1844. године у Ћуприји било на издржавању казне „робије“ 32 „простих осуђеника“.

Окружни суд је до 1841. године био смештен у згради поред касарне, а затим у кући поред цркве.

У кругу касарне је 1865. године сазидан нов објекат намењен новоформираној понтоњерији.

Према Законику из 1860. године казне лишења слободе биле су: за злочине робија и заточење, за преступе и иступе казна затвора. Робија није могла бити краћа од две године, а извршавана је у робијашницама у којима су осуђеници били класификовани само по полу. За један број најтежих кривичних дела (разбојништво, паљевина, хајдуковање) као додатак казни изрицано је обавезно стављање у окове (лаке од две, или тешке од четири оке, „како коме суд одсуди“) и тежак рад у пољу или у самој «робијашници». Жене се не окивају и не изводе на рад ван затворског круга.  За друга кривична дела окивање је било факултативно. Малолетници су такође  били изузети од мере окивања, а од 1868. године и политички делинквенти. Иначе, окови су били предвиђени и као дисциплинска казна, али најдуже три месеца.

Казна тамнице извршавала се у земаљским казненим заводима, казна заточења у посебним земаљским казнионицама, казна робије у дистриктним казнионицама или затворима окружних судова, а казна затвора у судским затворима.

Мушки осуђеници су робију издржавали у Топчидеру крај Београда, а затвор од 1865. године у Ћуприји. Осуђенице су обе врсте казни лишења слободе од 1866. године издржавале у Ћуприји.

У време доношења Законика 1860. године и у првим годинама његовог важења, стварне могућности Кнежевине Србије у погледу услова за извршење казне лишења слободе биле су објективно још мале, али се ипак успевало да се робија и затвор издржавају на одвојеним местима (у Београду и Ћуприји, одн. од 1865-66. у Пожаревцу). „Све апсане су препуне свакојаки злочинаца, а највише разбојника и крадљиваца“, рекао је министар правде на Скупштини 1864. године. Те године је у Ћуприји било 485 робијаша, међу којима су биле и жене и малолетници. Највише су мушкарци били ангажовани на пословима у пољопривредном добру „Добричево“. Годину дана касније део робијаша је пребачен у Пожаревац, док су жене и малолетници остали. У септембру месецу у дозидану зграду апсане, која се налазила у кругу касарне, уселили су се војници новоформиране понтоњерске јединице због чега су и жене и малолетници пребачени у Пожаревац.

Године 1873. У Србији је укинуто физичко кажњавање, па је последица тога био повећан број лица осуђених на временске казне. Самим тим су повећане потребе за смештајем робијаша. Крајем деветнаестог века у Добричеву су радили 50 радника и 160 робијаша у оковима и под надзором стражара, који су били смештени на самом пољопривредном добру.

У Добричеву је до Првог светског рата постојао одељак Казненог завода, са око 200 осуђеника, који су обрађивали земљу и одржавали ергелу.

https://stamenkovicdusan.wordpress.com/2017/04/13/prelepa-dobrila/

Затвор у Ћуприји је непрекидно постојао и у двадесетом веку, и у време мира и у време ратова. Најпре је био на једној локацији, а сада је на две локације.

Остаће ЋУПРИЈСКА ЋОРКА и у наредним деценијама. Мењаће се само услови које треба осуђена лица да испуњавају да би боравили баш у Ћуприји.

Ћорка, ћоркана, апсана, бувара, тамница, тамњача, бајбок, бајбокана, прдекана, … робијашница, су разни шатровачки изрази и синонима за затвор. Било како да се зове затвор, он остаје затвор. А овај ћупријски је један од најстаријих у Србији.

Наручивање књига: e-mail: [email protected] Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА